Invaliditet i rod: kulturni imperijalizam

Posted on by Redakcija

Ugnjetavanje ili opresija, jednako kao i vladanje ili dominacija, nisu ništa drugo do dva oblika nepravičnosti. Organičavajuća priroda nepravičnosti prožima sve sfere života, od donošenja odluka, preko podele posla, pa do kulture. Opresija je stoga ključni pojam političkog angažmana mnogih pokreta koji zagovaraju emancipaciju neprivilegovanih društvenih grupa, među koje spadaju i žene sa invaliditetom.

Pojam i odlike opresije, njene oblike i mehanizme funkcionisanja predstavljamo u šest kraćih tekstova inspirisanih drugim poglavljem knjige Ajris Marion Jang /Iris Marion Young/ „Pravda i politika razlike” pod nazivom „Pet lica opresije”. Knjigu je 1990. godine na engleskom izdao Princeton University Press. U ovom delu govorimo o kulturi kao poluzi opresije.

Kulturni imperijalizam

Kulturni imperijalizam je vrsta opresije na koju po prvi put ukazuju feministkinje i borkinje i borci za prava obojenog stanovništva u SAD. Suština kulturnog imperijalizma takođe je podela na nas i one druge. Mi smo ti čije se dominantno stanovište ili vrednosti smatraju nevidljvim iako su sveprisutne u društvu.  Oni/e drugi/e su neka druga grupa ili grupe čije se uočljive odlike ili vrednosti razlikuju od naših. Iskustva i kultura dominantne društveve grupe na taj način se proglašavaju univerzalnima, a društveni sistem koji takvu kulturu podržava doživljava se kao (jedini) normalan. Iz toga sledi da je kultura onih drugih sasvim izvesno suprotstavljena onoj dominantnoj, što svakako nije poželjno.

Moć dominantnih grupa počiva i na tome što one jedine ili u najvećoj meri imaju pristup najpopularnijim medijima, ustanovama kulture i drugim načinima kreiranja javnog mnjenja. Na taj način iskustva, vrednosti, ciljevi i postugnuća dominantnih društvenih grupa dolaze do velikog broja ljudi. Društvene pojave i dešavanja tumače se tako da sve ono što je u društvu učestalo ili što preovlađuje, javnosti biva predstavljeno kao zajedničko iskustvo većine ili celog čovečanstva. Ono što je različito, sa druge strane, tumači se kao nešto nepoželjno, nešto što narušava prirodni poredak.

U takvom okruženju susret sa nekim ili nečim drugačijim doživljava se kao izazov. Tipičan odgovor na to je pokušaj da se sve što je različito podvede pod isti okvir, budući da ga većina ionako već smatra (jedino) poželjnim. Onog trenutka kada dominantna grupa nekoga označi kao drugačijeg, to se u javnosti tumači kao upiranje prsta u nekoga ko je manjkav, manje važan ili vredan u odnosu na ono što je normalno. Tako u društvu oni/e drugi/e postaju vidljivi/e kao nečija loš(ij)a suprotnost. Ovo je ujedno i način na koji nastaju stereotipi u jednom društvu.

Opresija kao rezultat kulturnog imperijalizma suštinski počiva na jednom paradoksu. Sa jedne strane, oni protiv kojih je ona uperena obeleženi su stereotipima. Sa druge strane, većina one druge, manje moćne, smatra nevidljivima i ponaša se kao da oni ne postoje, izuzev kada se u njih upire prstom. Pritom se stereotipi o njima po pravilu vezuju za neku od njihovih telesnih odlika, koje su vidljive, tako da ih nije lako opovrgnuti ili zanemariti. Stereotipi tako postaju ukorenjeni i vremenom prestaju da budu upitni. Otud uvreženo mišljenje, na primer, da sve žene umeju sa decom, da se Romima ne može verovati ili da su osobe sa invaliditetom nesposobne da se staraju o sebi.

Ovakvo stanje kod osoba nad kojima se ova vrste opresije vrši dovodi do razvoja tzv. dvostruke svesti. To znači da su osobe iz manje moćnih grupa stalno u situaciji da sebe posmatraju očima većine. Ugnjeteni se stalno preispituju na osnovu merila sveta koji na njih gleda sa sažaljenjem, podozrenjem ili prezirom. Uprkos tome što žude za tim da budu uvaženi kao ljudska bića sposobna da delaju, koja imaju svoje nade i mogućnosti, dominantna kultura im uvek iznova poručuje da su oni drugačiji, obeleženi i manje vredni.

Ako ni po čemu drugom, oni/e drugi/e se nesumnjivo kulturološki razlikuju od većine samim tim što osobe iz preovlađujuće kulture ne znaju kako je živeti pod obeležjem drugosti. Većina nema iskustvo marginalizacije koja utiče na podelu rada i pristup resursima. Dvostruka svest stoga znači da su oni različiti i manje moćni dvostruko obeleženi: dominantnom kulturom koja ih ugnjetava i sopstvenom koja je u odnosu na nju nemoćna.

Žene sa invaliditetom jedan su od tipičnih primera opresije kao posledice kulturnog imperijalizma. One su (u) dominantnoj kulturi nevidljive prvenstveno zbog toga što im je većina javnih prostora fizički nedostupna. Uz to, one se poimaju prvenstveno kroz prizmu invaliditeta kao ograničenja, čime automatski postaju obeležene kao one druge koje nešto ne mogu. U odnosu društva prema ženama s invaliditetom jasno se ogleda nepravda kulturnog imperijalizma. Zbog unapred zauzetog stava većine da one nešto ne mogu, iskustvo žena s invaliditetom i njihov doživljaj društvenog života ne dopire do dominantne kulture. To, međutim, društvo ne sprečava da im nameće svoje vrednosti, čak i kada su one diskriminatorne i marginalizujuće.

U vezi sa kulturnim imperijalizmom važno je istaći i jednu paradoksalnu i poražavajuću činjenicu. Sa stanovišta žena s invaliditetom i drugih grupa sa iskustvom društvene opresije, preovlađujuća kultura bi stvaranjem mogućnosti da svaka osoba doprinese društvu na svoj osoben način samo potvrdila svoj status moći. Uvažavanje raznolikosti je ne bi učinilo ništa manje dominantnom. Naprotiv. Time bi samo postala još snažnija, ali ujedno i pozitivnija i humanija.

Priredila: Ankica Dragin

About the Author

Redakcija: