Kako pripremiti dete s autizmom za odlazak kod lekara: Iskustva iz medicinske sobe u Novom Sadu

Posted on by Marijana Čanak

Odlazak kod lekara stresan je za većinu ljudi, a kada su u pitanju osobe iz spektra autizma, neprijatnost rutinskih pregleda dodatno se usložnjava nizom različitih faktora. Ne samo da su u pitanju uobičajene strepnje i strahovi, nego senzorna stimulacija tokom pregleda može biti preintenzivna: zvuci koje određeni instrumenti stvaraju, prejaka svetla, miris ordinacije, taktilna stimulacija, bol. Sve to izvor je anksioznosti, straha i frustracije, a kada se tome pridodaju i komunikacijske barijere, odlazak kod lekara za osobu s autizmom graniči se sa vanrednom situacijom. Većina medicinskih stručnjaka nije pripremljena za susret sa detetom ili odraslom osobom iz spektra, niti poseduje veštine za adekvatno ophođenje prema osobama s invaliditetom. Kako sve to premostiti, da bi osobe s autizmom imale adekvatnu zdravstvenu zaštitu?

U Novom Sadu prošle godine otvorena je medicinska soba, u kojoj deca s autizmom mogu da se pripreme za posetu lekaru i za različite medicinske intervencije, a budući profesionalci medicinske i defektološke struke ujedno stiču praksu i ovladavaju veštinama za rad sa osobama iz spektra. Rušenje barijera dvosmerni je proces.

Kako izgleda rad u medicinskoj sobi, kakve izazove prevazilaze deca iz spektra i njihovi roditelji, a sa čim se u volonterskoj praksi susreću budući lekari?

Upoznajte volonterski tim medicinske sobe za osobe s autizmom

Stanka Stojkov diplomirana je defektološkinja koja poslednjih godinu dana sarađuje sa Društvom za podršku osobama s autizmom grada Novog Sada. Tokom studija pisala je rad na temu zapošljavanja osoba s autizmom, što je na našim prostorima prilično neistražena tema, jer smo skloni da verujemo da deca s autizmom zauvek ostaju deca. U Srbiji nema radno angažovanih osoba s autizmom, a Stanka veruje da bi model socijalnog preduzetnišva mogao to da promeni.

– Volontiram još od prve godine studija. Presudna je bila naša prva poseta Domu u Veterniku – sećam se da su mnogi od kolega napustili paviljone, jer nisu bili spremni da se suoče s tim. I sama sam se zapitala da li ovaj posao zaista jeste za mene i počela sam da volontiram da bih to proverila. Pokazalo se da jeste. Generalno, našim fakultetima manjka praktične nastave i na nama je da to nadomestimo. Na studijama sam stekla kliničku sliku autizma, a otkako volontiram u medicinskoj sobi, susrećem se sa širinom spektra. Sada na drugačiji način vidim osobe s autizmom. Trebalo je vremena da roditelji steknu poverenja u nas, kao mlade stručnjake, a vremenom ostvarujemo sve bolju komunikaciju. Roditelji nam govore da su pregledi za koje su se deca pripremala u medicinskoj sobi (vađenje krvi, pregled grla, odlazak kod zubara) protekli sa manje poteškoća. Kad imamo rezultat, da su deca smirenija i da lakše prihvataju određenu situaciju, roditelji nastavljaju da dovode decu, a mi smo sve više motivisani za dalji rad.

Maksim Spasić student je pete godine medicine i voleo bi da specijalizira kardiologiju, ali zna da, šta god da radi, biće u situaciji da se susretne sa nekim ko ima autizam i važno mu je da zna kako da ostvari kontakt.

– U medicinskoj sobi mogu da naučim kako da se ophodim prema osobama koje imaju autizam, čemu nas ne uče na fakultetu. Autizam je nekada očigledan, nekada teško prepoznatljiv – tako da nema pravila. Spektar je ogroman i svako je individua za sebe. Medicinska soba simulira lekarsku ordinaciju i predstavlja siguran prostor u kome korisnicima pokazujemo sa čim sve mogu da se sretnu tokom posete lekaru i kako se odvijaju neke medicinske procedure. Nije to pregled u pravom smislu i mislim da su korisnici toga svesni, iako im roditelji obično kažu: – Idemo kod doktora! – pre nego što ih dovedu kod nas. Siguran sam da su svesni da to nije prava ordinacija, ali prepoznaju opremu, privikavaju se na određene mirise, nauče kako se odvija neki pregled i vremenom im prave ordinacije ne budu toliko zastrašujuće. Komunikacija je najteži aspekt i stalno se pitam: – Kako da im prenesem informaciju na način koji ih neće uplašiti; kako da ih podstaknem da kažu kad nešto nije u redu;  kako da im što preciznije kažem šta će se stvarno desiti;  ako je bolno, kako da se što više opuste… To su teme na kojima neprestano radimo. Koliko pomažem korisnicima, toliko pomažem samom sebi, jer učim za ubuduće. Svi ćemo bolje da funkcionišemo u zdravstvenom sistemu.

Srđan Travičić  student je pete godine medicine koji se priključio volonterskom timu medicinske sobe na Maksimov predlog. Ubrzo je i sam počeo da širi tu ideju i da uključuje nove volontere. Planira da postane pedijatar, tako da je iskustvo u medicinskoj sobi za njega dragoceno.

– Na fakultetu smo stekli neka znanja iz psihijatrije, u udžbenicima je taksativno navedeno šta otprilike možemo da očekujemo od osobe s autizmom, a praksa je nešto sasvim drugo. Autizam je toliko široka lepeza, da nema striktnih pravila niti postoji neki univerzalni profil osobe s autizmom.  U medicinskoj sobi susrećemo autentične osobe koje uvek ostavljaju utisak. Nekome će ponašanje deteta s autizmom biti zastrašujuće, jer ne razume zašto dete ponavlja neku radnju. Kad smo spremni da učimo i da promenimo percepciju posmatranja stvari, ono što se činilo strašnim može postati zabavno. Ponekad primetim da je roditeljima neprijatno i da se ustručavaju zbog ponašanja deteta. Teško mi to pada, jer znam da to nije nešto čega se treba sramiti. Deca s autizmom znaju šta žele, jedino ne znaju kako da to ispolje na nama razumljiv način. Zato je važno da imamo strpljenja. Osetim energiju s kojom dete dođe u medicinsku sobu i, kad probijemo tu prvu barijeru, kad oseti sve mirise i preradi taj vizualni doživljaj ordinacije, možemo da ga oslobodimo straha, da lakše prihvati medicinske procedure – što i jeste osnovna svrha našeg rada. Nekad je otpor vidljiv već s vrata – dete ne želi ni da sedne na stolicu, ni da stupi u bilo kakvu komunikaciju. Sve se odvija korak po korak i svaki put možemo da uradimo više nego prethodni.  Vremenom, dođemo do toga da im izmerimo pritisak ili da uradimo neki fizikalni ili neurološki pregled. Napredak je spor, ali evidentan.

Vladimir Lošonci student je pete godine medicine koji veruje da je podrška čoveka čoveku ono što je imanentno ljudskoj prirodi. I voljan je da to dokaže.

– Ono što me je privuklo da volontiram u medicinskoj sobi je potreba za interakcijom i razvojem međuljudskih odnosa. Kako dopreti do druge osobe koja je mikrosvet za sebe, kako uspostaviti kontakt? To je ono što me pokreće. Da bismo volontirali, treba da damo nešto ekstra od sebe, što nije uvek lako, jer smo zatrpani obavezama. Ali, verujem da je pružanje podrške deo ljudske prirode, kao i potreba za druženjem. Kroz rad u medicinskoj sobi biću bogatiji za iskustva čijeg raspona trenutno nisam ni svestan. Sve što trenutno radim, tek će se ispoljiti u mojoj budućnosti. Nisam imao spoznaja o autizmu pre nego što sam došao u Udruženje i tek sada vidim koliko je težak taj proces integracije osoba s autizmom u svakodnevne društvene tokove. Koliko god da izgleda da su osobe s autizmom zatvorene u sopstvene svetove, toliko je svet u kome svi boravimo zatvoren za njih. Kada bi svako od nas upoznao jednu osobu s autizmom, imali bismo veći stepen svesti i postali bismo kvalitetniji ljudi. Radeći sa osobama s autizmom, naučio sam koliko su topli i koliko imaju iskrenu želju za interakcijom, iako to ne pokazuju na tipičan način. Naučio sam koliko je čovek potreban čoveku.

5 razloga da odvedete dete u medicinsku sobu:

  • Medicinska soba je prostor zdrave energije.
  • Volonterski tim medicinske sobe zna kako da podstakne socijalizaciju.
  • Deca prevazilaze strahove i stiču poverenje u medicinsko osoblje, pa odlazak kod lekara može da protekne sa manje stresa nego što je uobičajeno.
  • Deca uče o zdravlju i zdravoj ishrani.
  • Iako ne izgleda tako, medicinska soba je važan defektološki tretman.

Za korišćenje usluga medicinske sobe nije uslov da dete bude učlanjeno u Društvo za podršku osobama s autizmom Grada Novog Sada. Roditelji mogu zakazati dolazak deteta u medicinsku sobu u sledećim terminima:

  • utorkom od 17:30,18:00, 18:30 i 19:00 časova;
  • sredom od 17:30, 18:00, 18:30 i 19:00 časova;
  • četvrtkom od 17:30, 18:00, 18:30 i 19:00 časova.

Za dodatne informacije i zakazivanje termina obratite se Stanki Stojkov na broj 064 483 27 66 ili Mari Bošnjak na brojeve 060 54 77 012 ili 064 333 98 74, ili pošaljite mejl na:  autizamns@gmail.com.

Fotografije: Mara Bošnjak, Društvo za podršku osobama s autizmom Grada Novog Sada

About the Author

Leave A Response