Kako sam naučila, ne da volim, nego da prihvatam svoje telo

Posted on by Redakcija

Kad sam imala 15 godina, otišla sam na kamp za debele. Bilo je to sredinom osamdesetih i, nakon nekoliko neuspelih pokušaja da smršam, uključujući i grejpfrut dijetu, molila sam mamu da me pošalje na kamp za koji sam videla reklamu u modnom magazinu za tinejdžere.

Kamp Kamelot obećavao je gubitak kilograma putem režima dnevnih obroka od 1200 kalorija i Džejn Fonda vežbi.

U jednom članku Njujork Tajmsa iz 1986, osnivačica kampa izjavila je:

Ne želimo da budu mršavi – mršavi, nego da budu zadovoljni sobom, tako da se ne stide da odu u kupovinu sa prijateljima i da kupe šorts.

Hvala na tome.

Imala sam svega nekoliko kilograma više nego što je očekivani prosek za devojku mojih godina i visine kada sam otišla na taj kamp. Želela sam da budem mršava kao moje vršnjakinje i da moje telo može sve što i njihovo. Zbog urođenog neuromišićnog stanja Šarko-Mari-Tut, koje je progresivno, nisam mogla da trčim ni da skačem i često sam se saplitala. Nije mi išlo u korist ni to što su moji najbliži srodnici vodili sopstvene bitke sa slikom tela i sa poremećajima ishrane.

Moj tata se merio deset puta dnevno (još uvek to radi) i neprestano priča o kilogramima. Njegova majka, baka Edit, hodala je preko 8 kilometara dnevno u svojim osamdesetim, kako bi ostala mršava. Moja mama i njena mama, baka Ester, neprestano su bile na dijeti. Baka je celog života doručkovala pola dijetalnog mafina, a posle doručka bi stala na neku čudnu električnu napravu (zvali smo je Monstrum), koja je vibrirala i, navodno, izvlačila masti.

Da ironija bude veća, iako su svi stalno pazili na težinu, većina njihovih razgovora svodila se na priče o hrani i novim restoranima koji se moraju posetiti.

U jednom od svojih pisama sa kampa, hvalila sam se da sam najmršavija devojka tamo i da zaslužujem titulu Mis Kamelot. Pismo je nedavno našla moja sestra, među maminim pedantno složenim albumima.

Mogla bih o tome u nedogled, ali mislim da ste shvatili suštinu. Kao većina devojaka moje generacije, nisam imala uzore koji šire pozitivnu sliku tela. Odgajana sam u uverenju da je fizički izgled sve i, ako radiš na tome da budeš lepa i mršava, nadomestićeš druga nesavršenstva (kao što je invaliditet).

Neću vam reći da volite svoje telo, kad iz iskustva znam da je to lakše reći nego učiniti. Iako sam prešla dug put od tih kamperskih dana, ne mogu da poništim 47 godina osećaja sramote zbog tela. Ne volim telo koje me u sred noći probudi bolom i zahteva od mene da nosim ortoze dok hodam. Lagala bih kada bih rekla da mi nije važno kako mi stoje farmerice ili da volim što imam bore oko očiju.

Umesto da se prisiljavam na lažnu i neuzvraćenu ljubav prema telu, radim na tome da budem ravnodušna prema njemu: da prihvatim ono što ne mogu da promenim i da se manje zanimam za ono što je na njemu promenljivo. Manje sam usredsređena na telo (kako na loše, tako i na njegove dobre delove), a energiju usmeravam na aktivnosti koje mi donose radost.

Evo nekoliko mogućnosti:

  1. Pronađite aktivnosti koje vas ispunjavaju. Imate li hobi? Da li taj hobi zahteva da izgledatate na određeni način? Ukoliko se ne radi o manekenstvu, ne postoji propis o tome kako bi trebalo da izgledate i koju veličinu da nosite da biste se nečim bavile. Radite ono što vas uzbuđuje i što vam pomaže da budete zadovoljne sobom.
  2. Otkrijte okidače. Da li se nezadovoljstvo sobom javlja kada ste u nekom određenom društvu? Ili listanje modnog magazina prouzrokuje da grubo osuđujete sopstveno telo? Meni fejsbuk donosi malo radosti i ponekad je okidač loše slike o sebi.
  3. Nemojte se porediti. Žena koja je u ranim dvadesetima redovno stane pored mene na časovima pilatesa. Nema celulit i na zadnjici bi mogla da drži čašu. Primamljivo je gledati u ogledalo i porediti moje četrdesetsedmogodišnje telo sa njenim, ali to je mazohistički čin u koji se više ne upuštam.
  4. Usredsredite se na ono što možete da uradite. Moje telo može da uradi mnogo toga, bez obzira na fizičke izazove. Zahvalna sam za uši koje čuju, za oči koje vide i za noge koje hodaju.
  5. Sakrijte vagu. Merim se nekoliko puta mesečno. Kada mi vaga nije na vidiku, manje o tome mislim. Više sam usmerena na to kako se osećam u svojoj koži i koliko energije imam.
  6. Odredite raspon težine. Ranije sam imala fiksiranu brojku koja ne dozvoljava zadržavanje tečnosti ili zabavu tokom vikenda. Sada sam usmerena na raspon zdrave težine.
  7. Budite ponosne na svojstva koja nemaju veze sa izgledom. Volim kada dobijem kompliment povodom izgleda. Ko ne voli? Ali, isto tako volim kada mi neko kaže da sam ga nasmejala ili da sam dobar pisac.

Kako se osećate u svojim telima i šta biste dodale na ovu listu? Napišite u komentaru.

About the Author

Redakcija:

Leave A Response