Kako izgleda odrastanje sa roditeljima koji imaju F dijagnozu

Posted on by Marijana Čanak

Od idealnog oca, postao je čovek. Njegovo psihičko stanje nekada nam otežava komunikaciju, jer on ima svoje filmove u glavi za koje misli da su realnost.

Odaberi ime za svrhe ovog intervjua.

– Iskoristiću ime koje inače nikada ne bih odabrala: Marija.

Šta nikako ne bi volela da te pitam?

– Mislim da u ovom trenutku ne postoji takvo pitanje. Ako se pojavi, reći ću ti.

Navedi nam 5 životnih uloga koje su ti trenutno najvažnije.

– Posle psihoterapije i koučinga, samo mi je još ovo pitanje nedostajalo! Akademska sam slikarka i profesorka i to je ono što me u najvećoj meri definiše: umetnički rad i edukativni rad sa decom. Majka nisam, volela bih da budem i nadam se da ću biti uskoro. Sada se osećam dobro u svim svojim ulogama, ali nije oduvek bilo tako.

Da se nisi rodila u Srbiji, gde bi se rodila?

– Negde na Sredozemnom moru.

U čemu pronalaziš radost?

– U druženju, u momentima kada neku zamisao mogu da pretvorim u umetničko delo, u svom budućem mužu, u porodici i ljudima koje volim, u putovanjima.

Pesma koja te opseda ovih dana?

Lejdi Gaga, Always Remember Us This Way. Ima veze sa psihičkim poremećajima, depresivnim stanjima, samoubistvom.

Tvoja prva asocijacija na detinjstvo?

– Moj tata.

Kada si prestala da veruješ u Deda Mraza, dobre vile, karakondžule i sva ta onostrana bića?

Kad je moj otac pokušao da izvrši samoubistvo. Do tada sam živela u svom iluzornom svetu i čitala isključivo bajke.

Kad si prvi put uvidela da se tvoja porodica razlikuje od drugih?

U trenutku kada je hitna pomoć došla po tatu i iznela ga iz kuće koja je bila prepuna gasa, a on se nakljukao lekovima. Tog dana smo mama i ja otišle da za mene kupimo cipele, a posle smo svratile kod bake i dede. Sestra je tih dana bila kod tetke, na svu sreću. Mama je u nekoliko navrata pokušavala da pozove tatu telefonom, ali se on nije javljao. Imala je neki loš predosećaj. Kad smo se vratile kući, bilo je zaključano i nismo mogle da uđemo. Ne sećam se tačno da li je mama zvala komšije da razvaljuju vrata, ili je odmah pozvala hitnu pomoć. Sećam se samo te scene kada njega iznose ošamućenog. U tom trenutku mi se ruši cela iluzija o tome ko je moj otac, ko sam ja, ko smo mi kao porodica. Videla sam ga kao odraz u staklu koje se rasparčava na hiljadu sitnih delova. Ne sećam se kako sam se osećala, da li sam bila uznemirena, jesam li plakala… samo se sećam te slike koja se raspada. Sve to desilo se pre 20 godina, kad sam imala 16.

Da li si tad znala da tvoj otac ima psihijatrijsku dijagnozu?

– Ne. Evidentno je bilo da je bi depresivan: ustajao je kasno, malo toga je radio u kući, bio je neraspoložen. Ali, u kontaktu sa nama je bio drugačiji, pa nismo razumele ozbiljnost toga. Jednom se osećao toliko loše, da je spakovao stvari i otišao u bolnicu. Poslali su ga kući, rekavši mu da nema nikakve simptome i da on, kao inteligentan čovek, nema šta da traži u bolnici. Nakon toga, očigledno je morao da preduzme neki invazivniji korak, jer mu niko nije pomogao. Tata i ja smo imali veoma poseban odnos, bili smo jako vezani. Mama i sestra za mene su bile sporedni likovi, tata je bio sve. Onda se sve srušilo. Tek kada su ga odvezli u bolnicu, gde je ostao na lečenju, rečeno nam je da ima šizofreniju. Posle sam i sama čitala njegove bolničke nalaze.

Kako si se osećala kad si saznala da je u pitanju šizofrenija?

– Najteže mi je bilo kad sam ga videla u tom stanju nakon pokušaja samoubistva. Pošto smo bili toliko vezani, tumačila sam to kao njegov pokušaj da me napusti, a činjenica da ima šizofreniju uopšte me nije razuveravala. Tek sada, kroz psihoterapiju, uspela sam da prebrodim taj osećaj ostavljene devojčice. O tome uopšte nisam mogla da pričam, a da se ne rasplačem. Uglavnom sam to krila i čuvala kao skrivenu nezaceljenu ranu. Sada najzad to mogu da prihvatim i da svog oca sagledam iz druge perspektive. Više ne vidim oca koji napušta svoje dete, nego mogu da ga vidim kao čoveka sa vrlinama, manama, psihičkim stanjima, neminovnostima. Ujedno sam se oslobodila osećaja krivice: da nisam ja ničim prouzrokovala taj njegov čin, nego je to bila posledica nezbrinutog psihičkog stanja.

Kako se tvoja mama nosila sa tom situacijom?

– Mama je ubrzo posle toga i sama završila u bolnici, jer je psihički pukla. Rekli su nam da je to trenutna reakcija zbog koje ne treba da brinemo. Ali, baka se brinula, jer je ona znala da mama ima bipolarni poremećaj i to je krila od svih. Za maminu dijagnozu sestra i ja smo saznale tek pre nekih pet godina, kad je mama opet prolazila kroz krizni period. Ponašala se neuobičajeno, bilo joj je teško da ujuto ustane, često nije mogla da ode na posao. Niko nije znao šta se zapravo s njom dešava, a na poslu su je osuđivali, iako je oduvek bila savesna i odgovorna radnica. U roku od nekoliko meseci je dobila otkaz, a ubrzo nakon toga je izgubila roditelje, zbog čega joj se psihičko stanje još više pogoršalo. Doživela je nervni slom. Sestra ju je odvela kod doktora, gde su je iskritikovali: – Zašto niste vodili računa o tome, kad znate da ona ima tih problema? Nismo znale. Da živimo u nekoj pravnoj državi, mama bi zbog otkaza mogla da tuži poslodavca i dobila bi slučaj. Ovako je ostala bez penzije; u teoriji, za dve godine će imati uslov da je dobije. U vreme kad se tata vratio kući sa lečenja, mama se već preselila kod svojih roditelja, koji su bili prestrašeni zbog svega što se desilo, i svi smo verovali da je razvod najbolje rešenje. Tata je živeo sam, sestra i ja smo odlazile kod njega. Tad je krenuo sa teorijama zavere i svim tim pričama koje je bilo naporno slušati.

Da li si tad razvila neke mehanizme zaštite koji ti danas više nisu potrebni?

– Činjenica je da smo tata i ja bili u nekoj preteranoj simbiozi. Veoma rano je svu pažnju preusmerio ka meni, jer su on i mama imali neslaganja. Sad mi je jasno da su neka mamina ispoljavanja deo paketa bipolarnog poremećaja, ali tada to nismo znali, niti je tata mogao do kraja da razume neke njene izbore. Mama je radila i zarađivala novac, tata je ostajao kod kuće i slikao. Naša kuća je bila atelje. Mnogo je radio sa mnom i zajedno smo otkrivali moje umetničke kapacitete. U takvim okolnostima, nekako sam naučena da se stalno dokazujem i da moram da budem prva, jer sam pokušavala njemu da udovoljim. Posle se to odrazilo na moje odnose sa drugim ljudima, stvaralo mi je poteškoće, neprijatnosti i nerazumevanja. Mislim da su mi u tom aspektu izgrađeni neadekvatni mehanizmi. Težila sam perfekcionizmu, da bih zamaskirala nesavršenstva unutar naše porodice i sve ono što se dešavalo izvan mog uticaja. Postojao je neki stid koji je trabalo prekriti.

Stigmatizacija psihičkih stanja je jaka, kako danas, tako i pre 20 godina, kad si se suočila sa svim tim. Da li je ta potreba da se sačuva porodična tajna bila jača od potrebe za traženjem podrške?

Nismo nigde tražili podršku, više je to bila porodična tajna. Čak ni babe i dede nisu prihvatale situaciju koja je zadesila njihovu decu i nije se o tome pričalo. Od svih nas, najviše je sestra o tome razgovarala sa svojim prijateljima. Ali, tata kod nje nije imao tako dominantnu ulogu kao kod mene. Za mene je bio princ. Meni su dosta pomogli roditelji mog tadašnjeg dečka, koji su mi pružali podršku i razumevanje. Tata nije imao gotovo nikakvu stručnu podršku, dobio je neku terapiju, ali više nikada nije pio te lekove.

Kako se nadalje razvija odnos između tebe i tate?

– Za mene je on postao neka druga osoba, ali sam se uvek trudila da budem uz njega. Postao je realni lik u mom životu. Od idealnog oca, postao je čovek. Njegovo psihičko stanje nekada nam otežava komunikaciju, jer on ima svoje filmove u glavi za koje misli da su realnost. Pre nekoliko nedelja zvao je sestru da joj javi kako mu je neko ušao u kuću i uzeo dve hiljade dinara, a vrlo je moguće da ih je izgubio, jer su mu se takve epizode dešavale ranije. Volim ga kao što sam ga volela, samo sam manje vezana za njega. Dugo već ne živimo zajedno i mislim da je to prirodno. Nismo ga nikada odbacile, ni sestra, ni ja. Vodimo računa o njemu i važno nam je da bude materijalno i emotivno zbrinut.

Da li si imala utisak da su se uloge obrnule, da si postala roditelj svojim roditeljima?

– To jeste moj problem. Često mi govore da sam preozbiljna, jer uvek iz roditeljske perspektive posmatram stvari. Ubrzo posle svega, moji roditelji su ušli u ulogu dece, a sestra i ja u uloge njihovih roditelja. Sećam se da smo im objašnjavale zašto je dobro da se razvedu, mami smo davale lekove – zapravo, ne znam da li je bilo situacija u kojima te uloge nisu bile obrnute. Kasnije bih uhvatila sebe kako ulazim u roditeljsku ulogu i u nekim drugim odnosima.

Kad se setiš te šesnaestogodišnje devojčice, da li primećuješ još neke tragove njenog odrastanja koji ti danas oblikuju život?

– Postoji jedan deo nje koji me možda sputava da realizujem neke aspekte u svom životu, ali mislim da sam dosta napredovala zahvaljujući psihoterapiji, tako da je taj uticaj sada daleko manji. Pre nekog vremena počela sam da se bavim art-terapijom, što me je dovelo u kontakt sa drugim ljudima koji imaju iste probleme kakve imaju moji roditelji. Počeli su da mi se javljaju strahovi, jer sam u svim tim ljudima videla svoje roditelje, a onda sam njihove osobine projektovala na sebe. Nisam toga ni bila toliko svesna, koliko se to ispoljavalo dok sam spavala – počela sam da škrgućem zubima i to je bio jedan od simptoma koji su mi ukazivali na to da mi je potrebna psihoterapija. U tom procesu, najvažnije je bilo da prihvatim nesavršenost svojih roditelja, kao i sopstvenu nesavršenost. Psihoterapija se odvija od ogoljavanja do prihvatanja sebe. Prvi put sam videla sebe kao jedinku koju su oblikovali roditelji, po modelu kojim su njih oblikovali njihovi roditelji.  Moj karakter je taj koji jeste, a neke karakteristike su rezultat pukog spleta okolnosti. Milion nekih koraka dovelo me je do toga da budem ono što danas jesam. Kad se osećam loše, neraspoložena sam ili depresivna, više to ne doživljavam tragično, niti pomišljam: – Jao, bože, možda imam neke simptome svojih roditelja! Možda ih i imam, ali – ko je od nas normalan, na kraju krajeva?

Mnogi smatraju da je umetnost izraz patologije. Kako ti vidiš taj odnos između umetnosti i poremećaja? Misliš li da su te traumatična iskustva dublje gurnula u umetnost i da li ti je umetnost pomogla da transformišeš traumu?

– Mislim da je to veoma povezano i da nas verovatno taj neki deo, koji postoji kod mene i mog oca, navodi na stvaranje. Nedavno je i sestra počela da slika. Činjenica je da obe imamo neke simptome: prepoznajem elemente anksioznosti i paranoičnog ponašanja, izrazitu samokritičnost, strogoću prema sebi i prema drugima. Zahvaljujući psihoterapiji, uspela sam da smekšam svog unutrašnjeg kritičara i perfekcionistu, zbog čega sam sada daleko opuštenija. Ali, verujem da neki nenormalni deo postoji unutar svakog umetnika i da je upravo taj deo kreativni pokretač, koji bukvalno primorava na stvaranje. Kad se osećam više depresivno nego dobro, onda definitivno postoji nešto što me tera da stvaram. Kad sam radosna, uopšte mi nije do stvaranja, nego do druženja. Ako sam low, onda sam introspektivna; kad sam okrenuta sebi, kreacija izlazi van. Takvu dinamiku nije lako prihvatiti. Kao da neprestano moram da biram između talenta i socijalizacije.

About the Author

2 Comments so far. Feel free to join this conversation.

  1. Mirjana 12/06/2019 at 8:29 am - Reply

    Izuzetno.. i baš mi je drago i korisno da sam ,,naletela,,na ovaj rad. puo pozdrava,radost kreative i podrška.Hvala

    • Marijana Čanak 14/06/2019 at 2:58 pm - Reply

      Hvala vama na čitanju i podršci. Ovakvi komentari su posebna motivacija za dalji rad.
      Sve najbolje! 🙂

Leave A Response