Sistemsko nasilje prema ženama sa (nedijagnostikovanim) autizmom: Iskustva iz Australije

Posted on by Redakcija

Kroz istoriju se smatra da je autizam učestaliji kod muškaraca nego kod žena. Danas je poznato da je stopa autizma kod žena daleko veća i da su žene s autizmom skrivena grupa u zajednici osoba s invaliditetom, jer mnoge žene žive s autizmom, a da nikada nisu dobile dijagnozu.

U Australiji ne postoji zvanična evidencija sa jasnim statističkim podacima o ovom pitanju. Žene i devojke su gotovo nevidljiva manjinska grupa unutar manjinske grupe. Neka istraživanja pokazuju da je odnos muškaraca i žena s dijagnozom autizma 3.8 (dečaci) : 1 (devojčice). Iako su dijagnostički kriterijumi autizma veoma jasni, žensko ispoljavanje autizma nije prepoznatljivo iz mnogobrojnih razloga.

Kako pogrešne ili zakasnele dijagnoze utiču na nasilje prema ženama i devojčicama?

  • Obrazovanje. Osobe s invaliditetom imaju pravo na prilagođeno obrazovanje i podršku. Bez dijagnoze, žene s autizmom nemaju tome pristup.
  • Nezaposlenost. Osobe s invaliditetom imaju pravo na podršku u traženju i zadržavanju posla. Bez odgovarajućeg obrazovanja i podrške u traženju posla, mnoge žene s autizmom nemaju pristup radnim mestima koja su srazmerna njihovim mogućnostima.
  • Neuobičajeno ponašanje, na primer, nedostatak kontakta očima, rezultira negativnim prosuđivanjem u okruženju. Stigmatizacija njihovih roditeljskih sposobnosti je uobičajena.
  • Uticaj na zdravlje je evidentan, kad postoje poteškoće da se identifikuje bol, bez mogućnosti pristupa zdravstvenoj nezi koja je usklađena sa senzornim potrebama žena s autizmom.

Mentalno zdravlje žena s autizmom: Neadekvatni sistemi podrške

Žene i devojčice s autizmom dobijaju pogrešne dijagnoze kao što su anksioznost, depresija, opsesivno-kompulzivni poremećaj i poremećaj ličnosti. Problemi sa mentalnim zdravljem mogu biti dodatk autizmu, što rezultira kompleksnim simptomima i karakteristikama. Pristup zdravstvenih profesionalaca usmeren je ka smanjenju simptoma akutnog mentalnog poremećaja. Ali, kako žene s autizmom često dobijaju potpuno netačne dijagnoze, hospitalizacija i zdravstveni tretmani im uopšte nisu od koristi. Usled nedostatka znanja o autizmu i nepriznavanja grešaka od strane zdravstvenih profesionalaca, mnoge žene s autizmom dobijaju neodgovarajući tretman ili ostaju bez ikakve podrške.

Jedno od ključnih svojstava žena s autizmom je da efektivnije maskiraju poteškoće nego muškarci. Mnoge žene s autizmom govore da se osećaju kao da vode dvostruki život, krijući istinsku sebe od sveta, da prilagođavaju ponašanje i sopstvena iskustva kako bi se uklopile u zajednicu. Na primer, da bi zadržale posao, njihov stepen prilagođavanja je takav da odgovara igranju uloge na sceni u trajanju od 9 sati, 5 dana nedeljno. Profesionalni glumci ne mogu da podnesu toliki pritisak, kakvom su izložene žene s autizmom u radnom okruženju, da bi izbegle negativne stavove od strane drugih zaposlenih. Ovo nadalje može da vodi u probleme s identitetom i pripadanjem, kao u modele samodestruktivnog ponašanja. Usled takve situacije, ženama s autizmom često se uspostavlja pogrešna dijagnoza graničnog poremećaja ličnosti. Granični poremećaj ličnosti takođe je stigmatizovano stanje, što još više obesnažuje žene s autizmom i dodatno ih izlaže diskriminaciji. Pogrešna dijagnoza pojačava anksioznost i izlaže novim rizicima ionako ranjivu grupu žena.

Istraživanja pokazuju da 50% žena s autizmom ima problema sa mentalnim zdravljem, 8% njih ne dobija nikakvu zdravstvenu podršku, a 32% ima potrebu za boljom zdravstvenom podrškom od one koju trenutno može da obezbedi.

Faktori koji osujećuju pristupačnu i adekvatnu zdravstvenu podršku: Iskustva roditelja devojaka s autizmom

  • Suicidne namere, samopovređivanje i depresija:

Pre nego što uopšte dobijete bilo kakvu procenu, vaše dete mora biti na ivici da ubije sebe ili nekog drugog.

– Ako vaše dete nije pokušalo da se ubije, nemate pristup uslugama mentalnog zdravlja.

– Bila je suicidna, samopovređivala se i patila je od anksioznosti – morala sam da tražim privatnog terapeuta, a te usluge su skupe.

  • Diskriminacija zbog dijagnoze autizma:

– Čim su saznali da ima autizam, otpustili su je sa odeljenja.

  • Zakasnela dijagnoza autizma osujećuje zdravstvenu podršku na planu mentalnog zdravlja:

– Bez zvanične dijagnoze nemate pristup sistemima podrške.

  • Nedovoljan broj javnih službi za mentalno zdravlje:

Ostavili su je bez podrške pune 3 godine, nakon hitnog upućivanja na službe za brigu o mentalnom zdavlju.

  • Ruralne sredine:

Službe kojima imamo pristup udaljene su najmanje dva sata vožnje.

– Plaćam privatnog stručnjaka koji živi na pet sati udaljenosti od nas.

  • Nedostatak stručnjaka za autizam kod žena:

Pronaći psihologa koji ima iskustva u radu sa ženama iz spektra je nalik pronalaženju igle u plastu sena.

– Stručnjaci za mentalno zdravlje ne razumeju devojke iz spektrta.

  • Visoki troškovi:

Potrebne su joj učestalije terapije, tako da sam prestala da odlazim kod svog terapeuta da bih mogla da plaćam njenog.

  • Prethodna iskustva stvaraju novu barijeru:

Zbog loših iskustava koja je imala, moja ćerka misli da su svi stručnjaci za mentalno zdravlje idioti.

  • Nedostatak informacija o tome gde naći pomoć:

Ne znam šta je odgovarajuća podrška za nju.

– Ne znam za usluge podrške koje se bave tinejdžerkama sa zakasnelom dijagnozom autizma.

Umesto da pružaju podršku i poboljšavaju kvalitet života žena s autizmom, službe za mentalno zdravlje u Australiji često krše njihova prava i izlažu ih emocionalnom, finansijskom i fizičkom nasilju. Žene s autizmom su nevidljive i njihov glas protiv nepravde i diskriminacije ne može se čuti.

Nasilje prema ženama s autizmom: Maskirani znaci

Iskustvo autizma može biti faktor rizika koji žene izlaže nasilju. Nasilje prema ženama s invaliditetom više je od diskriminacije ili zloupotrebe moći u partnerskim vezama. To je sistemska upotreba moći da se ignorišu, izoluju, marginalizuju, stigmatizuju i omalovažavaju ljudi koji nemaji jednak udeo u zajednici. U slučaju žena s autizmom, nasilje je usložnjeno negiranjem njihovog postojanja.

– Ako naše postojanje i specifične okolnosti nisu obelodanjeni, nemamo zaštitu kakvu imaju druge žene u durštvu.

Uskraćivanje informacija i neprepoznavanje autizma kod žena vodi ka tome da se bezbedna sredina za ženu s autizmom može kreirati jedino u izolaciji. Dok god žene s autizmom nisu prepoznate, društvo nema nikakvu odgovornost za nasilje kome su izložene.

Žene i devojke s autizmom često ne mogu da identifikuju nasilje i zlostavljanje, jer je ono normalizovano. Zbog poteškoća u komunikaciji i nedostupnosti usluga podrške, žene s autizmom ne poznaju bezbednosne mehanizme, niti znaju kako da prijave nasilje.

Oko 83% žena sa invaliditetom doživi seksualno nasilje tokom života (Stimpson & Best, 1991). Prijavljuje se svega 3% slučajeva nasilja prema ženama sa razvojnim invaliditetima. O ženama s autizmom nema statističkih podataka.

Pre nego što sam imala informacije o Aspergerovom sindromu, mislila sam da, ako mi se neko nasmeje – dobar je i dopadam mu se. Nisam mogla i još uvek ne mogu da vidim znakove upozorenja koji drugim ženama pomažu da izbegnu određene muškarce. Pustim ih preblizu. Preživela sam gadna fizička zlostavljanja. Verovala sam muškarcima kad mi kažu da su to uradili zato što me vole.

Nasilje je teško prepoznati u iskustvima žena s autizmom. Kao i kod opšte populacije, nasilnik je obično neko ko je ženi poznat (i)li blizak. Žene s autizmom često su smeštene u rezidencijalne ustanove, izolovane su i pod kontrolom staratelja. One mogu da ispoljavaju znake da trpe nasilje – samopovređivanje, nizak stepen samopouzdanja, poremećaj ishrane, repetitivna ponašanja, pasivnost – ali ne dobijaju pomoć, jer se takva ispoljavanja tumače kao tipična za autizam, a ne kao znaci pretrpljene traume.

Izvor: Multiple and intersecting forms of discrimination against autistic women

Ovaj tekst je objavljen uz finansijsku podršku Evropske unije u okviru regionalnog projekta “Primena normi, promena svesti”. Stavovi u ovom tekstu pripadaju isključivo autorkama i ne predstavljaju nužno stavove UN Women i Evropske unije.

About the Author

Redakcija:

Leave A Response