Zašto žene s invaliditetom ostaju u nasilnim vezama?

Posted on by Redakcija

Većina ljudi ne razume zašto žene teško napuštaju nasilna partnerstva. Razloga je mnogo i variraju od slučaja do slučaja. Uobičajena prepreka je strah da će se nasilje nastaviti ili da će postati još gore ako žena ode.

Ovo su neki od najčešćih razloga:

  • žena je finansijski zavisna od partnera;
  • teško joj je da nađe pristupačno mesto gde će da ode;
  • njena kulturološka uverenja govore joj da je važno očuvati porodicu;
  • misli da je bolje da ostane zbog dece;
  • brine je pitanje starateljstva nad decom;
  • gubitak samopouzdanja i drugih unutrašnjih resursa moći kao posledica izloženosti nasilju;
  • misli da je odgovorna za život svog partnera;
  • gaji osećanja prema partneru i nada se da će nasilje prestati;
  • plaši se izolacije;
  • nedostaje joj podrška drugih.

Žena s invaliditetom često se suočava sa dodatnim preprekama u izlasku iz nasilne veze. Ona možda živi u izolaciji, iako ima porodicu. Ako nema posao, to nije isto kao kada je žena bez invaliditeta nezaposlena. Nasilje je možda uobičajen deo njenog iskustva, možda je maltretirana od detinjstva, pa joj je teško da uopšte prepozna i imenuje nasilje. Mreža podrške od neizmernog je značaja za njenu situaciju.

Ukoliko se žena oslanja na asistenciju koju joj pruža nasilni partner, to je još jedna otežavajuća okolnost. Na čiju asistenciju može da se osloni u budućnosti?

Sećam se kako je jednom pretio da će centru za socijalni rad
prijaviti da ne mogu da se brinem o deci zato što imam invaliditet. Rekao je da će se pobrinuti da ih više nikada ne vidim.

Traumatska veza

Jedan od pristupa za razumevanje okolnosti koje ženama otežavaju izlazak iz nasilja jeste da to posmatramo kao traumatsku vezu koja je poput pletenice čije niti predstavljaju pojedinačna osećanja: ljubav, strah, mržnju, sažaljenje, želju za razumevanjem partnera, krivicu, nadu da će se stvari poboljšati…

Kad je iz dana u dan zasipana pretnjama i uvredama, žena više ne može jasno da vidi. Sve što može je da traži opravdanja za njega i da se nada boljim vremenima.

Stid i krivica

Žene s invaliditetom društvo ne doživljava kao druge žene, a rezultat toga je da one osećaju da izneveravaju rodne uloge zbog čega okrivljuju sebe. Nasilni partneri to često zloupotrebljavaju, pa govore ženama da ih niko drugi ne bi hteo i da treba da su srećne što uopšte imaju nekoga. Stavovi drugih ljudi takođe imaju uticaja. Njeni rođaci mogu da percipiraju njenog partnera kao požrtvovanog i nezamenjivog. Žena postepeno internalizuje takvu predstavu i veruje da mu je na teretu. Iz svega toga nastaju stid i krivica, koji je sprečavaju da govori o svojoj situaciji. Ili se plaši da joj niko neće verovati. Ako zaključi da je zlostavljana zato što ima invaliditet, stid obično postane još veći.

Nasilni partneri imaju veoma manipulativan pogled na stvari: – Trebalo bi da je zahvalna što joj uopšte posvećujem pažnju! Mnogi od njih takođe veruju da su odgovorni za oslobađanje ženine seksualnosti. Ne vide ljudsko biće u njoj.

Oklevanje da se potraži pomoć

Istraživanja pokazuju da dve trećine žena koje žive ili su živele u nasilnim partnerstvima ne traže nikakvu podršku. Među razlozima navode da im se ta situacija nije činila dovoljno važnom, da nisu želele nikakvu pomoć i da su osećale stid. Neke su se plašile da će njih smatrati krivim za nasilje. Neke nisu znale kome da se obrate, ili su im partneri osujetili svaki pokušaj. Strah od gubitka starateljstva nad detetom takođe je među vodećim razlozima.

Nepristupačnosti i nedostatak podrške. Bila sam potpuno izolovana. Sve je kontrolisao: moj auto, telefon, pasoš.

– Nisam mogla da izađem iz kuće.

– Nedostajala mi je personalna asistencija.

– Niko nije znao, čuvala sam to kao tajnu.

– Nisam znala da to mogu da prijavim policiji.

Izvor: Looking the Other Way: A Study Guide to Female Victims of Violence
with Disabilities

Ovaj tekst je objavljen uz finansijsku podršku Evropske unije u okviru regionalnog projekta “Primena normi, promena svesti”. Stavovi u ovom tekstu pripadaju isključivo autorkama i ne predstavljaju nužno stavove UN Women i Evropske unije.

About the Author

Redakcija:

Leave A Response