O seksualnom razvoju mladih žena sa invaliditetom u Srbiji: Iz ličnog iskustva

Posted on by Marijana Čanak

Jelena Rašić, mlada žena sa invaliditetom u ulozi žive knjige, ovoga puta otvara poglavlje o seksualnosti, zdravom razvoju, seksualnim pravima i partnerskom nasilju. Bez cenzure i nimalo skandalozno. Kako tinejdžerke sa i bez invaliditeta mogu da razreše seksualne dileme? Kakve zablude o menstruaciji nasleđujemo? Koliko medijska slika žene remeti njeno seksualno (i mentalno) zdravlje? Kakva pitanja o seksu možete očekivati od intimnih partnera bez invaliditeta? Ako nema vidljivih dokaza nasilja, znači li to da se ono nije ni dogodilo? Koliko nas obeshrabruju takozvani mehanizmi podrške?

Jelena Rašić u ulozi žive knjige

Seksualna prava, iz tvog ugla?

– Uz osobu s kojom se osećate opušteno, invaliditet nije prepreka zdravom ispoljavanju seksualnosti. Ključ je u zdravoj slici o sebi: kada je žena samopouzdana, oseća se poželjnom i to se vidi. Važno je imati partnera s kojim možete o svemu da razgovarate i da budete otvoreni o pitanjima seksualnosti. Činjenica je da je sve dozvoljeno ukoliko su dve (ili više) odraslih i odgovornih osoba u tome saglasne.

Kako si rešavala mladalačke dileme o seksualnosti? Gde si mogla najbolje da se informišeš?

Kao svaka mlada osoba, ranije sam imala dileme: da li sam dovoljno lepa, da li sam dovoljno privlačna, da li to radim kako treba… Informisala sam se u časopisima, internet tada nije bio toliko aktuelan. Ono što piše u časopisima uglavnom ne predstavlja realnu sliku, već nas uče da postoje nekakva pravila (od oblačenja, preko zavođenja, do samog seksualnog čina). Realna iskustva opovrgavaju ono što se o seksualnosti plasira u časopisima. Danas više volim da se informišem na forumima, gde čitam stvarne priče drugih žena.

Obično se informišemo jedna od druge, razmenjujemo iskustva, ali i zablude. Znaš li za neko mesto ili savetovalište koje pruža pouzdane i proverene informacije?

Nikada se nisam raspitivala o savetovalištima, mislim da se mnogi stide i plaše da potraže takvu podršku, jer ima mnogo nestručnih i nezainteresovanih ljudi među profesionalcima. U Srbiji stručna pomoć obično ne pomogne, ili je sama ideja o takvoj pomoći propraćena nekim stidom, naročito ako govorimo o seksualnosti. Kada bi me neka tinejdžerka sada pitala gde da razreši svoje dileme o seksualnosti, rekla bih joj da nađe stariju osobu od poverenja, s kojom može da razgovara bez straha. Najčešće to nije roditelj, pre će to biti tetka ili starija prijateljica.

Mediji najčešće plasiraju stereotipnu sliku idealizovanog ženskog tela i seksualnog profila. Koliko te je to frustriralo ili zbunjivalo?

U časopisima, naravno, nema žena sa invaliditetom. Kad bih pročitala neki savet, za mene bi bio neupotrebljiv, jer bez ruke to ne mogu da uradim na način kako je opisano. Pitala sam se kako ću ja sad to, ne znajući da čitam apsolutnu glupost, a ne neko pravilo koje svi treba da primenjujemo. Da, mediji su me često dovodili u zablude koje sam naknadno prevazilazila, iskustvom i upotrebom zdravog razuma.

Kako si uspela da izgradiš zdravu sliku o sebi?

– Važno je raditi na sebi u svakom smislu i stalno. Kako iznutra, tako i spolja, što nema nikakve veze sa invaliditetom – pitanje ličnog razvoja važno je za sve ljude. Koliko god da radite na sebi, uvek ćete imati još nešto na čemu treba da radite. Izgradnja samopouzdanja je prioritet: da znate koliko vredite i da se okružite ljudima koji poštuju tu vrednost i podržavaju vas. Ja jesam imala podršku, ali ne uvek, pogotovo ako pričamo o seksualnom razvoju. Upoznala sam osobu uz koju mogu da se iskažem na pravi način i znam da ne treba da pristajem na nešto što mi ne prija.

Mnoštvo je predrasuda koje društvo ugrađuje u seksualnost žena sa invaliditetom: neseksualne, neprivlačne, nepodobne… Kako su te poruke uticale na tvoj seksualni razvoj i izgradnju partnerskih odnosa?

– Smatrala sam sebe manje seksualno privlačnom, verovatno nekima i jesam neprivlačna, ali prirodno je da nismo svima privlačni. Mojim partnerima bez vidljivog invaliditeta u početku bude neobično to što imam samo podlakticu. Ako izgrađujemo iskren odnos, partner može sve da me pita, bez straha i neprijatnosti. Obično me pitaju da li me boli, da li imam osećaj u tom delu ruke, da li će me povrediti, kako izgleda kad pomazim tom rukom… Najčešće invaliditet dovode u vezu sa bolom, pa me pitaju da li na taj deo tela treba da paze, kako me ne bi povredili tokom odnosa. Invaliditet ne podrazumeva krhkost, imam potpuno isti osećaj u obe ruke. U redu mi je da odgovaram na takva pitanja, jer komunikacija jeste osnova zdravog odnosa. Mnogi se plaše seksualnosti, nesigurni su u sopstveno telo, pitaju se da li imaju dovoljno iskustva i kako će da se pokažu… Kada seksualnosti pristupimo opušteno i bez straha, ispostavi se da je normalno sve ono što nam prija – iako ne izgleda, niti treba da izgleda, kao na filmu.

Sećaš li se svoje prve menstruacije? Čime je sve obeležen taj prelaz iz detinjstva u devojaštvo?

Mama me je pripremila na menstruaciju kao nešto što je prirodno, imale smo zdravu komunikaciju o tim temama. Iako sam znala da u tome nema ničeg prljavog ni ružnog, živela sam neke zablude o menstruaciji koje nam sputavaju ponašanje. Ne smeš da pereš kosu, ne smeš da se kupaš u moru, ne smeš da imaš seksualne odnose tad, moraš da se čuvaš, ne smeš da jedeš određenu hranu… čak sam čula da ne smeš da priđeš novorođenčetu ako imaš menstruaciju! Kao da je reč o bolesti! Ne znam odakle sve te gluposti. Nisam odgajana da u to verujem, ali ne možeš da ne čuješ takve stavove.

Kada si prvi put otišla kod ginekologa? Da li se drugačije ophodio prema tebi zbog invaliditeta?

– Mama me je odvela prvi put. Prihvatila sam kada je to predložila, jer sam htela da budem žensko. Imala sam tada oko petnaest godina i bila sam bez ikakvog seksualnog iskustva. Bilo je zaista neprijatno, iako me je mama uputila u sve, počevši od toga kako da se obučem za pregled. Svi ginekolozi kod kojih sam išla bili su zaista korektni, a to što je nama neprijatno, sastavni je deo takve vrste pregleda. Činjenica da imam invaliditet ne ulazi u njihovu sferu pregleda, u mom iskustvu to nije imalo uticaja na njihov odnos prema meni. Ako su me i pitali o invaliditetu, to je bilo iz čiste znatiželje i razgovora radi, bez ukrštanja te teme sa mojim reproduktivnim zdravljem.

Da li invaliditet utiče na tvoja razmišljanja o materinstvu?

– Da li će neko biti dobar roditelj ili ne nema nikakve veze sa invaliditetom. Trenutno ne razmišljam mnogo o toj temi, jer mi još uvek nija aktuelna. Verujem da svako brine o tome kakav će biti u roditeljskoj ulozi i koliko će moći da pruži detetu u svakom smislu. Svi želimo da svom detetu damo najbolje, a u nekom segmentu to ne možemo, bez obzira na to da li imamo invaliditet ili ne. Ne mislim da bi me invaliditet sprečio u nekim aktivnostima sa detetom, niti u tome vidim otežavajući faktor. Ne bih sebe uskratila ni za jednu ulogu u kojoj želim da se ostvarim, samo zbog činjenice što imam invaliditet.

Da li si nekada bila izložena nasilju?

– Seksualnom ne, ali jedan od mojih momaka me je udario i to je bilo to. Nakon toga prekinula sam svaki kontakt s njim. To mi je jedino iskustvo nasilja i, što se mene tiče, prekid odnosa sa osobom koja može tako nešto da uradi jedina je opcija. Naučila sam da niko nije nezamenjiv. Možda sam prethodno trpela psihičko nasilje, ali toga nisam bila svesna, jer to je teško prepoznati. Znam da se nisam osećala dobro, vrlo često i vrlo dugo. Davno sam čula savet jedne bake: – Kad više suza proliješ nego što se smeješ, znaš da nešto ne valja. Koliko god to banalno zvučalo, istina je. Zašto bismo ostajale u odnosu koji nas stiska i pritiska? Kontrola je takođe vrsta nasilja: – Gde si, s kim si, koliko dugo ostaješ, zašto radiš to ili ovo… Sami postanete opterećeni onim što radite, ako partner neprekidno traži problem tamo gde ga nema. Zna da boli, ali neminovno je izaći od toga.

Kome si mogla da se obratiš za podršku u takvoj situaciji?

Na psihološko nasilje ljudi generalno ne obraćaju pažnju. Kako u nekoj instituciji dokazati da se uopšte dogodilo? U našoj sredini uobičajeno je ućutkivanje na tu temu: – Ćuti, nemoj da narod čuje! Ćuti, može i gore! Ćuti, bar te ne bije! Sramota je ako se priča po selu. Mislim da žene nemaju kome da se obrate, jer živimo u društvu koje nije dovoljno svesno. Žene se, nažalost, oslanjaju na sopstvene snage i unutrašnje resurse u tim situacijama. Eventualno mogu da se oslone na neku osobu od poverenja, ako su sigurne da neće biti dodatno omalovažavane ili kritikovane zbog situacije u kojoj su. Ne možemo imati poverenja u institucije.

Tvoja poruka svim ženama s invaliditetom, u šezdeset sekundi?

Rekla bih im da ne odustaju, da se izbore za sebe zbog sebe, jer imaju pravo na sve što žele, dok god time ne ugrožavaju nekog drugog. Svako živo biće na ovoj planeti je vredno i bitno. Ne dozvolite da vas bilo ko omalovažava, maltretira i sputava, nego birajte okruženje u kome imate podršku. Smejte se puno.

Živu biblioteku u Kulturnoj stanici Eđšeg realizovala je BalkanIDEA Novi Sad uz saradnju sa organizacijama Centar za regenerativnu održivost gradova i Erasmus Student Network Novi Sad. Pored toga, događaj je uvršten u program manifestacije Naš prajd, koju od 7. do 10. decembra sprovode organizacije članice mreže Panonska platforma za ljudska prava.

Ovaj tekst je objavljen uz finansijsku podršku Evropske unije u okviru regionalnog projekta “Primena normi, promena svesti”. Stavovi u ovom tekstu pripadaju isključivo autorkama i ne predstavljaju nužno stavove UN Women i Evropske unije.

About the Author

Leave A Response