Moj abortus nije dovođen u pitanje, ali moja trudnoća jeste

Posted on by Redakcija

Reproduktivna prava su dovoljno teška tema za sve žene 21. veka. U zajednici osoba s invaliditetom, to je tema koja pokreće gomilu različitih pitanja.

Žene s invaliditetom i reproduktivna prava nisu oduvek išla zajedno. U iskustvima mnogih od nas, naša tela su zloupotrebljavali ljudi kojima smo okružene. Od intimnih partnera, preko nehajnih pružalaca podrške, do medicinskih profesionalaca, majčinstvo žena s invaliditetom je secirano, ogoljavano, dovođeno u sumnju, preispitivano.

Sve to sam lično iskusila.

Iako je moj glas ovde nov, žene s invaliditetom su o tome godinama govorile, pisale, organizovale kampanje. – To je pitanje nedostatka obrazovanja, socijalnih usluga, podrške porodicama i doktorima kojima se obraćamo, a ne stanja ženskih tela – pisala je Stela Jang pre šest godina.

Za mene je proteklih 20 godina predugo trajalo. Živim sa povredom kičmene moždine koju sam zadobila u veoma ranom dobu i od tada koristim kolica. Kao mnoge žene s invaliditetom, suočila sam se nebrojenim poteškoćama, naročito u odraslom dobu. Moja ženskost je nosila teret toga: imala sam dvoje dece, abortus i histerektomiju pre nego što sam napunila 30. Najgori deo svega je potpuni nedostatak svesti o deprivaciji telesne autonomije i reproduktivnih prava žena s invaliditetom.

Imala sam oko 22 kada sam otišla na kliniku za prekid trudnoće. Već sam imala jedno dete i ovo je bila teška odluka. Očekivala sam da će mi ponuditi savetovanje i da će se prema meni odnositi s brigom i empatijom. Začudo, niko nije ni trepnuo. Nema savetovanja. Nema pitanja. Nikakva podrška mi nije ponuđena nakon toga.

Moja odluka da prekinem trudnoću, spoljašnjem svetu je, bez sumnje, delovala ispravnom. Takav stav potencijalno proizilazi iz straha da će se genetski poremećaj preneti. To je strah koji je duboko ukorenjen u politici eugenike, kao i u subjektivnom mišljenju o tome može li osoba s invaliditetom živeti dobar život. Ili proizilazi iz nesvesno negativnog stava prema našim telima i našim sposobnostima da se prilagodimo i da se nosimo s majčinstvom. Drugim rečima: Ljudi su izgleda mislili da će trudnoća biti preteška za mene. Još uvek ne razumem zašto bi to negiralo potrebu za podrškom i u to vreme osećala sam se usamljeno i zbunjeno; iskreno, nisam mogla da razumem takvo rasuđivanje.

Sada, kad se osvrnem na to, shvatam kako mi je uskraćena podrška, u poređenju sa ženama bez invaliditeta na toj istoj klinici. U poređenju s drugima, na moj abortus se gledalo kao na nekomplikovan i neemocionalan. Osećala sam se kao da nije važno – da moj izbor nije bio podjednako težak kao što su izbori žena oko mene. Niko od osoblja nije mi uputio ljubaznu reč, niti je iko došao da vidi kako mi je. Ništa. Tišina.

Pošto živimo u svetu koji odbacuje seksualnost i seksualne potrebe osoba s invaliditetom, način na koji su se odnosili prema meni ne bi trebalo da me iznenađuje. Ali, imala sam samo 22. Možda sam još uvek bila idealista.

Nakon nekoliko godina, bila sam spremna za drugo dete. Prvo sam rodila sa svega 18 i mislila sam da sve negativne stavove mogu da ostavim iza sebe. Već sam samoj sebi dokazala da sam kompetentna kao roditelj, najzad, dete mi je srećno i zdravo.

Bila sam uzbuđena i imala sam podršku porodice – moje dete imaće brata ili sestru! Osećala sam se kao da sam na ovoj planeti da bih bila majka. Trudnoća, hranjenje i odgajanje deteta za mene su najprirodnije stvari.

Na moje razočarenje, takva odluka nije uvek nailazila na dobrodošlicu. Pitanja poput: – Kako ćeš podneti trudnoću? – postavljali su mi u poodmakloj trudnoći koju sam odlično podnosila. Obično bi sledilo pitanje: – Kako ćeš se brinuti o bebi?

Ne samo da me je to bolelo, užasavalo me je. Moje majčinstvo stavljeno je pred streljački vod. Zamislite da dočekujete drugo dete, a svi očekuju da u tome nećete uspeti. Žene bez invaliditeta nisu tretirane na taj način. Kad je moja starija sestra (bez invaliditeta) bila trudna, obasipali su je čestitkama gde god je kupovala opremu za bebu; mene nisu. Ljudi izvan moje porodice i kruga prijatelja, jednostavno nisu mogli da vide dalje od mog invaliditeta.

Potpuno drugačiji tretman imala sam i kada sam prekinula trudnoću. Zašto me niko nije pitao kako ću podneti abortus? Zašto se niko nije brinuo o tome kako će mi biti posle?

Uprkos svemu tome, još uvek sam jedna od sretnih. Mogla sam da rodim decu. Bilo mi je dozvoljeno da odlučujem o tome, bez obzira na to kako drugi vide i prosuđuju moj invaliditet. Mnogo je žena s invaliditetom čiji su izbori opozivani. Trudnoće su im prekidane pod prisilom, deca su im oduzimana, mnoge su sterilisane protiv svoje volje. U nekim zemljama (uključujući i moju Australiju), prinudna sterilizacija žena s invaliditetom još uvek se događa. U godini 2019. još uvek aktivno poričemo pravo žena s invaliditetom da uopšte razmotre da li je majčinstvo za njih.

Prinudna sterilizacija je globalno prepoznata kao grozan oblik rodno zasnovanog nasilja i kao oblik tortute. Ali ne u Australiji. Juče je Vlada Australije izjavila da je to prihvatljiva praksa u ovoj zemlji.

Kada sam sročila taj tvit, htela sam da nas ljudi vide. Htela sam da razumeju koliko u tome nema logike: sumnjati u pravo žene s invaliditetom da rodi dete, ali ne i da abortira.

Najvažnije, htela sam da nas svi, uključujući i druge feministkinje, razumeju. Da čuju koliko je tretman žena s invaliditetom različit u pogledu reproduktivnih prava. Kad vidim njeno telo, njen izbor, želim da žene znaju da su naši izbori o našim telima rutinski preispitivani i negirani. Želim da svi naprave korak unazad kada je debata o abortusu u pitanju i da ne zaborave da se bore za reproduktivna prava svih žena.

Čini se da smo na ivici probijanja zastarelih stavova. Ljudi počinju da slušaju.

Možete početi da primećujete barijere s kojima se suočavamo i pomoći u njihovom rušenju, ili možete nastaviti da budete deo struktura koje ih podupiru. Uključite nas u razgovor. Vrednujte naše priče. Napravite nam mesta i podržite nas kada prozivamo jezik i stavove ejbilizma.

Feminizam je intersekcijski, ili je sranje.

Flavia Dzodan

Nikol Li, https://qz.com/

Ovaj tekst je objavljen uz finansijsku podršku Evropske unije u okviru regionalnog projekta “Primena normi, promena svesti”. Stavovi u ovom tekstu pripadaju isključivo autorkama i ne predstavljaju nužno stavove UN Women i Evropske unije.

About the Author

Redakcija:

Leave A Response