11. zasedanje Konferencije država potpisnica Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom

Posted on by Redakcija

Ovogodišnje redovno zasedanje Konferencije država potpisnica Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom održaće se u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku od 12. do 14. juna. Tema zasedanja biće Da niko ne bude izostavljen primenom Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom.

Generalna skupština UN usvojila je Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom decembra 2006. godine. Konvencija je na snagu stupila u maju 2008. godine, nakon što se 20 zemalja članica UN odlučilo za njenu ratifikaciju. U članu 40 Konvencije navodi se sledeće: Države članice će se redovno sastajati na Konferenciji država potpisnica kako bi razmatrale sva pitanja koja se tiču sprovođenja ove Konvencije. Od 2008. godine do danas u sedištu UN u Njujorku održano je deset ovakvih konferencija.

Jedna od posebnih tema ovogodišnje Konferencije biće žene i devojčice s invaliditetom. Učesnice i učesnici zasedanja baviće se i obezbeđivanjem sredstava iz budžeta, partnerstvom javnog i privatnog sektora i međunarodnom saradnjom u cilju doslednijeg sprovođenja odredbi Konvencije, kao i političkom participacijom i jednakim priznavanjem osoba s invaliditetom pred zakonom. Konkretno pitanje koje će se razmatrati u okviru sve tri glavne teme biće promovisanje što kvalitetnijih statističkih podataka o invalidnosti i njihovo razvrstavanje na osnovu vrste i stepena invaliditeta sa ciljem da se omogući potpuno ostvarivanje prava osoba s invaliditetom.

Diskusija tokom zasedanja po grupama tokom Konferencije zasnivaće se na posebnom materijalu pripremljenom za svaku od tema u konsultaciji sa agencijama UN, organizacijama civilnog drutšva i drugim interesnim grupama. U dokumentu na osnovu kog će se diskutovati o ženama i devojčicama s invaliditetom navodi se da stalno prisutne kulturološke, društvene, pravne, fizičke i institucionalne prepreke ograničavaju potpuno uključivanje žena i devojčica s invaliditetom u sve oblasti ličnog i društvenog života. Lična mobilnost ograničena im je fizičkim barijerama. Jedva dostupna  pravda ograničava njihov pristup komuniciranju u vezi sa njihovim pravima i doprinosi njihovoj izolaciji i isključivanju iz društva. Razvrstavanje statističkih podataka po vrsti i stepenu invaliditeta, polu i uzrastu čini osnovu za razumevanje položaja žena i devojčica s invaliditetom. Pomoću ovakvih podataka će propisi, njihova primena i politika u ovoj oblasti omogućiti efikasnu društvenu participaciju žena i devojčica s invaliditetom i potpuno ostvarivanje njihovih ljudskih prava. Međutim, do takvih podataka se i dalje teško dolazi.

Dostupni podaci su zabrinjavajući. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije i Svetske banke navedenim u „Svetskom izveštaju o invalidnosti” iz 2011. godine , svega oko 42 posto žena i devojčica s invaliditetom u svetu završava osnovnu školu, za razliku od preko polovine muškarada i dečaka s invaliditetom i isto tolikog broja žena bez invaliditeta. U istom izvoru navodi se da je tek oko jedne petine žena s invaliditetom zaposleno, za razliku od preko polovine muškaraca s invaliditetom i nešto manje od trećine žena bez invaliditeta. Žene s psihosocijalnim invaliditetom su potpuno isključene sa tržišta rada, čime su izložene povećanom riziku od siromaštva i zavisnosti od društva.

Ženama s invaliditetom ograničen je pristup obrazovanju na svim nivoima. To ne samo da uzrokuje smanjen stepen njihovog obrazovanja, nego doprinosi jačanju stereotipa o tome da su žene s invaliditetom nesposobne za rad. Njihovoj stigmatizaciji i diskriminaciji doprinosi i fizička nepristupačnost radnog prostora, kao i odbijanje poslodavaca da im na radnom mestu obezbede odgovarajuće uslove. Sve ovo doprinosi njihovoj gotovo potpunoj isključenosti sa tržišta rada.

Sistemska diskriminacija žena i devojčica s invaliditetom ogleda se u ograničavanju mogućnosti pristupa uslugama zaštite reproduktivnog zdravlja, kao i informacijama i edukaciji o seksualnosti. Osim toga što za njih u zdravstvenim ustanovama najčešće nema odgovarajućeg smeštaja i prilagođenih usluga, praksa njihove prisilne sterilizacije, prisiljavanja na uzimanje kontracepcije i prekida trudnoće, kao i ograničavanja njihovog rasta i sazrevanja medicinskim merama je i dalje prisutna.

Nametnute i prinudne mere lečenja predstavljaju tek jednu vrstu nasilja koju doživljavaju žene i devojčice s invaliditetom. Fizičko i seksualno nasilje koje nad njima vrše njihovi članovi porodice ili staratelji je i do 10 puta učestalije u odnosu na žene bez invaliditeta. Uz to, nasilje prema ženama s invaliditetom je vrlo specifično usled njihove sveprisutne diskriminacije i stigmatizacije. Posebno pogođene nasiljem su žene s invaliditetom koje su pripadnice drugih manjinskih grupa, one smeštene u ustanove, kao i one koje žive u konfliktnim područjima.

Uprkos svemu tome, žene i devojčice s invaliditetom nevidljive su u pravnom sistemu država članica. Njihovi problemi, potrebe i prava najčešće su na marginama globalnih razmatranja o osnaživanju osoba s invaliditetom. One su jednako isključene iz glavnih tokova kako pokreta osoba s invaliditetom, tako i ženskog pokreta, a isključene su i iz procesa donošenja odluka, bilo da se one tiču rodne ravnopravnosti, socijalne inkluzije ili participacije.

Međunarodnim organiazcijama koje se bave ljudskim pravima i društvenim razvojem se stoga preporučuje da uključe žene i devojčice s invaliditetom u sve svoje programe koji se tiču rodnosti i socijalne inkluzije, a vladama država članica da uvrste prava osoba s invaliditetom u svoje razvojne planove. Na to ih, uz međunarodna dokumenta, poput Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, obavezuje i usvajanje Agende 2030, koja predstavlja Plan održivog razvoja UN do 2030. godine. Jedno od strateških opredeljenja Agende 2030 je da niko ne bude izostavljen iz primene mera usmerenih ka održivom razvoju. Smanjivanje neravopravnosti koju doživljavaju žene i devojčice s invaliditetom u tom kontekstu predstavlja jedan od prioriteta, a uvođenje prava osoba s invaliditetom u glavne političke tokove treba da bude sastavni deo pristupa sprovođenju mera održivog razvoja.

Izvor: https://www.un.org

 

 


Tekst je objavljen uz finansijsku podršku Evropske unije. Stavovi u ovom tekstu su isključiva odgovornost programa Zaustavljanje nasilja nad ženama na Zapadnom Balkanu i u Turskoj: primena normi, promena svesti i ne predstavljaju stavove Evropske unije.

About the Author

Redakcija: