Seks i nasilje: Od šest do trideset šest

Posted on by Marijana Čanak

Imam šest godina. Dok su mi roditelji na poslu, čuva me neka tuđa baba, jer je moja proglašena neuračunljivom. Ima Achajmera, pa svi govore da je pakosna, nemarna i neuredna, zla do srži. – Zaboravljala je da ti da jesti! Il’ ti je davala neke splačine! Kad si bila manja, obuče ti hulahopke, pa preko njih gaće! Ludača! Eto zašto te ne ostavljamo s njom! – objasnili su mi. Volim svoju babu, šta god da se o njoj priča i znam da me nikada nije ostavila ni gladnom, ni nezbrinutom. Ali nemam pravo glasa. Tužna sam kad god me odvode u drugi kraj sela, toj drugoj babi koja je pouzdana i uračunljiva, ali tuđa; plaćena da se brine o meni i još nekoj deci. Tužna sam, ali moram da se smešim i da se pretvaram da mi je sjajno kod te stečene babe, jer mama kaže da će se razboleti ako plačem. Neću da se mama razboli. Dovoljno je teško što je baba otišla.  

Kod te druge babe, najstarija sam od sve dece o kojoj ona vodi računa svakog dana od sedam do tri. Brišem im noseve, presvlačim ih, donosim vodu kad su žedni, izmišljam im priče kad su tužni, odvodim ih do toaleta (na drugi kraj dvorišta, kroz blato i ograđen prostor ženke vučjaka koja nam nije naklonjena). Jasno mi je da, kad već o njima mogu da se pobrinem, nema razloga da ne ostajem sama kod kuće umesto što me dovode ovde, ali nemam pravo glasa. – Baba ti je neuračunljiva, ne možemo te s ludačom ostavljati u kući! – kažu mi. Onda ućutim da se mama ne bi razbolela. Brišem noseve sitnoj deci i izmišljam im priče kad su tužna. Ne znaju da sam i ja tužna. Ćutim, osim kad me nešto pitaju. Kažu da sam čudna. U svom svetu, na svoju ruku… da nisam povukla na svoju babu? – Onu ludaču!

U toplim danima, tuđa baba pusti nas na dvorište, pa na ulicu, da se igramo sa decom iz komšiluka. Beremo prve trešnje. I maslačke, ali mahom uvenu dok matere ne dođu po nas. Odmah pored kuće tuđe babe živi porodica sa tri sina. Srednji je mojih godina. Otac im je prek kad se napije, a deda još gori, pa njih trojica ponekad prebegnu u susedno dvorište s mamom ili s babom, dok im se otac ili deda ne umore od razbijanja svega po kući i dok ne utonu u otrežnjujući san. Mama i baba onda počiste nered u tišini, srećne što su izbegle batine, pa postave ručak… kao da se ništa nije dogodilo. I deda tuđe babe voli da popije, ali ne lomi ništa. Ponekad nam krišom da nešto novca i kaže: – Nemoj kasti baba-Olgi da sam pio! Onda mirno zaspi. Mi, deca tuđe babe, nijednom ga nismo odali, ali miris rakije jeste. Novac koji bi nam dao davali smo roditeljima, a oni bi ga vraćali baba-Olgi. Njoj je bilo neprijatno da ga primi nazad: – Ako je to dida dao, dao je!

Ponekad tuđa baba mora na njivu pre nego što radnički voz stigne u selo. Ponekad radnički voz kasni po sat ili dva. Ponekad stane u njivama i čeka da prođe neki važniji voz. U tom slučaju, mene premeste kod komšinice sa tri sina. Posade me na stolicu na sred dvorišta i tutnu mi kesicu slanih štapića u ruke da se zanimam. Najmlađi dečak motri dok ne pojedem sve, a onda mi bez reči pruži lonče s vodom. Srednji izađe iz kuće i obznani ponosno: – Pio sam rakije! Najstariji je u školi. Ne mrdam s te stolice, osluškujem vozove i čekam da me odvedu kući.

Za srednjeg sina prve komšinice priča se da je zaostao u razvoju. Iako smo istih godina, nećemo zajedno krenuti u školu i to me raduje. – Ali nije ništa ozbiljno, stići će on svoju generaciju, samo mu treba više vremena! Stariji brat mu je baš pametan! Stariji brat zna da obriše naočare i nos. Srednji ne. Naočare su mu stalno zamrljane, slinav je i neuredan. Na sred ulice uzvikne moje ime, dotrči, uhvati me i prignječi uz sebe, dodiruje me svuda i počne da me ljubi. Otimam se. Do sledećeg pokušaja. Mnogo je bilo pokušaja. Jednom mu je uspelo da me obori na zemlju i da legne na mene koliko sam dugačka. Cmače me i traži da mu uzvratim. Osećam gađenje i nemoć. Vičem da me pusti. Vičem da me neko drugi oslobodi napasnika.

Tuđa baba najzad izađe iz kuće i vidi šta se događa. Gleda i smeje se! Čini se da tuđu babu to silno zabavlja. Moju ne bi – štapom bi oterala slinavca s mene! A kažu da je moja baba luda.

Sviđaš mu se! Zaljubljen je u tebe! Tako muški pokazuju svoju naklonost! Samo se igrao, što si namćorasta! – tako su mi objašnjavali šta se desilo. Kao da uopšte nije važno šta ja osećam, kao da nije važno što sam zgađena, kao da nije važno što ne želim da me dodiruje, kao da ja treba da se sramim što ni od čega pravim dramu. Kao da se nije dogodilo ništa što se inače ne događa.

Kod kuće sam bila snuždena i ispričala sam šta mi se dogodilo, bez nade da se napasnik može zauzdati. Jedino čemu sam se nadala bilo je da će najzad prestati da me šalju kod tuđe babe. Ali nisu. – Nauči kako da se odbraniš! – rekao mi je tata i onda mi je pokazao kako. Sutradan sam počela da se bijem na ulici i srednji komšijski sin od tada mi se sklanjao s puta. Taj se sklonio, drugi je pokušao… i tako u nedogled. Lakše je bilo naučiti mene da se odbranim, nego sve njih da ne napadaju.

***

Imam dvadeset sedam godina. Živim u velikom gradu, imam završen fakultet i glup posao. Zaljubljena sam kao nikad do tad i on nije imaginaran. Naizgled sam sasvim dobro, anesteziram se svojim novim ljubavnikom. Zapravo sam sklona depresivnim epizodama i krivim sebe za majčinu smrt. Za stručnu pomoć nemam novca, a i da imam – ne bih znala kome da se obratim. Kao što rekoh, sasvim sam dobro! Drčna sam i ne dam na sebe.

Prezirem jutarnji seks i oko toga se svađamo kad god osvanemo zajedno.

– Samo zato što se tebi mehanički diže izjutra, ja treba da sam raspoložena, je l’ tako?

– Treba da se raduješ, draga, zamisli da sam ravnodušan!

– Nikakve to veze sa mnom nema! Izjutra samo tražiš rupu, ne mene!

– Stvarno me boli kad to kažeš! Ja sam osećajan!

– Onda prestani da nasrćeš dok još oči nisam otvorila!

– Znam da hoćeš…

– Neću!

– Dobro, nećeš pre kafe. Onda hoćeš!

– Prestani!

Jednom nije prestao.

Opirala sam se, jasno izgovarala ne, pusti me, nemoj, neću… ali je bio jači.

Okrenula sam se ka zidu i čekala da završi. Zazvonio mu je telefon. Javio se, nastavljajući da radi ono što je radio.

– Evo, kume, ništa… nešto da završim, pa možemo da se vidimo, za nekih pola sata? Dogovoreno.

Bez reči sam sačekala da ode. Onda sam naizmenično plakala i tuširala se do kraja dana, rešena da ga više nikada ne vidim.

Ispričala sam najboljoj prijateljici.

I meni se to desilo – rekla je i nismo znale kako da to nazovemo.

Bila je pijana. Bivši dečko našao se tu da je odveze kući. I nije stao kad je rekla ne.

– Odvratno sam se osećala. Odvratno! A on… kao da to nije ništa!

Možda i nije? Obe smo već spavale s tim momcima. Same smo ih birale. Ona je pristala da je odveze kući, a posle – pa, treba platiti vožnju, zar ne? Ja sam već bila s njim u istom krevetu. Gola. Šta može da znači serijsko ne, kad si već gola u krevetu? Uostalom, to je tvoj dečko. Zašto bi odbila seks s njim? Zašto bi odbila da mu udovoljiš? Zašto bi se osećala loše ako on uzme ono što mu pripada? Jednom da je zagarantovano da, zar ne? Ne!

To je silovanje! – rekle smo jedna drugoj i nikome više.

Zvao je. Pisao. Dolazio. Ignorisala sam. Sve do jednom. Pristala sam da se vidimo samo da bih ga pitala: – Kako si mogao to da mi uradiš? I da to nazovem pravim imenom.

Smejao se. – Ja tebe silovao? Kako možeš tako nešto da kažeš! Koliko si orgazama imala te noći? Barem pet. A ujutro si me odbila! To je sebično, draga! Onda okreneš glavu prema zidu, kao da nisam tu! Znaš li kako sam se osećao? Odbačeno! Povredila si me, zaista si me povredila!

Nastavila sam da se viđam s njim. Zato što mi je bilo lakše da prihvatim da me tako silno i nezaustavljivo želi, da mu je stalo do mene i nas, da svi parovi imaju nesuglasice i nesporazume, da je jedan loš seks zanemarljiv u odnosu na sva zadovoljstva koja mi inače pruža… Bilo mi je neuporedivo lakše da prihvatim sve te i druge zavaravajuće priče, nego činjenicu da sam silovana. A onda… onda mi je bilo lakše da zavolim jutarnji seks, nego da ga upražnjavam mimo svoje volje.

***

Imam trideset tri i sumnja se na poremećaj ličnosti. Od malena čujem glasove, ali su me naučili da o tome ćutim. – Ako to ikome spomeneš, završićeš u ludnici kao tvoja baba! Jesi me čula? Ni reči, nikome! Šta god da čuješ, pravi se da ne čuješ! Pretvarala sam se tako dobro, da sam vremenom prestala i samu sebe da čujem. Živim sa zlostavljačem i umislila sam da je to ljubav. Ponekad čitam istraživanja o silovanju i nekontrolisano plačem. Moj terapeut kaže da silovanje cepa dušu, a da se telo oseća dobro, jer je telo napravljeno da uživa u svakom seksualnom kontaktu. Možda bi trebalo da ponovo promenim terapeuta. Prethodni terapeut mi je ispričao kako mu dolaze mnoge žene, jer ne mogu da podnesu da opšte s muževima. Boli ih. Duša ili telo ili oboje, nisam pitala. – Muževi su im dobri, ali seks nikako! Obično se pokaže da su nekad u prošlosti uzete na silu. Kad to iscele, stvari se poboljšaju. Daleko od toga da počnu da uživaju, ali bolje podnose!  

Podnosila sam dobro. Toliko dobro, da bih prevarila i samu sebe. Jedino nisam mogla da razumem zašto sve češće tokom seksa, u kome se ništa neobično ne dešava, nekontrolisano i neutešno plačem. Plačem dok ga to ne razbesni, dok me ne udari po sred lica govoreći: – Prekini! Kurvo, zar i to malo zadovoljstva moraš da mi pokvariš! Umukni!

Prvi put seksualno me je povredio već u prvim nedeljama našeg zabavljanja. Nije koristio zaštitu,  a bila sam izričita. – Nema nikakve bojazni, do juče si imala menstruaciju, šta je s tobom!? Bila sam očajna i poslala sam ga po pilulu za jutro posle.

– Kakav kreten, nećeš valjda ponovo da se vidiš s njim?

– Ne znam. Nije mi sad ni do čega, stvarno ne znam.

Videla sam ga ponovo, vođena željom da prepravimo tu početničku grešku u nešto smisleno. Onaj ko te smesti u poniženje može odatle i da te izvadi, zar ne? Ne. Može da te gurne još dublje. Ali mi je bilo lakše da poverujem u izgovor da on želi pravu intimnost, jer mu je zaista stalo, nego da prihvatim činjenicu da sam obezvređena u tom odnosu.

Drugi put seks mu je poslužio kao sredstvo kazne. – Nisi dobra! Zbog tebe se osećam loše! Kurvo, platićeš mi! Skidaj se! Vezao me je za radijator i obavio šta je naumio. Posle toga postavila sam večeru. Nisam mogla da jedem. Ošamario me je tako da mi je minđuša završila u tepsiji s hranom. Vratila sam je u uho bez reči. – Rekao sam ti da jedeš! Posle večere izveo me je na dvorište i seli smo na klupu. Trgla sam se jer je ponovo podigao ruku. – Ne boj se! Pomilovao me je po obrazu. Suze su mi potekle s kamenog lica. – Kako si lepa kad si dobra!

Treći put izudarao me je zato što nisam shvatila da želi seks, pa sam progovorila kad je očekivao da se svučem. – Kurvo, pokvarila si trenutak! Pokvarila si mi raspoloženje! Udarao me je dok nisam ostala bez daha.

Posle trećeg puta prestala sam da brojim. Prestala sam da se pitam. Prestala sam da osećam. – Žensko je najsrećnije kad je ponizno i kad udvoljava svom čoveku! Pustila sam da me usreći i teško sebi praštam tu silnu sreću. 

***

Imam trideset sedam. Ponekad čujem glasove i znam kako da živim s tim. S glasovima koji ne dolaze iz moje glave znatno je teže: – Kako si mogla to da trpiš? Zašto si ostala? Zašto mi nisi rekla? Zašto ga nisi prijavila? Ja bih mu glavu otkinula – kako donju, tako i gornju! Šta ti je to trebalo u životu? Meni tako nešto ne bi moglo da se desi! Mora da si ga nečim provocirala? Čime si to zaslužila? A sad? Kako ti je sad? Jesi sigurna da si dobro? Kako posle svega možeš da budeš dobro?

Dobro sam. Posle sati i sati terapijskog rada, u jednom trenutku sam se ponovo setila kako me je tata učio da ne budem dobra devojčica i da uzvratim. Od tad dolazim sebi i od tad mi je sa sobom dobro. Moji glasovi me ne preispituju. Moji glasovi se pitaju: – Kako je mogao to da uradi? Kako je moguće da u tome uživa? Da li mirno spava posle svega? Dokle? Koliko je žena čiji su glasovi utišani?

Ovaj tekst je objavljen uz finansijsku podršku Evropske unije u okviru regionalnog projekta “Primena normi, promena svesti”. Stavovi u ovom tekstu pripadaju isključivo autorkama i ne predstavljaju nužno stavove UN Women i Evropske unije.

About the Author

3 Comments so far. Feel free to join this conversation.

  1. Ana 09/04/2019 at 10:16 pm - Reply

    Odličan.. otrežnjujuć tekst. Takvih je potrebno više.
    Lepo pojašnjava vrlo složene mehanizme kod žrtve nasilja, koji su u suštini samoodbrambeni.
    Pozdrav od još jedne nekadašnje žrtve nasilja, koja to više nije.

  2. Ljiljana 09/04/2019 at 10:35 pm - Reply

    Hvala Vam na ovom iskrenom i potresnom tekstu.

  3. Dajana 12/04/2019 at 7:18 am - Reply

    Mnogo dobar tekst.

Leave A Response