– Ujutro spremim griz, jaja i kobasice; onda očistim pod. Ponekad jedem napolju. Idem na časove slikanja. Crtam lepe slike i zarađujem novac. Idem do grada i prodajem svoje radove. Odlazim u crkvu i molim se bogu. Visoko podižem gals! Leti odem na bazen i spustim stopala u vodu. Možda ću jednog dana naučiti da plivam. Pecala sam. Videla sam svinju i konja na farmi. Kupujem odeću i cipele. Pravim rođendanske žurke. Zabavne su. Više se ne plašim velikih pasa. Dobro se osećam. Život mi je bolji.
Priča Lois Kertis nije oduvek tako vedra. Ova Afroamerička umetnica sa intelektualnim invaliditetom provela je punih 18 godina zatvorena u instituciji, bez prava na postojanje.
Tokom odrastanja, Lois je upadala u nevolje, kako kod kuće, tako i u školi. Njena majka stalno je zvala policiju, jer bi Lois često odlutala od kuće i izgubila se, a kraj u kome su živeli nije bio beznedan (naročito za devojčice). Ovi incidenti završavali su se tako što bi policija odvodila Lois u zatvor ili u mentalnu ustanovu. Kada je imala 11 godina, odvedena je u Regionalnu bolnicu u Džordžiji, gde su je tretirali kao psihijatrijsku pacijentkinju, umesto kao devojčicu sa razvojnim invaliditetom. Većinu vremena u instituciji provela je pod sedativima. Bila je zatvorena do svoje dvadeset devete godine.
Kako nevidljivi invaliditeti često ne bivaju dijagnostikovani, deci i mladima sa intelektualnim invaliditetima i poremećajima u ponašanju uskraćena je najosnovnija podrška. U američkim zatvorima danas je više od 750 000 osoba sa invaliditetom. Mnogi od njih su funkcionalno nepismeni i Afroamerikanci. Slučaj Lois Kertis otvorio je put samostalnog života za osobe sa mentalnim i intelektualnim invaliditetima.
Godine 1995. Lois Kertis i Elejn Vilson, još jedna institucionalizovana žena, tužile su državu zbog kršenja prava osoba s invaliditetom, jer su provele godine u Regionalnoj bolnici u Džordžiji, zato što im država nije obezbedila fondove za samostalni život u zajednici. Parnica je dospela do vrhovnog suda, koji je 1999. godine doneo odluku u korist žena s invaliditetom: nepotrebna institucionalizacija, diskriminacija i neopravdana segregacija krše ljudska prava.
Nakon sudske odluke, Lois Kertis započinje samostalni život uz podršku. Pohađa časove slikanja, a zaradu od prodatih crteža ulaže u umetnički pribor. Često gostuje na konferencijama o pravima osoba s invaliditetom širom zemlje.
Izvori:
https://hammer.org/2016/02/18/in-honor-of-black-history-month-a-biography-of-lois-curtis/
