Invaliditet i rod: marginalizacija žena s invaliditetom

Posted on by Redakcija

Ugnjetavanje ili opresija, jednako kao i vladanje ili dominacija, nisu ništa drugo do dva oblika nepravičnosti. Organičavajuća priroda nepravičnosti prožima sve sfere života, od donošenja odluka, preko podele posla, pa do kulture. Opresija je stoga ključni pojam političkog angažmana mnogih pokreta koji zagovaraju emancipaciju neprivilegovanih društvenih grupa, među koje spadaju i žene sa invaliditetom.

Pojam i odlike opresije, njene oblike i mehanizme funkcionisanja predstavljamo u šest kraćih tekstova inspirisanih drugim poglavljem knjige Ajris Marion Jang /Iris Marion Young/ „Pravda i politika razlike” pod nazivom „Pet lica opresije”. Knjigu je 1990. godine na engleskom izdao Princeton University Press. U ovom delu govorimo o marginalizaciji žena sa invaliditetom.

Marginalizacija: unapred određeno mesto

Marginalizacija se, za razliku od eksploatacije, u još većoj meri zasniva na podeli rada i uticaju tržišne ekonomije. Njoj su najizloženije one društvene grupe koje je tržište rada praktično odbacilo. Među njih spadaju osobe sa invaliditetom, žene koje planiraju porodicu, majke sa malom decom i samohrane majke, starije osobe, osobe narušenog zdravlja, mladi bez radnog iskustva, osobe koje su ostale bez posla kao tehnološki višak, pripadnici određenih etničkih grupa (npr. Romi) i drugi.

Zbog svoje prirode, marginalizacija je verovatno društveno najpogubniji vid opresije. Materijalno siromašenje je pritom samo jedna od posledica isključivanja ovih grupa iz aktivnog učešća u društvu. U nastojanju da se ona ublaži, kao logične se nameću razne mere u oblasti socijalne i zdravstvene zaštite, obrazovanja, zapošljavanja, itd. Međutim, iskustvo je pokazalo da ove mere ipak ne dovode do željenih rezultata jer obezbeđivanje socijalne pomoći, ili druge vrste podrške, može implicitno njenim korisnicma da čini nepravdu (čak i u tzv. državama blagostanja) što je zapravo vid marginalizacije.

Uprkos tome što koriste pravo na određenu podršku, marginalizovane grupe često svoja prava ipak nemaju mogućnosti da ostvaruju na način koji je određen i priznat trenutnim društvenim odnosima. Kao primer za to može da posluži ostvarivanje prava žena na preventivne godišnje ginekološke preglede u državnoj zdravstvenoj ustanovi. U slučaju žena sa invaliditetom, za njihovo obavljanje potrebni su odgovarajući preduslovi, poput posebne opreme i znanja medicinskih radnika, pristupačnosti objekta zdravstvene ustanove i mogućnosti da se žena do njega doveze. Međutim, šta se dešava ukoliko zdravstvena ustanova nema odgovarajući sto za preglede ili dovoljno stručne ginekologe koji imaju iskustva u radu sa ženama sa invaliditetom? U tom slučaju zdravlje žena s invaliditetom ovakvim pregledom može biti čak i narušeno. Drugim rečima, to što se oslanjaju na nečiju podršku u vidu usluga prilagođenih njihovim potrebama ne znači da žene s invaliditetom imaju manje prava na izbor, lično dostojanstvo i uvažavanje. Sasvim je izvesno da se većina građanki i građana nekog društva slaže sa ovom konstatacijom. Uprkos tome, žene s invaliditetom marginalizovanima čini to što im društvo na razne načine, drugim osobama često nevidljive, poručuje da se njihovim potrebama i pravima ipak posvećuje mnogo manje pažnje.

Naposletku, pitanje marginalizacije počiva na pravičnosti. Sa jedne strane, radi se o pravu na učešće u produktivnim aktivnostima društva koje se realizuju u saradnji sa nekim(a). Sa druge strane, ostvarivanje ovog prava je nekim grupama ograničeno ili onemogućeno. U odnosu na žene s invaliditetom, ova nepravda ogleda se prvenstveno u tome što ih drugi zbog invaliditeta automatski smatraju onima koje po svojoj prirodi (nešto) ne mogu. Iz toga odmah sledi i sledeća etiketa: zbog invaliditeta su sigurno zavisne od nekoga. Ženama s invaliditetom se samim tim implicitno uskraćuje pravo da iskažu šta im je zaista potrebno ili šta bi želele, volele, htele. Umesto toga, sve to neko drugi – država, kultura, porodica, prijatelji, partner ili partnerka, deca – unapred i bolje zna od njih. Ono što im se nudi najčešće je predstavljeno i kao jedino moguće, te im je samim tim praktično nametnuto. Na taj način ženama s invaliditetom osporava se ne samo pravo na lična iskustva, nego i pravo izbora. Njihove sopstvene odluke o svom sopstvenom životu pritom ostaju po strani. Drugim rečima, ostaju marginalizovane.

Priredila: Ankica Dragin

About the Author

Redakcija: