Žene s invaliditetom su deo globalnog #MeToo pokreta

Posted on by Redakcija

Žene s invaliditetom nisu prisutne u ovoj debati, iako su pod većim rizikom od nasilja nego druge žene.

– Često kažem da, od trenutka kada sam počela da gubim vid u svojoj petnaestoj, mnogo jasnije vidim.

Vidim kako nevidljivost okružuje žene s invaliditetom kao što sam ja. Vidim stigmu koja nas etiketira kao manje od onoga što žena zaista jeste. Vidim ljude koji govore da su žene poput mene neseksualne i seksualno neprivlačne. Ovi negativni glasovi pokazuju nadmoć nad milionima žena s invaliditetom u Indiji, Južnoj Aziji i širom sveta.

Grupno silovanje i ubistvo mlade Jyoti Pandey 2012. u Nju Delhiju podiglo je nacionalnu uzbunu i pokrenulo globalnu diskusiju o seksualnom nasilju prema ženama. Žene s invaliditetom nisu bile deo te debate, iako su pod većim rizikom od seksualnog nasilja nego druge žene.

Skrivene, s manjom verovatnoćom da će prijaviti nasilnika, žene s invaliditetom izložene su diskriminaciji, zlostavljanju i nasilju. Njihove brige niko ne čuje i njihova prava se ne ostvaruju. Uskraćuje im se edukacija i osnaživanje, da ne bi progovorile o preživljenom seksualnom nasilju. Ako to i učine, često im se ne veruje. Pravda je samo daleki san.

Razgovarala sam sa mnogobrojnim ženama i devojkama s invaliditetom koje su preživele silovanje i grupno silovanje u Indiji i slušala o njihovom putu do pravde, za Human Rights Watch (Nevidljive žrtve seksualnog nasilja).

U jednom od slučajeva, dvadesetšestogodišnja žena sa psihosocijalnim invaliditetom koja je bila drogirana i silovana, rekla mi je: – Policija mi je postavljala vrlo neprijatna pitanja: šta sam i kako osećala. Rekla sam im da sam bila potpuno bez svesti, tako da ne mogu znati. Policajac je na to rekao: – Ova je mentalno zaostala, zašto joj uopšte posvećujemo pažnju?

Diskreditovanje žena sa psihosocijalnim i intelektualnim invaliditetima uobičajeno je u svakodnevnom životu, ali kad takav stav zauzme pravni sistem, mala je verovatnoća da će žene koje su pretrpele nasilje doći do pravde.

Pre nego što uopšte pristupe pravnom sistemu, žene koje su preživele seksualno nasilje i njihove porodice često se suočavaju sa barijerama unutar svojih zajednica. Kada je dvadesettrogodišnja žena sa višestrukim invaliditetima doživela grupno silovanje 2014. u pokretnom selu Zapadnog Bengala, stanovnici sela zauzimali su strane. Mnogi su se zabrinuli što će produktivan muškarac biti zatvoren zbog neproduktivne žene koja ne može da hoda niti da valjano govori.U njihovim očima, ona je bila bezvredna zato što ima invaliditet.

Od 2013. godine, Indija je preduzela važne korake usvajanjem zakona protiv seksualnog nasilja, ali njihova primena i sprovođenje i dalje su slabi. Bitka protiv stigmatizacije i za osnaživanje žena sa invaliditetom tek je počela.

Ključni izazov je činjenica da smo nevidljive za zakonodavce. U evidencijama o zločinima u Indiji nema izdvojenih podataka o nasilju prema ženama s invaliditetom. Posle grupnog silovanja u 2012. godini vlada je osnovala fond za prevenciju, zaštitu i rehabilitaciju onih koji su preživeli seksualno nasilje, ali se ne govori eksplicitno o ženama s invaliditetom.

Danas nam istraživanja i medijska izveštavanja govore da su žene s invaliditetom u Indiji i dalje izložene zlostavljanju, mučenju i silovanju, kako u institucijama, tako i u specijalnim školama i sopstvenim domovima, što se retko predstavlja kao kršenje ljudskih prava. Ne samo da su žene s invaliditetom nevidljive u društvu, nego su odsutne iz globalnih debata o seksualnom nasilju. Pokret #MeToo mora da uključi žene kao što sam ja.

Nidhi Goyal, aktivistkinja za prava žena s invaliditetom iz Indije

Ovaj tekst je objavljen uz finansijsku podršku Evropske unije u okviru regionalnog projekta “Primena normi, promena svesti”. Stavovi u ovom tekstu pripadaju isključivo autorkama i ne predstavljaju nužno stavove UN Women i Evropske unije.

About the Author

Redakcija:

Leave A Response