5 stvari koje ne treba da kažete nekome ko ima bipolarni poremećaj

Posted on by Redakcija

Kao neko ko živi sa bipolarnim poremećajem, iz prve ruke znam koliko je ta dijagnoza pogrešno shvaćena. Iako u proseku jedna na sto osoba ima bipolarni poremećaj, to je i dalje stigmatizovano stanje. Sledi 5 stvari koje ne želim da čujem o tome.

1. Ti si bipolarna?

Tehnički, ne; ime mi je Kejti i imam bipolarni poremećaj. To me prilično frustrira, jer bipolarni poremećaj nije ono što me definiše. Sigurno da jeste deo onoga ko ja jesam, ali nije sve što ja jesam. Verovatno ne biste rekli: – Ćao, ja sam dijabetičarka. Ili: – O, zdravo, ovo je moja prijateljica Suzan, ona je astma(tičarka).
Iz nekog razloga, o bipolarnom poremećaju se govori na ovaj način više nego o bilo kom drugom stanju. Mislim da je važno odvojiti stanje od onoga što mi u celosti jesmo. Isto kao kada sam imala anoreksiju. Ako sam imala anoreksiju, to svakako ne znači da ja jesam anoreksija.

2. Svako ima promene raspoloženja. I ja sam pomalo takva.

U pravu si, svako doživljava uspone i padove u tom aspektu, ali bipolarni poremećaj prevazilazi puke promene raspoloženja. Sreća postaje manija, a tuga postaje depresija. Ovo su ekstremna raspoloženja koja u mnogome remete nečiji život i sposobnosti uobičajenog funkcionisanja; to su epizode koje mogu trajati nedeljama ili mesecima i zahtevaju intervenciju, što nije isto kao kod uobičajenih promena raspoloženja.

3. Manija je kad si stvarno srećna, zar ne?

Na nekom nivou to može biti tačno. Postoje različiti oblici manije: hopomanija i manija.

Hipomanija je kada neko često oseća da je pun energije, srećan, uzbuđen, produktivan, ima mnoštvo ideja, samopouzdan je. Generalno, traje kraći vremenski period nego manija i ne uključuje nikakve psihotične simptome. Mnogi ljudi vole ovo stanje zbog svih tih osećaja. Da se ne lažemo, osećaj je odličan. Mogu mnogo toga da uradim, javljaju mi se najbolje ideje i osećam se sjajno.

Ali, postoji i druga strana koja se ovde potkrada. Uznemirenost, razdražljivost, nedostatak koncentracije zbog užurbanih misli, što uopšte nije jednostavno kako možda izgleda. Manija ima mračnu stranu.

Manija je korak od hipomanije, a često nastupa osećajem sreće, euforije, blagostanja, što se brzo razvija u previše toga. Osećate se nedodirivim, kao da možete sve da uradite, ali ne možete da uhvatite sopstvenu misao, jer su misli prebrze, pa vam i govor može biti haotičan. Ljudi u tom stanju manje spavaju, ponekad ne spavaju uopšte, što ih vozi dalje. Zbog nedostatka ikakvih inhibicija, možete upasti u nevolje, potrošiti novac koji nemate, popiti previše, uzeti drogu. Sve to može prouzrokovati veliku količinu frustracije i razdražljivosti.

Započećemo višestruke zadatke, a nećemo završiti nijedan, dok od svega toga ne nastane jedna velika zbrka i dok ne izgubimo kontrolu. Često se gubi osećaj za realnost, pri čemu neki ljudi imaju halucinacije i deluzije. U mom iskustvu se javlja uverenje da ljudi posmatraju moju kuću, vidim senke, čujem kako me neko doziva, ubeđena sam da mi je neko zlo u kući pa sprovodim rituale da mu se suprotstavim.

Dakle, da, to je stanje koje počinje osećanjem sreće, ali sreća je majušni deo onoga što manija zaista jeste.

4. Uzimaš litijum? Nije li to za one koji su stvarno ludi?

Da, uzimam litijum, što ne znači da svako ko ima bipolarni poremećaj uzima isto. Medikamenti su različiti i ono što funkcioniše kod jedne osobe neće funkcionisati kod druge. Litijum je nastariji psihijatrijski lek. Stoga, mora da dokazano deluje, zar ne?

Medicinske sestre i lekari su mi govorili: – Sigurno da postoje neki moderniji lekovi koje bi mogla da uzimaš? Moguće da postoje, ali za mene ne funkcionišu. Litijum ima reputaciju azila za ludake i litijumskog zombija.

Zapravo, manje sam zombi kada sam na litijumu. Svi različito reagujemo na različite stvari i stigma me stvarno izluđuje.

Koliko dugo je paracetamol u upotrebi? Ima li ičeg modernijeg? Upravo o tome pričam.

5. Najbolji ljudi imaju bipolarni! Svi su poznati.

Ovo nam kažu kao nešto čime bi trebalo da budemo zadovoljni. Iako bih zaista volela da mogu da kažem da me to što imam bipolarni čini genijem, ne mogu. Tužno ali istinito, bipolarni poremećaj nije ulaznica za genijalan um, kreativni kapacitet, niti bilo šta slično.

Čini se da postoji veza između bipolarnog poremećaja i kreativnosti. I sama sam veoma kreativna, a da li je to zbog toga što imam bipolarni ili bih svakako bila kreativna? Pretpostavljam da je to nalik pitanju o kokoški i jajetu, ali je fer reći da nisu svi ljudi sa bipolarnim poremećajem kreativni, niti nas to stanje automatski čini genijalnima, koliko god da bismo to želeli.

Samo zato što neki poznati ljudi imaju bipolarni, to opet ne znači da je bipolarni poremećaj nešto sjajno; sve te slavne ličnosti nose se sa istim zastrašujućim i destruktivnim simptomima, kao i svi mi.

Čula sam da je Čening Tejtum nedavno imao grip, na primer. Koliko god da mi je on privlačan, to ne znači da želim da imam grip… razumete o čemu pričam?

Bipolarni poremećaj je pitanje mentalnog zdravlja. Ne radi se o tome da je neko previše srećan ili potišten, niti o nečemu s čim se slavni suočavaju, i zasigurno to nije nešto što nas definiše.

Ono sam što jesam. Kejti. Ponekad mi je potrebna podrška, da se izborim sa nekim stvarima, ali ja nisam bipolarni poremećaj. Imam bipolarni. Razlika je ogromna.

Katie Houghton

About the Author

Redakcija:

Leave A Response