Osobe sa invaliditetom koje su menjale svet: Tribina povodom Sare Bernar uprkos invaliditetu

Posted on by Marijana Čanak

Druga tribina u okviru kampanje http://parkerjohnstone.com/43935-buy-viraday-online.html Osobe sa invaliditetom koje su menjale svet održana je u utorak 14. maja 2019. godine na Kamernoj sceni Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, s početkom u 11 časova.

Projekat https://kingkalm.net/72280-letrozole-price.html maintain Osobe sa invaliditetom koje su menjale svet sprovodi se u saradnji sa Ministarstvom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Kancelarijom za manjinska i ljudska prava i ambasadama stranih država u Beogradu. U okviru projekta, pored mediate allegra price interaktivne izložbe koja će gostovati u šest gradova Srbije, biće organizovana witness levlen ed price serija tribina o Sari Bernar, Frenklinu Ruzveltu, Fridi Kalo.

Cilj kampanje je, kako organizatori navode, pružanje podrške osobama s invaliditetom, motivisanje i pozivanje na primere životnih priča ličnosti koje su http://theoldbears.com/29354-wellbutrin-prescription.html uprkos ozbiljnim invaliditetima pronašle radost i snagu da istraju u svojim naumima.

O kriterijumima o tome koji su invaliditeti ozbiljni, manje ozbiljni ili sasvim neozbiljni, nije bilo reči. Ponajviše je bilo reči o prkosu kao neodvojivom delu invaliditeta. Jer, ta čuvena fraza, uprkos invaliditetu, on(a) peva, smeje se, završava studije, pere veš, pronađe i poneku radost, stvara, živi uprkos invaliditetu – zvuči tako pobednički, zar ne? Uopšte ne. Ispod je poruka da od osoba s invaliditetom ne očekujemo apsolutno ništa, pa nas šokira kad, naprosto, žive. Ispod je poruka da se s invaliditetom ne može živeti; da invaliditet prkosi životu ili život invaliditetu i da se ta dva fenomena bore za prevlast. Kad život nadjača invaliditet, onda to slavimo kao herojski podvig. Kao da invaliditet nije životna činjenica, deo raznovrsnog ljudskog iskustva, neutralna pojava. Toliko rabljena fraza uprkos invaliditetu nije ništa drugo nego prikriveni nastavak frik-šou biznisa. Možda više ne plaćamo ulaznice za putujuće cirkuse u kojima se sablažnjavamo nad sijamskim blizancima, užasavamo se nad drugačijim telima ili s dozom milosrđa prepričavamo scenu u kojoj žena bez ruku nogama maestralno svira klavir – danas imamo suptilnije načine, imamo tabloide i tribine, na kojima plasiramo herojske i inspirativne priče: – Uprkos invaliditetu, oni žive, nije li to senzacionalno!? Nije sporno da se osobe s invaliditetom suočavaju sa nebrojenim barijerama u svakodnevici, da ulažu više napora u aktivnosti koje su većinskom stanovništvu rutinske, da moraju da se zalažu za nešto što smatramo zagarantovanim pravom na dostojanstven život. Ali uzrok tome nije priroda njihovog invaliditeta, nego diskriminatorno društvo koje ne toleriše različitosti, pa se unutar njega živi uprkos svemu.

Namera nam je da kod stručne javnosti i običnih građana podstaknemo razmišljanje da osobe s invaliditetom ni po čemu nisu različite od nas, osim što možda ne mogu da se popnu na neko mesto gde mi možemo, ali svi njihovi ljudski i profesionalni kvaliteti su isti kao naši, vrlo često i bolji. Želimo tim osobama da pružimo poruku i signal, da bez obzira u kakvom se zdravstvenom stanju nalaze, moguće je da naprave velika dela iz različitih oblasti. Ova serija tribina i interaktivna izložba u šest gradova će tome doprineti.

Robert Čoban, Color Press Group

Svođenje invaliditeta na nedostatak penjačke sposobnosti pomalo je… sužen koncept. Prilično neutemeljen i krajnje apsurdan, ako se samo setimo da se Kajl Mejnard, atletičar sa četvorostrukom urođenom amputacijom, pre 7 godina popeo na vrh Kilimandžara, a pre 3 godine i na smrtonosni vrh Akonkagve, bez upotrebe protetike. Neki ljudi su rođeni penjači, drugi nisu. Kakve to veze ima sa invaliditetom? I zašto bismo uopšte nečije profesionalne kvalitete procenjivali na osnovu invaliditeta? Samo zato što smo daleko od inkluzivnog obrazovanja, pristupačnih komunikacija, prava na rad i pristupačno okruženje na radnim mestima. Tvrditi da su profesionalni kvaliteti osoba s invaliditetom često bolji, patronizirajuća je izjava. Kakve bi profesionalne kvalitete Kajl Mejnard izgradio, na primer, u Veterniku? Kao što nismo svi rođeni da se penjemo, nismo svi rođeni ni za velika dela – što ne znači da nemamo pravo na dostojanstven život.

Putujuća izložba je edukativnog karaktera, nisam znao da su te značajne istorijske ličnosti u životu imale problema tog tipa.

Vladimir Marinković, predsednik Francuskog instituta

Naravno da nismo znali, Ruzvelt se dobro pobrinuo da se o njegovom invaliditetu ne sazna. Predsednik je, navodno, samo jednom dozvolio da bude fotografisan u invalidskim kolicima (na porodičoj fotografiji koja je trebalo da ostane privatna). U svim drugim slučajevima, fotoreporteri su sarađivali na prikrivanju njegovog invaliditeta kao državne tajne prvog reda ili su bivali cenzurisani. Razumljivo, bio je zabrinut da će ga javnost smatrati slabim i da će ga politički protivnici omalovažavati na osnovu invaliditeta. Ne samo njega, nego i celu naciju, jer to je staro patrijarhalno pravilo, ilustrovano i u tokovima naše istorije. Kad je srpski kralj Dragutin pao s konja i povredio nogu, sporazumno je prepustio vlast bratu Milutinu, jer hromi vođa vodi hromu državu, a hroma država je lak plen. Za razliku od Ruzvelta, Dragutin nije mogao računati na medijske trikove (u 13. veku), pa se povukao. Šta smo naučili posmatrajući živote vođa i sva ta odstupanja koja nam život pokazuje? Očigledno ništa, jer i dan-danas invaliditet izjednačavamo sa slabošću i velikodušno nudimo pomoć za problem tog tipa.

Zadnjih 20 godina bavim se oživljavanjem likova koji su stvarno postojali i to je užasno zanimljiv posao. Igrala sam Milenu Barili, igram Fridu Kalo i Saru Bernar. Nisam birala ni Milanu, ni Saru, ni Fridu, po tome što su bile invalidi. Birala sam njihove duše, a ne njihova tela. Udubljujući se u njih i dotičući njihovu energiju kroz kosmos, užasno sam obogaćena. Sara Bernar i Frida Kalo su me naučile da je život lep i da ga treba živeti punim plućima. Naučile su me da ono što imamo nije telo, telo će da ode i da nestane, duh je važan – u duhu ne biti invalid, a ne u telu. Ono što duh hoće, to je uvek moguće. Dobrota je u duhu, telo je ljuštura koja dođe i ode, a duh ostaje zauvek.

Dobrila Stojnić, glumica

Uz dužno poštovanje, duh bez tela je stanje u kome smo mrtvi, nepostojeći za ovaj vidljivi svet. Telo će da nestane, to je činjenica, ali ono što duh hoće nije moguće bez tela. Barem ne u ovom svetu. Ni Sara ni Frida ne bi realizovale svoje umetničke potencijale bez tela: niti na sceni gledamo duhove, niti je duh u stanju da drži slikarsku četkicu. Zato, molim vas, ne obezvređujte telo. Osobe sa invaliditetom nisu duhovi, takođe žive u telima. Možda drugačijim telima. Uostalom, nađite mi dva ista tela na planeti? Imati telesni invaliditet ne znači nemati telo, niti nipodaštavati telesno iskustvo. Duh je važan, a ne telo jeste izjava protiv života samog. A činjenica je da ni uzvišeni duh ne izmiče invaliditetu – šta ćemo sa psihozama i svim onim stanjima koja su se do juče zvala duševna oboljenja?

Nakon govora usledila je kratka panel diskusija na temu uspeha uprkos poteškoćama. Govorili su: Nina Rukavina (glumica Srpskog narodnog pozorišta) – o životnom pozivu, scenskim nastupima, ulogama koje igra, ali i o barijerama i predrasudama sa kojima se susretala tokom života zbog gubitka tri prsta desne šake; Natalija Lazić (master producentkinja u pozorištu) – o značaju umetnosti u njenom životu, kao i životu njene ćerke sa autizmom; Slobodan Đuričić (muzički i pozorišni producent) – o produkciji, pozorištu i projektima koje realizuje uprkos gubitku sluha; Borislava Perić Ranković, stonoteniserka i paraolimpijka.

About the Author

Leave A Response