Pišem zato što na taj način postojim: Život sa bipolarnim poremećajem (intervju)

Posted on by Marijana Čanak

 Šta je uopšte bipolarni poremećaj? Koliko o tome ne znamo i kakva sve predubeđenja komplikuju živote osoba sa mentalnim invaliditetima? Kako da podržite sebe ili nekog bliskog, pri suočavanju sa bipolarnim poremećajem? Za Portal o invalidnosti, Jasna Grizer deli svoje iskustvo: od uspostavljanja dijagnoze bipolarnog poremećaja, do produktivnog života u svim sferama. Jasna je diplomirana pedagoškinja iz Novog Sada, aktivna u humanitarnoj organizaciji Caritas, u okviru čijih projekata pruža podršku osobama sa mentalnim i fizičkim invaliditetima i radi na edukaciji mladih o pitanjima mentalnog zdravlja. Svojim angažmanom nastoji da smanji socijalnu distancu prema ljudima sa mentalnim invaliditetom i da raskrinka predrasude o različitim mentalnim stanjima. Vodi blog Mape u mom umu.

Jasna o sebi, u pet reči?

Lepa, vedra, srećna, posvećena i nesavršena.


Kako bi objasnila bipolarni poremećaj nekome ko nikada nije čuo za to stanje?

– Bipolarni poremećaj je mentalna poteškoća koja čini da osoba u određenom vremenskom periodu oseća depresiju, kada ulazi u takozvanu minus fazu; nasuprost tome, postoji i manija, takozvana plus faza. Obe faze su veoma teške. Depresija se manifestuje kao povlačenje u sebe, gubitak samopouzdanja i volje za životom, a manija izaziva veliku euforiju, nagli osećaj porasta samopouzdanja, dotok ogromne količine energije, hiperaktivnost i nesanicu, a ukoliko se ne zaustavi na vreme, dovodi do gubljenja osećaja za realnost i halucinacija.

Kako se tretiraju sve te pojave?

– Kombinacija medikamenata (antidepresiva, psihostabilizatora, antihalucinogenih lekova i lekova za smirenje), zavisno od faze bipolarnog poremećaja, postepeno ublažavaju simptome. Veoma je važna podrška porodice i prijatelja, kao i psihoterapija. Prevencija ne postoji, jer ni uzroci bipolarnog poremećaja nisu u potpunosti poznati. Ali, stanje se može ublažiti redovnim uzimanjem lekova, upoznavanjem sebe i sopstvenog karaktera, kako bismo mogli da ga odvojimo od simptoma. Osobama sa bipolarnim poremećajem, kao i svima drugima uostalom, savetuje se da vode što uravnoteženiji život, da budu aktivni na različitim životnim poljima, da rade i da se druže, da izbegavaju stres i pronađu svoj način za opuštanje.

Sa kakvim predrasudama se najčešće suočavaš zbog činjenice da živiš sa bipolarnim poremećajem?

– Trudim se da živim prirodno i opušteno, uzimam redovno lekove i u stabilnoj sam fazi, tako da sada nisam izložena ničijim predubeđenjima. Ako ih neko možda ima, a da ja za to ne znam,  ne predstavlja mi problem, jer znam ko sam i šta su moje mogućnosti, snage i slabosti. Uopšteno, osobe sa mentalnim poteškoćama suočavaju se sa uskraćivanjem radnih prava, jer ih zbog dijagnoze koju imaju automatski smatraju nesposobnim za rad, iako to nije istina. Jedna od najčešćih predrasuda je da su to agresivne osobe sa kojima se ne može komunicirati i da su nesposobni za samostalan život. Uvrežena je i zabluda da oni  glume svoje stanje,  da su zapravo su samo lenji, nesamostalni i da žele da se neko drugi pobrine za njih. Generalno se o mentalnim poteškoćama malo zna, mada se situacija menja, jer se sve više o tome priča, zahvaljujući pojedinim ljudima, organizacijama i medijima.

Kada si dobila dijagnozu?

– Pre sedam godina, u svojoj trideset trećoj.  Ali, kada sa ovim saznanjem i iskustvom pogledam unazad, sa bipolarnim poremećajem sigurno živim od tinejdžerskog perioda. Odavno sam primetila da su mi osećanja burna i lako promenjiva, da se često osećam preterano loše ili preterano dobro, bez nekog realnog razloga. Bližnji su me tada tešili da je to zbog godina, zbog vremenskih promena, zbog predmenstrualnih simptoma… Iako su mi govorili da je to uobičajeno, u dubini duše sam znala da se tu krije nešto drugo, nešto ozbiljnije – što se i potvrdilo. Razlog da uopšte dođem do psihijatra bio je što sam nakon porođaja dobila postporođajnu psihozu. Trebalo je oko šest godina da se dijagnoza potvrdi, jer toliko odprilike treba da se bipolarni poremećaj razgraniči od drugih sličnih mentalnih stanja.

Šta je postporođajna psihoza?

– Postoje tri tipa poremećaja do kojih može doći posle porođaja: tuga, depresija i psihoza. Tuga se javlja kod skoro svih žena i prolazi za pet do sedam dana. Depresija prouzrokuje da žena oseća nemoć da pomogne novorođenom detetu i doživljava strah, što traje dosta duže i najčešće ne može da se izleči bez lekova, sa ili bez hospitalizacije, zavisno od intenziteta depresije. Psihoza je najteži oblik, kada žena vidi, čuje i oseti stvari koje drugi ne doživljavaju – dobija halucinacije. Moj sin je imao tri nedelje, kada je moja mama, koja je i ranije posumnjala da se nešto neuobičajeno dešava, pozvala babicu i opisala joj moje stanje. Nisam spavala, ukućane sam verbalno napadala, vređala ih i govorila da su svi protiv mene. Imala sam snažne halucinacije, u kojima sam videla anđele, razgovarala sa Bogom, bežala sa bebom od đavola… Babica je savetovala da me odvedu na psihijatriju, što su i uradili. Odveli su me u spavaćici, bez mog pristanka, naravno, jer ja nisam bila svesna svog stanja, govorila sam da je sa mnom sve u redu.

Možeš li da opišeš svoje iskustvo na Odeljenju za psihijatriju Kliničkog centra u Novom Sadu?

– Hospitalizacija je trajala mesec dana i to je bilo jedno veoma burno i teško razdoblje za mene i moju porodicu. Većina medicinskog osoblja bila je korektna, ali su se tada u bolnici još uvek primenjivale represivne metode poput takozvane ludačke košulje, što je veoma neprijatno i traumatično iskustvo. Nisam sigurna da je ta mera dozvoljena u 21. veku u drugim zemljama. Međutim, lečila me je dobra psihijatrica i terapija lekovima mi je relativno brzo pomogla. Za ostalo mogu da zahvalim nesebičnom požrtvovanju svoje porodice, prvenstveno suprugu, mami, sestri, svekru i svekrvi, kao i najboljim prijateljima. Veoma je važno što sam se i sama borila, ne odustajući od povratka sebi i svojim najmilijima. Jer, kada sam dobila postporođajnu psihozu, zaboravila sam da imam dete, zaboravila sam čemu služi voda, da treba jesti, spavati, kupati se… Nisam mogla da razumem radnju ni petominutnog crtanog filma. Sve se to lagano vratilo uz podršku najbližih. Sada mogu da razumem i da ne osuđujem žene koje olako nazivaju čedomorkama. To su žene sa neotkrivenom postporođajnom psihozom koja, između ostalog, izaziva strašne halucinacije zbog kojih one ubiju svoju bebu, a ponekad i sebe. To jeste užasan i prosto nezamisliv čin, ali one nisu krive što su obolele.

Da li je prava dijagnoza došla kao olakšanje? U smislu: – Sad konačno znam šta mi se dešava, postoji i me za to!

– Ne, to mi nije bitno. Godinu dana pre nego što mi je dijagnostikovan bipolarni poremećaj, a posle oporavka od postporođajne psihoze, na osnovu onoga što sam osećala, na internetu sam pronašla  Priručnik za bipolarni poremećaj i poručila ga. Priručnik  je veoma pitak, prijemčiv i napisan jednostavnim jezikom. Zahvaljujući toj knjizi, između ostalog, naučila sam kako da pomognem sebi i prenela sam to znanje svojoj porodici i najbližim prijateljima.

Šta ti pomaže da se nosiš sa bipolarnim poremećajem?

– Kada osetim da dolazi neka od faza, bilo plus ili minus, prvo se obratim svom psihijatru. Ona mi koriguje terapiju, a ostalo je na meni i na podršci najbližih koji su uvek tu. Ako sam u depresiji,  nateram se na barem jednu-dve aktivnosti tokom dana, što je odličan broj aktivnosti za tu fazu. Ako sam dublje i ne mogu da se izvučem sama, tu su uvek moj suprug, mama, sestra i najbolja prijateljica da mi pomognu: prošetamo, pričamo, ćutimo. Kad sam u maniji, trudim se da odvojim simptome kao što su nesanica, težnja za preteranom komunikacijom, trošenje novca na nepotrebne stvari, osećaj superiornosti i mnoge druge,  od sopstvenog karaktera. Razgovaram sa sobom i sa svojim bližnjima, koji me usmeravaju, pa to tako prođe. Nije lako, ali je izvodljivo.

Pitaš li se nekada kakva bi bila i kako bi tvoj život izgledao bez bipolarnog poremećaja?

– Ne razmišljam o tome kakva bih bila da nemam bipolarni poremećaj. Ja sam ono što jesam, volim sebe ovakvu i gledam na bipolarni poremećaj kao na nešto što je moralo da mi se desi. To me ne čini ni manje dobrom, ni manje vrednom osobom, jer ja nisam kriva što sam se razbolela. Nije kriv niko. Jednostavno se desilo. Prihvatila sam svoje mentalno stanje i od tada se trudim da živim produktivno. Volim da provodim vreme sa porodicom, volim svoj posao, volim da čitam, pišem, da se družim, šetam, plivam, crtam, radim dekupaž, slušam muziku, idem u bioskop, pozorište, putujem… Sve me to raduje i ispunjava.


https://jasnagrizer.wordpress.com/

Pomaže li ti bipolarni poremećaj u kreativnom izražavanju? Zašto pišeš?

– Iskreno, nikad nisam razmišljala o tome da li mi bipolarni poremećaj pomaže u sposobnosti da se izrazim. Ne odmaže mi, to je sigurno. Otkako znam za sebe, otkako sam uzela bojice u ruke, otkako sam naučila slova, izražavam se na mnogo različitih načina. Ipak, od svega najviše volim da pišem i pišem bukvalno od prvog razreda osnovne škole. Zašto pišem? Pišem zato što na taj način postojim. Posmatram svet oko sebe – sezone koje se smenjuju, sudbine onih koje srećem, vreme koje prolazi – i imam potrebu da svemu tome dam komentar, da stavim neki lični pečat. Nedavno sam započela blog Mape u mom umu na kome su kraći zapisi iz mog života i moja razmišljanja na razne teme. Ranije sam pisala priče za časopise i bila sam saradnica ženskih magazina. Pišem i knjigu koju nikako da završim.

Šta bi poručila drugim ljudima koji se  suočavaju sa bipolarnim poremećajem?

– Nikad ne odustajte od sebe, ne zbog drugih, nego zbog sebe. Ako ste sebi na prvom mestu, ako volite i prihvatite sebe onakvim kakvi jeste, to je dobro i za vas i za  vaše bližnje.

Fotografije: privatna arhiva Jasne Grizer i Pixabay

About the Author

Leave A Response