Prestanite da za seksualno nasilje okrivljujete moj invaliditet

Posted on by Redakcija

Za neke ljude, ja sam primer žene koja otvoreno govori o onome što je preživela. Zvali su me hrabrom, odvažnom i svim onim što ide između. Govorila sam u Ujedinjenim Nacijama i delegirana sam na sastanak Svetske zdravstvene organizacije o prevenciji nasilja, gde sam istakla važnost uključivanja onih koje su preživele nasilje, posebno žena s invaliditetom koje se često izostavljaju iz ove priče. Spolja sam neustrašiva i voljna da govorim o svojoj traumi, da bih edukovala druge i ukazala im da nisu sami, a iznutra: proteklih nekoliko godina idem od jednog sloma do drugog. Povukla sam se iz aktivizma da bih se posvetila sopstvenom zdravlju.

Uprkos svemu što sam uradila, još uvek mi je teško da govorim o tome kako sam bila seksualno zlostavljana kao tinejdžerka i adolescentkinja od strane onih koje sam smatrala prijateljima. To vreme je samo po sebi bilo teško, jer dolazim iz kompleksne porodične situacije, imam autizam i poteškoće da se uklopim i da razumem druge. Porodica mi je stroga, pa sam se borila sa sopstvenom seksualnošću misleći da moji prijatelji mogu da me razumeju. Umesto toga, imala sam prijatelje koji su mislili da je zabavno zezati se sa čudnom queer prijateljicom. Nije bilo.

U dvadesetima sam se suočila sa svim tim i nije se odvijalo dobro. Uznemirenost je rasla do te mere da sam završila u kriznom centru, suicidna i neverbalna. Tad sam prvi put progovorila o svojim iskustvima i još uvek sam tu da govorim o tome. Sećam se da sam bila frustrirana kad je razgovor skrenuo na temu fizičkog zdravlja. Otišla sam sa pamfletima o grupama podrške za osobe sa hroničnim bolestima i prevrtala sam očima svaki put kad se spomenu moja kolica.

Sećam se da sam htela da vrištim: – Nemam problem s kolicima, nego sa seksualnim zlostavljanjem!

Ali nisam. Otišla sam kući, ponašala se kao da je sve u red, lagano sam se isceljivala, ali sam retko govorila o tome.

Onda sam se prijavila za panel o marginalizovanim ženama i seksualnom nasilju. Sve što je bilo unutar mene, izašlo je u frustraciji. Počela sam da govorim o invaliditetu i seksualnom nasilju, o modelu da se povinujemo i da budemo saglasne – čemu nas od malena uče – što vodi u rizik od nasilja. Sama sam to iskusila. Sedela sam tamo, govorila i slušala statistike za koje sam znala, ali mi se iz nekog razloga u glavi javila misao: – Biću silovana.

Ubrzo nakon toga, to se i dogodilo. Silovao me je korisnik kolica koji je sedeo pored mene na panelu.

Godinu dana kasnije, jedva sam preživljavala i preselila sam se u drugi grad. Nedavno je moj novi dom postao centar nacionalne diskusije o korisnicima kolica optuženim za seksualno zlostavljanje. Kao žena kojoj se upravo to dogodilo, broj objavljenih članaka koji pretpostavljaju da neko sa fizičkim invaliditetom ne može biti pretnja, dovodio me je do besa, mada nisam bila iznenađena. Kad sam medicinskoj sestri ispričala da me je seksualno zlostavljao neko ko koristi kolica, rekla mi je da je sam mogla da se odbranim. To je samo jedan od mnogih osuđujućih komentara koji su mi upućeni.

Kad su u pitanju višestruki invaliditeti, postoji još veći otpor da se govori o seksu i invalidnosti. Ljudima je neprijatno zbog moje seksualnosti, roda i višestrukog invaliditeta. Teško je naći prostor gde mogu da govorim o preklapanju tih kategorija. Čak i u grupama u kojima se otvoreno govori o seksu, tema invaliditeta unosi neprijatnost. Na primer, na ženskim skupovima, gde se raspravljalo o seksualnom radu i invalidnosti, bila sam izolovana, ignorisana i nisam se osećala sigurnom da bih mogla da iznesem svoja shvatanja. Osobe s invaliditetom rutinski bivaju bačene u kandže teških rasprava. Frustrira me kad me oni koji tvrde da zastupaju moja prava pretvore u argument za raspravu. To me iznova eksploatiše.

Optužbe za seksualno nasilje uvek treba shvatiti ozbiljno. Ne možemo suditi o ozbiljnosti nasilja na osnovu nečijih vidljivih odlika. Pretpostavka da invaliditet počinioca određuje ozbiljnost nasilja je oblik ejbilizma. Osobe sa invaliditetom, kao i osobe bez invaliditeta, nisu automatski ni nevine, ni krive.

Društvo deseksualizuje osobe sa invaliditetom. Ovo vodi ka opravdavanju njihovog nepriklanog seksualnog ponašanja, okrivljavanju invaliditeta ili pogrešnom verovanju da invaliditet sprečava ljude da budu nasilni.

Ovaj tekst je objavljen uz finansijsku podršku Evropske unije u okviru regionalnog projekta “Primena normi, promena svesti”. Stavovi u ovom tekstu pripadaju isključivo autorkama i ne predstavljaju nužno stavove UN Women i Evropske unije.

About the Author

Redakcija:

Leave A Response