Tranzicija osoba iz spektra autizma: od vrtića do zaposlenja

Posted on by Marijana Čanak

Okrugli sto na temu Tranzicija osoba sa poremećajima iz spektra autizma od vrtića do zapošljavanja održan je 2. aprila u Plavoj sali Skupštine grada, u okviru manifestacije Aprilski dani autizma u Novom Sadu 2019, u organizaciji Društva za podršku osobama s autizmom Grada Novog Sada (DPOSA).  

Diskusiju je moderirala Mara Bošnjak, predsednica Upravnog odbora DPOSA, a govorili su: Irma Mikeš, vajarka i art terapeutkinja; dr Otilia Velišek-Braško, pedagoškinja i profesorka Više strukovne škole za obrazovanje vaspitača; Jelena Sivulka, psihološkinja i majka devojčice s autizmom; Dušan Marjanović, načelnik Odeljenja za posredovanje u zapošljavanju i planiranju karijere u Filijali Novi Sad Nacionalne službe za zapošljavanje; Radojka Gajanović, majka mladića s autizmom.

Socijalizacija se ne odnosi samo na decu s invaliditetom, nego na sve nas

Irma Mikeš

Nakon osam godina provedenih u Italiji, mogu da kažem da situacija tamo nije znatno drugačija od naše, kada je o inkluziji reč. U školama Italiji ukinuti su lični pratioci i zamenjuju ih profesori koji, nakon dvogodišnjeg rada sa decom, polažu stručni ispit za asistenciju u nastavi. Nakon toga, sve je prepušteno roditeljima. Mnoga rešenja dolaze ljudima od ljudi, a ne toliko od samog sistema. Za rešenja koja omogućuje država zaslužni su roditelji dece s invaliditetom, koji su uticali na sistem. U Italiji bi udruženje poput našeg bilo pod donacijom države, što znači da država ukida poreze onima koji odluče da doniraju. Na nacionalnom nivou inkluzija se odvija u smeru osvešćivanja dece u razredima, tako da nema raskoraka između tipične dece i dece s invaliditetom. Od najranijeg detinjstva, upoznaju se kroz igru i na taj način asistiraju deci s invaliditetom. Takva praksa aktuelna je u protekle tri godine u razvijenijim gradovima, odakle se širi u druge sredine. To nije samo način da se ukinu barijere, nego i način da škola postane jedno prijatno mesto. Promena u našem obrazovnom sistemu trebalo bi da vodi ka tome da škole postanu mesta u koja deca rado idu. Kad tako postavimo stubove društva, celokupno društvo postaje lepše, a onda je neuporedivo lakše odrediti pravac kojim će dete ići nakon školovanja, jer će biti socijalizovano. Socijalizacija se ne odnosi samo na decu s invaliditetom, nego na sve nas. Mi smo ti koji treba da se socijalizujemo, a ne osobe sa invaliditetom.

Inkluzija nije samo inkluzivno obrazovanje

Otilia Velišek – Braško

Inkluzija nije samo prihvatanje onih koji su po nečemu drugačiji od opšte populacije, već je podjednako važna i obrnuta inkluzija: kako da oni prihvate nas. Nekada nam je teško da  razumemo decu iz spektra, tražimo načine da ih nečemu naučimo i pitamo se kako da ih usmerimo. A, koliko je tek njima teško sa nama? Da bi inkluzija bila plodonosna, neophodna je senzibilizacija celokupnog okruženja. Tačno je 10 godina kako je inkluzija u Srbiji definisana zakonom, čime je omogućeno da svako dete ima pravo na kvalitetno obrazovanje u svom prirodnom okruženju, a ne u nekoj veštački izolovanoj situaciji. U nekim segmentima smo napredovali, u drugima je i dalje teško. Mnogo toga zavisi od samog deteta, situacije u porodici iz koje dolazi, ali isto tako i od vrtića, škola i njihovog zaposlenog kadra. Kad govorimo o tranziciji, govorimo o velikim koracima, o prelazima iz jednog nivoa na drugi (iz vrtića u prvi razred, iz četvrtog u peti, iz osnovne u srednju školu, iz srednje škole u svet rada). Sve te velike promene stresne su same po sebi. Tranzicioni plan treba da obezbedi da ti prelazi budu što manje stresni, ne samo za dete koje ima potrebu za podrškom, nego da osnaži celu porodicu i da pripremi obrazovnu ustanovu za dolazak deteta. Tranzicioni plan skenira stanje: koje su jake strane deteta, šta su njegova interesovanja, kakve su potrebe porodice, gde se ukrštaju želje i mogućnosti. U inostranstvu je praksa da tranzicioni period traje tri godine: dve godine pre ulaska deteta u novu (srednju) školu, a narednih godinu dana se to prati. Kad dete završi srednjoškolsko obrazovanje, nismo u dovoljnoj meri osnaženi i ne znamo šta dalje. Srednja škola ima važnu ulogu u pružanju podrške i traganju za mogućnostima zaposlenja, jer inkluzija nije samo inkluzivno obrazovanje, nego je mnogo šira i podrazumeva učešće u kulturnom i socijalnom životu, mogućnosti zapošljavanja, rada i zarade.

Broj nezaposlenih stagnira

Dušan Marjanović

U okviru Filijale Novi Sad Nacionalne službe za zapošljavanje postoji izdvojeni deo za osobe sa invaliditetom (u Narodnog fronta 80) koji je arhitektonski pristupačan i gde rade savetnici koji su upućeni u problematiku zapošljavanja osoba s invaliditetom. Činjenica je da osobe sa invaliditetom nisu ravnopravne na tržištu rada. Postoji više programa takozvanog subvencionisanog rada među kojima su fondovi za obezbeđivanje radne asistencije, prilagođavanje radnog mesta, kao i subvencija zarade za osobe koje prvi put zasnivaju radni odnos. Fondovi za zapošljavanje osoba sa invaliditetom mahom ostaju neiskorišćeni, a broj nezaposlenih osoba sa invaliditetom se ne smanjuje (trenutno je oko 2030 osoba na evidenciji).  Zapošljavanje osoba sa invaliditetom odvija se veoma sporo, teško i pojedinačno.

Našu decu nismo dobili samo mi, dobili su ih ovaj grad i ova država

Jelena Sivulka

Tema je veoma izazovna i imam osećaj da se bavimo pionirskim radom. Sećam se da je predstavljalo užasan problem kada je samo trebalo da pronađemo vrtić za našu ćerku s autizmom. Preselili smo se u Ameriku da bi ona išla u školu dve godine. Odabrali smo da se vratimo u Novi Sad i verujemo da ima nade i ovde. Hanu nismo dobili samo moj suprug i ja, niti ju je dobila samo moja porodica; Hanu je dobio ovaj grad i ova država je dobila svu našu decu. Da li je spremna za njih? Činjenica je da kaskamo za svetom, da raspolažemo oskudnom i prevaziđenom literaturom o autizmu, što je tužno i teško. Možda sve ovo preskoči moju generaciju, ali srećna sam kada vidim mlade koji volontiraju u nevladinim organizacijama.  Oni su odabrali da vide. Jedini način da ja vidim bio je da se Hana rodi. Autizam je izazov sam po sebi. Misterija nam je šta donosi pubertet, a šta će doneti budućnost – toliko je zastrašujuće za mnoge roditelje, da ne žele ni u mislima tamo da odu. Kad govorimo o tranziciji, neminovno je da govorimo o tranziciji cele porodice. Kada govorimo o sistemima podrške, podrška nam se najčešće svodi na dobrog čoveka. Pipamo u mraku, a podrška nam se zasniva na principu pokušaja i pogreške. Važno je da budemo otvoreni i da o tome pričamo, jer smo odgovorni svi kao ljudi.

Karika koja nedostaje

Radojka Gajanović

Moj sin ima sedamnaest godina i pohađa prvi razred Tehničke škole Mileva Marić Ajnštajn. Dobar smo primer tranzicije, počevši od vrtića, pa sve do srednje škole. Sada razmišljamo o zaposlenju, kao i o tome da li ćemo moći na višu školu. Između srednje škole i zaposlenja nedostaje jedna karika. Veliki je problem što mnoga dece iz spektra završavaju srednju školu, a onda ostaju kod kuće. Ne mogu da se pomirim s tom činjenicom i zato sam danas ovde: da otvorimo neka pitanja i da pokušamo da vidimo korak dalje.

Diskusija sa učesnicima: Uskraćivanje prava na rad je uskraćivanje mogućnosti za lični razvoj

Jasmina Stanić, savetnica za oblast zapošljavanja osoba sa invaliditetom iz Pokrajinskog sekretarijata za privredu i turizam

Nezapošljavanjem ne samo da smo nekome uskratili mogućnost da zaradi, nego smo nekome uskratili mogućnost da se razvija. Uskraćivanje prava na rad je kao uskraćivanje medikamenta. Postoji  inkluzija u obrazovanju, a isto tako odsečenost inkluzije u zapošljavanju. Zašto bi poslodavci preuzimali odgovornost da nekoga obučavaju, počevši od toga šta je radno vreme, do radnih obaveza? Mora da postoji služba koja će ispratiti mlade u radnom okruženju, kako bi se osnažili i kako bi se pokazalo ko šta može i u kakvom ambijentu da radi. Besmisleno je procenjivati radnu sposobnost izvan radnog okruženja. Radna sposobnost je dinamička kategorija: ukoliko radimo, razvijamo radne sposobnosti ili stagniramo; ukoliko ne radimo, nazadujemo. Postoje šupljine između nekih elemenata i tek kada se popune, možemo da govorimo o kolektivnoj inkluziji. Važno je da svako može da razvija i unapređuje sopstvene potencijale. Tranzicija mora biti snažna i kontinuirana, a bez udruženja i zalaganja roditelja dece s invaliditetom, institucije se neće promeniti.

About the Author

1 Comment so far. Feel free to join this conversation.

  1. Mara Bošnjak 10/04/2019 at 11:51 am - Reply

    Vredi svagog sekunda izdvojeno za čitanje 😃. Bravoooo

Leave A Response