Flo Foks: Idi izvan, ka kreativnom sopstvu [intervju]

Posted on by Marijana Čanak

Flo i Lisica

Flo Foks tvrdi da je fotografkinja po rođenju. Pošto ima urođeno oštećenje vida  na jednom oku, nikada nije morala da ga zatvara dok gleda kroz objektiv. U prethodnih 46 godina, Flo neprekidno beleži scene svakodnevnog života na ulicama Njujorka.

Bez roditelja je ostala rano, pa su je odgajali rođaci, ali voli da kaže da je obrazovanje stekla na ulici. Otišla je od kuće ponevši sa sobom samo šivaću mašinu i torbu s odećom. Prvu platu zaradila je izrađujući kostime, kupila je fotoaparat i, od tada do danas, nemoguće ju je videti bez njega.

U tridesetoj je stekla motorni invaliditet i primetila da gubi vid na drugom oku, kao rezultat multiple skleroze. Počela je da se zalaže za prava osoba s invaliditetom i da noću, svojeručno, gradi rampe na nepristupačnim delovima njujorških ulica. Napravila ih je desetak.

Flo Foks iza sebe ima više od 120 000 fotografija. Njeni radovi objavljivani su u časopisima (Lajf, Plejboj), predstavljani na televiziji, izlagani u galerijama širom sveta (Argentina, Španija, Engleska, Francuska, Italija, Meksiko, Japan), a neki su deo stalnih muzejskih postavki.

Za Portal o invalidnosti, kaže:

Većina ljudi tvrdi da slika vredi hiljadu reči. U mom slučaju, jedna reč vredi hiljadu slika.

Kako biste opisali svoj život u pet reči?

Srećna sam što sam živa.

Da li prezime Foks (Lisica) odgovara Vašem karakteru?

Rekla bih da da, jer mi je nadimak Foksi.

Najdraže sećanje na detinjstvo?

Najvažnija su mi sećanja na trenutke u kojima sam stvarala: crtala sam, slikala, pisala, šila i vajala.

Savet koji biste dali mlađoj sebi?

Udahni duboko i problemi će proći.

Sećate li se prve fotografije koju ste napravili? Ili prve koja je javno prikazana?

Na svom trećem filmu, 1972. godine na benzinskoj pumpi fotografisala sam ravnu unutrašnju gumu, koja je ličila na usne, i štampana je na razglednicama. Prva fotografija koju sam ikada objavila prikazuje gospodina i gospođu Jang kako peru sudove, a snimljena je u Londonu, u vreme dok sam autostopom putovala po Evropi. Objavljena je 1974. u Magazinu  35-milimetarska fotografija, a iste godine izložena je u Galeriji fotografija u Londonu.

Kako biste objasnili svoj rad nekom radoznalom stvoru sa druge planete?

Osetila bih bliskost prema vanzemaljcu, pa bih upotrebila svoje fotografije da ga upoznam sa planetom Zemljom.

Šta je svrha vizualnih umetnosti?

Fotografija koristi jedno od naših pet čula do najvećeg stepena.

Da li je oštećenje vida na neki način uticalo na stil koji ste razvili?

Neprestano sam fotografisala omiljene prizore iz svakodnevnog života, osim kada je u pitanju tekstura snega, koja mi je ometala vid.

Održali ste prvi čas fotografije za slepe i slabovide 1979. godine.  Šta je bio najvažniji deo lekcije?

Najvažniji deo lekcije održane slepim i slabovidim učenicima bio je u tome što mi je to pomoglo da se nosim sa sopstvenim gubitkom vida.

Ispričajte nam priču iza fotografija objavljenih u Plejboju.

Godine 1976. Plejboj me je pitao da li bih htela da napravim neke radove za njihovu publikaciju Ekstaza. Predložili su mi da pošaljem kratak opis svoje seksualne fantazije koju bih predstavila u formi fotografija i pitali su me koliko novca tražim za to. Fantazija je bila jednostavna: jedna žena i dva muškarca, ona je svesna sebe, zna šta želi i kreira njihovo prisustvo. Prvo je sama, gleda svoj odraz u ovalnom antičkom ogledalu. Potom skida majicu (kamera iza nje snima je, kako otpozadi, tako i odraz u ogledalu spreda). Kada počne da se dodiruje, pojavljuju se dvojica muškaraca, svaki na suprotnoj strani; jedan je u crnoj, a drugi u beloj odeći. Simulirani seksualni čin, krupni plan tri tela koja su zajedno, dok je ona u sredini, prikazana od vrata do butine. Potom dupla ekspozicija prikazuje kako se muška ruka povlači, tako da se pitate da li su muškarci stvarno bili prisutni… ili postoje samo u njenoj samozadovoljavajućoj fantaziji. Predložila sam da sve to bude u formi autoportreta. I bilo je. Koristila sam infracrveni crno-beli film, a završne verzije sam ručno tonirala. Tražila sam 3000 dolara i Suzan Genjon iz Plejboja poslala mi je 1000 da počnem. Prva polovina Ekstazija sadržala je muške fantazije, a druga polovina ženske. Pažljivo sam skicirala i namestila svaki kadar, a jedan od muškaraca fokusirao je fotografije umesto mene (zbog mog gubitka vida). U serijalu je bilo jedanaest fotografija. Bile su jedinstveno lepe i dobrog kvaliteta.

U to vreme stekli ste fizički invaliditet. Kako je to uticalo na Vašu sliku tela, samopouzdanje i seksualnost?

 Gledajući u ogledalo, videla sam da i dalje izgledam kao dobra riba. Fizički invaliditet nije imao mnogo uticaja na mene, osim što mi je, kao što rekoh, bila potrebna pomoć pri fokusiranju fotografija.

Od vremena kada ste širom Njujorka sami pravili rampe, pa do danas, šta se promenilo na planu prava i zastupanja osoba s invaliditetom?

Dok sam mogla, nosila sam cement u motorizovanim kolicima i izlivala sopstvene rampe. Na pešačkim površinama izgrađeno je mnogo rampi, što  nije od koristi samo osobama s invaliditetom, nego i ženama koje guraju dečja kolica ili kolica za kupovinu. Autobusi su sada potpuno pristupačni, sa rampama i liftovima za kolica. Ali, na uglu moje ulice renovirana je stanica metroa bez lifta, za 200 stanova u mojoj zgradi koja je izgrađena za osobe s invaliditetom.

Kome se posebno divite u pokretu za prava osoba s invaliditetom?

Pokojna Frida Zejms bila je sjajna aktivistkinja. Radile smo zajedno i njen uticaj na mene najviše je doprineo tome da život učinim pristupačnijim.

Kada bi Vam neko dao 30 sekundi da se obratite svim ženama s invaliditetom na svetu, šta biste rekli?

Samo pokušaj i živi sa svojim invaliditetom. Idi izvan, ka kreativnom sopstvu.

Da li još uvek fotografišete? Šta Vam podstiče kreativnost?

Da, još uvek sve posmatram kao fotograf, ali mi je potreban pomoćnik koji će da fotografiše za mene. Sve što je ironično i poseduje smisao za humor zaokuplja mi pažnju i mora biti zabeleženo na fotografiji.

Po čemu biste voleli da budete zapamćeni?

Volela bih da me pamte kao privlačnu ženu sa žustrim smislom za humor, što je i prikazano na mojim fotografijama.

Bilo šta što nisam pitala, a treba dodati?

Treba da me vidiš u filmu  A Piece of Work sa Joan Rivers.

FLO from Riley Hooper on Vimeo.

 

About the Author

Leave A Response