Specifični oblici nasilja prema slepim i slabovidim ženama

Posted on by Redakcija

– Partneri mi često pogrešno pročitaju neke informacije i daju mi pogrešne doze lekova za dijabetes. Rezultat toga je da duže ostajem u krevetu, više vremena sam bez svesti nego što sam budna.

Slepe i slabovide žene izložene su, kako rodno zasnovanom nasilju, tako i nasilju zasnovanom na invaliditetu. Oblici nasilja su isti kao i kod opšte populacije žena, s tom razlikom da nasilje na osnovu invaliditeta ima veću stopu, učestalije je, duže traje, uključuje više počinilaca i različite vidove ispoljavanja.

Procenjuje se da je više od 30 miliona slepih i slabovidih osoba na području Evrope. Žene su pod većim rizikom od gubitka vida nego muškarci. Uobičajena je zabluda da osobe oštećenog vida žive u potpunom mraku. Činjenica je da većina slepih i slabovidih nešto vidi i da oštećenje vida obuhvata spektar različitih stanja. Kod nekih žena redukovan je centralni vid, kod drugih periferni; neke vide kao kroz maglu, druge vide beline. Neke žene oštećenog vida mogu da prepoznaju poznatu osobu na udaljenosti od jedne ruke ili mogu da čitaju, ali će se suočiti sa poteškoćama tokom noći ili u nepoznatom okruženju.

Za žene oštećenog vida kretanje nepoznatim ulicama pored nepoznatih zgrada izuzetno je stresno iskustvo, koje ih ponekad primorava da se oslanjaju na pomoć drugih, često nepoznatih ljudi, što povećava rizik od nasilja. Većina opštih informacija, kao i informacija o sistemima podrške, nepristupačna je ženama oštećenog vida, jer se informacije ne plasiraju u audio formatu niti na Brajevom pismu.

– Moj muž svakodnevno pomera nameštaj po kući, zbog čega ne mogu da se snađem. Neprestano nalećem na nameštaj koji prethodnog dana nije bio tu. Noge su mi u modricama.

U iskustvima slepih i slabovidih žena, invaliditet se zloupotrebljava kao dodatni element nasilja, a nasilje zadobija specifične i teže prepoznatljive oblike:

  • Svakodnevno pomeranje nameštaja u kući ili premeštanje stvari, tako da žena ne može da se snađe u prostoru.
  • Manipulativno interpretiranje informacija.
  • Uskraćivanje ili pogrešno doziranje lekova.
  • Oduzimanje štapa ili drugih pomagala za kretanje i orijentaciju.
  • Uskraćivanje asistivnih tehnologija koje prevode informacije u pristupačan (zvučni) format.
  • Iskorišćavanje njene slabovidosti kao faktora koji štiti nasilnika, jer polazi od pretpostavke da žena neće moći da ga prepozna.

– Godinama sam imala osećaj da me neko prati. Jedne večeri kada sam bila nadomak kuće, stranac me je gurnuo prema zidu, zagrlio me je i poljubio u usta. Onda je otrčao vičući da to može da ponovi kad god hoće, jer nikada neću moći da ga prepoznam i prijavim.

– Jednom sam uzela taksi sa železničke stanice do hotela gde se održavala konferencija. Taksista mi je pretio da može da me odvede bilo gde i da mi uradi šta god želi, jer ionako ne znam gde sam niti ću moći da ga prepoznam. Zvučalo je kao da se šali, ali sam sigurna da nije bila šala.

Kako slepe i slabovide žene često nisu svesne da ono što proživljavaju jeste nasilje, niti dovoljno poznaju sopstvena prava zbog kontinuirane represije, važno je usredsrediti se na njihovu percepciju i pitati ih:

– Da li se osećaš bezbednom tamo gde živiš?

– Da li se osećaš sigurnom sa svojim partnerom?

IZVOR: http://www.euroblind.org

 


Tekst je objavljen uz finansijsku podršku Evropske unije. Stavovi u ovom tekstu su isključiva odgovornost programa Zaustavljanje nasilja nad ženama na Zapadnom Balkanu i u Turskoj: primena normi, promena svesti i ne predstavljaju stavove Evropske unije.

About the Author

Redakcija:

Leave A Response