Emina Elor: Traženje rešenja umesto predavanja sudbini (intervju)

Posted on by Marijana Čanak

Emina Elor, glumica Novosadskog pozorišta (Újvidéki Színház) koja iza sebe ima više od 50 uloga. U svakoj je otkrila novi deo sebe, dajući celo svoje ja. Veruje da je pozorišni trenutak vredan ekstremnog istraživanja (kako iznutra, tako i spolja). Rad bez stvaralačke strasti ne razlikuje od mučenja. Bez brojeva bi se snašla, ali bez umetnosti nikako. Uvek je u pokretu i jurcanje smatra načinom postojanja. U novoj predstavi Mikve igra glavnu buntovnicu, onu koja poziva na promenu izgovarajući ne. Kada joj neko od gore (ili od dole, svejedno s koje strane) dodeli nemoguću misiju, ne troši mnogo vremena na oklevanje, nego zasuče rukave. Kada sam je pozvala na intervju za Portal o invalidnosti, rekla je: – Vrlo rado! Ne reklamiram, ali ni ne krijem celu ovu stvar.

Da nisi glumica, šta bi bila?

Ranije bih na ovo pitanje odgovarala: socijalna radnica, jer volim ljude. Volim da budem na raspolaganju i da dajem, da pomažem i obradujem druge. Da nisam glumica, našla bih načina da neka vrsta umetnosti ipak bude umešana u moj posao, kroz izradu rukotvorina ili nešto slično. Sigurno je da se ne bih bavila matematikom ili fizikom, jer za takve nauke nisam nadarena. One lepršave i pomalo ružičaste stvari bliže su mojoj prirodi.

Negde je pisalo da imaš dara za likovnu umetnost. Slikaš?

Ne, oduvek me je više zanimala primenjena umetnost. Volela sam da pravim kutijice, da se igram perlama, da izrađujem nakit od vune ili stakla, takve stvari. Ali, od veoma malih nogu sam se navikavala na binu i na scenske nastupe. Recitovala sam i išla na takmičenja, glumila u amaterskim predstavama. Od svojih ranih godina sam blizu publike i pozorišnog sveta. Sećam se da sam u srednjoj školi učestvovala na letnjem kampu, gde me je jedan od reditelja s kojim smo radili pitao šta bih volela da budem. Kada sam odgovorila da ću upisati primenjenu umetnost, rekao je: – Šteta. To mi je ostalo u glavi. Okrenula sam se glumi i pozorištu, mada nije bilo nekog konkretnog momenta kada sam donela takvu odluku, nego se to odvijalo samo po sebi.  Pomalo žalim što nisam učila da sviram neki instrument i što sam propustila bavljenje sportom. Očigledno imam predispozicije za atletiku, ali sam bila kenjkava i često sam se razboljevala kao dete, pa me nisu forsirali da se aktivnije time bavim. Zadovoljna sam tu gde jesam. Gluma mi ide kako ide, o tome ne sudim ja, nego publika.

Možeš li da nam dočaraš taj proces postajanja glumicom?

Kada nešto voliš i u tome pronalaziš zadovoljstvo, taj proces je neprimetan. Naravno da se već samim upisivanjem na Akademiju naznačava taj zaokret ka profesionalnom bavljenju glumom, ne samo iz ljubavi nego iz struke, zanata i rada. Imala sam sreće što nas je naš profesor Laslo Šandor već od druge godine ubacivao u neke predstave Novosadskog pozorišta, gde smo imali priliku da učimo od starijih kolega i da se susrećemo s publikom.  Takvom praksom gradi se sigurnost na tom nesigurnom tlu, na binama koje život znače. Nije uvek lepršavo, lepo i lako, svaki zanat ima svojih muka. Važno je da se voli, inače bi bilo mučno.

Da li si u detinjstvu ovako zamišljala današnju sebe? U čemu je razlika?

Ne sećam se. Kao da nikada nisam imala konkretne planove ili snove, nego se život dešavao i uvek sam  išla u smeru koji  su mi srce, duša i mozak diktirali. Ne pamtim neku konkretnu sliku, osim  bele haljine, porodice i dece – što svaka devojčica zamišlja dok se igra lutkama. Mislim da sam tu gde sam htela da budem. U životu dobijaš karte koje ti neko ili nešto deli, od gore ili od dole, ili sa svih strana. Igraš tu partiju izvlačeći najbolje iz karata koje imaš.

Čula sam da skupljaš leptire. Da li je to tvoja životinja snage? Kao totem koji nosi moć (glumačke) transformacije?

Nije mi palo na pamet takvo tumačenje. Neko vreme sam ih sakupljala, u šnalama, nakitu i ukrasima, jer me je privlačila ta lepota i veselost, sve dok nisam čula nešto što me je udaljilo od leptira:  – Leptir brzo poleti, pa brzo i padne. Zapitala sam se da li to stvarno nešto znači. Poverovati ili ne? Sakupljaš ono što te privlači, ali za mene je to samo pitanje ukusa i lepote. Leptir unosi neku lakoću i estetski mi je privlačan, doduše, sada manje nego pre.

Šta bi bilo drugačije da se nisi rodila u ženskom telu? Možeš li da zamisliš mušku verziju sebe?

Interesantno pitanje… Volim što sam se rodila u ženskom telu, iako ima određene mane. Sigurno da postoje razlike: u telu, mozgu, svemu. Možda bih bila… hrabrija? Teško je reći. Možda bih onda bio sportista, ali ne marim. Dobro je ovako kako jeste. Do sada nisam doživela da budem ugrožena zbog toga što sam žena, mada znam da mnoge žene imaju to iskustvo. Žao mi je što to još uvek postoji i ne znam da li će žene ikada prestati da se smatraju slabijim i manjim. Bojim se da neće. Verujem da nešto treba da menjamo, ne samo kao društvo, nego i kao žene u svojim glavama, da se ne predajemo tom osećaju: – Ja sam žrtva! Treba hrabrosti da bi se otpustilo ono što te ugrožava, a nekad smo sklone da se zalepimo za osećaj koji nam ne prija, jer smo tako socijalizovane, da ne napuštamo ono što nije dobro za nas. Treba to prepoznati, biti jaka i pametna. U današnjem svetu postoje različite šanse, izlazi i putevi, mislim da smo tu jedna za drugu. Moramo voleti sebe toliko, da u jednom momentu niko drugi ne bude važniji od nas samih. Muškarci imaju svoje probleme i beznađa, možda brže i lakše dolaze do rešenja, jer takav je svet. Čujem, čitam i slušam o tome, nije da nikada nisam imala kontakt sa nasiljem nad ženama. U mom detinjstvu nasilje se odigravalo u veoma mi bliskoj okolini, mada sam o tome kasnije saznala. Nisam odgajana da se pomirim s tim, samo bih rekla: – Hvala, snaći ću se i bez tvojih batina! Ne kažem da je lako izaći iz teške situacije, sigurno nije, naročito u malim sredinama, ali toliko strana ima život. Kad otvoriš sve svoje karte, na nekoj su sigurno izlaz i podrška. Baš sada pripremamo komad Mikve koji je napisala Jevrejka, Hadar Galron. Mikve je sveto kupatilo u koje žene odlaze određenog dana ciklusa, da bi se pročistile telesno i duhovno. Onda se vraćaju muževima u bračni život, ali nisu svi muževi prikladni i dobri. Komad raspliće probleme žena, a završava se suprotstavljanjem i borbom: – Nećemo više tako! U toj predstavi igram glavnu buntovnicu, ženu koja će prva reći: – Ne! Ne idemo nikud odavde, dok se ne razračunamo sa religijskim dogmama i šovinističkim pravilima.

U starim civilizacijama pozorište je imalo ritualnu ulogu, kroz igre karaktera i katarzično dejstvo moglo je da izvede publiku iz kolektivnog transa, da izleči emocije, pokrene i omekša prelaze iz jednog u drugi životni ciklus… Kako vidiš ulogu pozorišta danas? I sebe, unutar svega toga…

Danas je pozorište mesto gde odlaze ljudi sa određenim receptorima koji vole da primaju vizualno-auditivne doživljaje i tu vrstu zadovoljstva koje pozorište nudi. Nažalost, to je malobrojan sloj ljudi. Neko ne zna da postoji pozorište u gradu, niti čemu služi to mesto. Kao društvo smo postali površniji, sve je dostupno na klik. Internet bi valjda trebalo da služi otvaranju umova i širenju informacija, ali mi se čini da postaje kontraefektivan. Preplavljeni smo smećem, od medija do društvenih mreža. Ljudi jure doživljaje i nesvakodnevna stanja, kompenzuju katarzu stiskanjem daljinskog na kauču. Pozorište je sad niže na tabeli interesantnih stvari, što je možda i prirodno, u skladu sa razvojem sveta koji traži nove pravce postojanja. Pozorište je danas borba za gledaoce. Nekada nas je više na sceni nego u publici. Publici koja dolazi u pozorište želim da pružim to čudo katarze. Ako nikome drugome nisam, njima sam bitna, kao i oni meni. Neko vreme sam mislila da pozorište menja svet. Sve manje to mislim i sve mi je teže da u to verujem. Ali, ako sam nekome promenila dan, već to je dovoljno.

Do sada si odigrala više od 50 različitih uloga. Da li svi ti likovi žive u tebi?

Da. Nekada ne znam ko sam ja. Verovatno nisam jedina koja se suočava s tim i verovatno je svaka od tih uloga pomalo ja. U glumačkom procesu otkriješ taj deo sebe, pomalo se iznenadiš: – Jesam to stvarno ja rekla? Svako ima sopstveni karakter, ali kao glumica, moram da budem otvorena za više vrsta stanja, emocija, postupaka, razmišljanja. Sad razmišljam o tome da li sam ikada imala ulogu koja mi je toliko daleka, da sam je jedva dohvatila i dograbila…? Ne mogu da se setim nijedne takve. S nekim ulogama sam se namučila, jer sam teško našla istinu iz koje ću progovoriti da bih bila taj lik. Teško sam neke uloge opravdavala, ali sam u svakoj našla nešto zbog čega sam zavolela, ili sam morala da zavolim, tu ulogu, taj kostim, taj ton. Ako se mučiš, nije vredno rada. S druge strane, godine iskustva donose svojevrsnu ležernost i sigurnost, čemu bih volela da izmaknem, da se ne opustim previše. Kažu veliki umetnici i glumci da sutra nećeš moći da se oslanjaš na današnji aplauz. Lepo je kad te vole na sceni, ali svaki dan moraš da opravdaš to svoje mesto. Ako si juče dobio veliki aplauz, ne znači da ćeš i danas. Ne možemo se opuštati i živeti na staroj slavi.

Najčudniji zahtev koji je neka uloga stavila pred tebe?

Toliko mi se mešaju sve te uloge… Tek kasnije primetim da nešto nije bilo lako ili da mi nije bilo svejedno. Tokom rada, jednostavno radiš. Trudiš se da zadovoljiš, kako potrebe komada, uloge i reditelja, tako i sopstvene zahteve. Ponekad mi je teško da nađem opravdanje, dok tražim istinu neke rečenice, momenta ili pogleda. Ali, ne zahteva to svaka uloga. Neke uloge se više oslanjaju na glumačke tehnike i ne traže toliko udubljivanja u stanje,  već je važno dobro postaviti rečenicu, izgovoriti je dobrim tempom i na odgovarajućem mestu.  Vremenom naučiš da razlikuješ uloge koje zahtevaju nešto više iznutra, od onih koje se više grade spolja. Mjuzikl je, na primer, kao matematika: glas gore – glas dole ili glas dole – ruka dole. Naravno da ni to nije puko izgovaranje teksta bez ikakve emocije, ali je više stvar koreografije i fizičke spremnosti.   Te uloge su fizički zahtevne, jer treba da se otpevaju i otplešu ili odskaču. Neke uloge zahtevaju više emocionalne snage i sposobnosti da se prenese neko teško ljudsko stanje ili stanje blizu smrti. Zbog toga su zahtevne. Naravno da je sve to laž, ali trudiš se da iskreno lažeš. Iako neću ubiti kolegu na sceni, trudiću se da u sebi doživim tu mržnju ili šta već zahteva taj pozorišni trenutak. Što je ekstremnije stanje, to je teže i meni draže.  Volim da se izlažem izazovnim situacijama, jer volim ovaj posao u toj meri, da je vredan takvog davanja i istraživanja.

Imaš li neki pripremni ritual pred izlazak na scenu?

Zavisi od uloge i od predstave. Neka uloga zahteva mir i tišinu, neka ne. Neka zahteva čašu vode iza scene. Volim te mini rituale. Volim da mi rekvizita uvek stoji na tačno određenom mestu i da uvek bude ista. Da u toj i toj sceni umesto maramice koristim toalet papir. Imam takvih rituala, samo nisu uvek isti.

Imala si prilike da budeš i sa druge strane, kao članica žirija Sterijinog pozorja 2017, kada prvi put u istoriji glavna nagrada nije dodeljena, odnosno, dodeljena je svim učesnicima Festivala. Komentrari su bili burni. Kako ti objašnjavaš tu odluku?

Objašnjavam to samim sastavom žirija, razmišljanjima o pozorištu, sistemima vrednosti i ukusom. Susret žirija sa tim predstavama rezultirao je takvom odlukom. Sa svim onim što za mene znači pozorište i sa istim kriterijumima kojima se rukovodim na sceni, nastupila sam i u žiriju. Nije mi prijala ta uloga, više volim da sam na ovoj strani, mada je odgovornost s kojom se nosim u oba slučaja velika. Znam da ni u jednom momentu nismo hteli nikoga da uvredimo, ali se, nažalost, upravo to desilo. Mogu da prihvatim da će neko reći da postoji greška u mojim receptorima i da ono što ja zahtevam od pozorišta ne vredi. U redu, ja ovako znam da radim svoj posao. Uvek navijam za publiku. Čim je publika zadovoljna, predstava je dostigla svoj cilj. Da li će žiri biti zadovoljan, manje je važno. Zato mislim da je nagrada publike najbitnija. Publika me zna i prati me iz predstave u predstavu, a  žiri je stvar trenutka.  Sastav žirija traje koliko i određeni festival i možda je to jedini put da me gleda na sceni.  Ako u tom momentu nisam pokazala ono što se žiriju dopada, taj momenat je prošao. Ako imam sreće, moje znanje je podudarno sa ukusom sudije. Koliko god da je lepo, teško je nositi nagrade. Nagrade su odgovornost zbog koje ne smem da grešim, jer ljudi očekuju više od mene. Ako ne ispunim ta očekivanja, onda sam vrlo nesrećna. Ni dan-danas ne znam da li sam zaslužila nagrade koje su mi dodeljene, jer su rezultat trenutka. Možda preutopistički gledam na stvari, jer ipak moraju da postoje neki kriterijumi, ali u pozorištu nema drugih parametara osim ličnog ukusa i individualnih kriterijuma. Ne možeš naprosto da izmeriš i dodaš neke sastojke.

Navedi nam neke nepozorišne delove sebe…

Porodica i bliski ljudi. Čitanje i filmovi, kulturna dešavanja, kuvanje, sve te svakodnevne aktivnosti i ženski poslovi. Vežbam kad stignem, ako imam dovoljno snage i vremena. Sve više slobodnog vremena posvećujem sebi, relaksaciji i izolaciji.

Koliko ti prija da budeš u preduzetničkoj ulozi, kao vlasnica restorana EmChi?

Nisam više u toj ulozi, zatvorili smo u decembru, posle dve godine rada. Probala sam, ali dobra ideja sama po sebi nije dovoljna. Treba mnogo vremena, novca, živaca, energije, treba i talenta. Ipak sam ja izvođač, što ću i ostati, a ne vođa poslova. Očigledno mi ta uloga nije dovoljno dobro išla. U preduzetničkom svetu je potpuno drugačiji sistem rada sa ljudima. Recimo da nisam uspela da formiram odgovarajući tim, niti da njime upravljam.

Poznato je da si se u to upustila zbog suočavanja sa sopstvenim zdravstvenim izazovom, koji zahteva drugačiji režim ishrane.

To je bio jedan od faktora: – Gde pojesti nešto u gradu, što odgovara nesvakidašnjim zahtevima? Postoji li, na primer, poslastičarnica za dijabetičare? Do sada je otvoreno dosta prodavnica, malih bifea i kafića sa manje uobičajenom ponudom hrane. Takav potez istovremeno smanjuje krug gostiju. Ideja mi je bila da zadovoljim ljude koji moraju da biraju šta je na tanjiru. Ili ne moraju, nego to žele. Teško je sastaviti takav jelovnik, jer nema jednog univerzalnog recepta za sve. Svi imamo individualne zahteve kada je reč o ishrani i zdravlju, čemu treba pristupiti odgovorno. Prvobitna ideja nije bilo veganstvo, nego ponuda kategorizovanih jelovnika: za one kojima smetaju žitarice zbog glutena, za one kojima smetaju mlečni proizvodi zbog laktoze ili kazeina, za one kojima smetaju proizvodi životinjskog porekla, za one koji treba da vode računa o balansu zasićenih i nezasićenih masti. U to vreme bila sam na Svankovoj dijeti, koja preporučuje izbegavanje zasićenih i unos što više višestruko nezasićenih masti. Iako sam prilično nedisciplinovana, verujem da svako može pomoći sebi ishranom.

Kako si saznala za dijagnozu?  Šta su bili prvi simptomi?

Bilo je leto i bili smo na festivalu u Smederevu, gde smo imali probu na otvorenom, po velikoj vrućini. Oči su mi se čudno ponašale, nisam videla kao ranije, nego je sve bilo mutno, sitno i daleko. Objašnjavala sam to umorom i vrućinom, nije to nešto zbog čega se odmah trči kod lekara. Takvi simptomi su se naizmenično pojavljivali i nestajali. Kada sam otišla kod očnog lekara, ustanovio je neku zanemarljivu dioptriju zbog koje ne treba da nosim naočare i to me je umirilo. Na jesen smo u pozorištu počeli da obnavljamo predstave, među kojima je bio i San letnje noći, gde sam imala složenu koreografiju: kolutovi, zvezde, prevrtanja preko ramena, valjanje na podu… Posle jednog tog koluta, jako mi se zamantalo. Nije to neobično posle tih fizičkih kerefeka, ali bilo je jače nego pre i nije prestajalo.  U meni je rastao neki osećaj da nešto nije u redu, da mi telo ne funkcioniše kao ranije. Otišla sam kod sportskog lekara, da proverim da nisam povredila neki živac u vratu ili u kičmi. Najviše mi je smetalo kad zabacim glavu unazad. Ako tri puta uradim most, stomak mi se prevrne. Noge mi nisu bile sigurne, imala sam osećaj kao da će da klecnu. Ujedno mi se pogoršavao vid, počele su duple slike.  Dobila sam uput za neurologa, išla na ispitivanja i na magnetnoj rezonanci su se videle te bele fleke, lezije uobičajene za multiplu sklerozu. Poslali su me na vađenje koštane srži i rezultat je ukazivao na isto.

Koliko si uopšte bila obaveštena o tome šta je MS?

Znala sam samo ono što su mi rekli lekari, ljudi sa sličnim iskustvom i internet. Posle prve terapije kortikosteroidima, simptomi su se povukli.  Lekari su mi rekli da, ako se ne ponove, onda ipak nije multipla, nego neke prolazne neurološke smetnje. Počela sam da čitam na internetu o tome šta je uopšte MS, šta ta dijagnoza znači i kakve su posledice. Sustigli su me strah i panika: – Šta sad? Kako da nastavim život? Hoće li se vratiti ili ne?  Lako je pogubiti se u tome. Ne smeš verovati svemu što pročitaš na netu, jer ćeš izgubiti svu veru i nadu. Trebalo se izboriti za najbolju varijantu za lečenje. Informisala sam se o lekarima, ali nisam uspela da dođem do doktorke kod koje sam htela, nego kod dežurnog neurologa koji mi je propisao B vitamine. Posle neka tri meseca vid je opet počeo da mi se kvari i dijagnoza je potvrđena.  Terapije sam nastavila kod dr Čongora Nađa i mogu reći da sam u sigurnim rukama.  Pre šest godina ponudio mi je da učestvujem na studijskoj terapiji. Mogla sam da biram između uobičajenog leka, betaferona, za koji postoje liste čekanja jer ga nema dovoljno, i novog biološkog leka koji je pod ispitivanjem. Odabrala sam studijsku terapiju koja se nedavno završila. U vreme kad smo počinjali, bila sam bez simptoma i pitala sam svog lekara:  – Da li mi stvarno trebaju ti ozbiljni lekovi, osećam se dobro! MS je nepredvidivo stanje, danas misliš da si dobro, sutra ne mora da bude tako. Za vreme studijske terapije imala sam četiri blaga pogoršanja, a simptomi koji se nisu povukli toliko su neprimetni, da samo ja za njih znam. Znam zašto mi se magli vid ili zašto sam nekad umornija nego inače. Naučiš da živiš s tim.

Šta je drugačije otkako živiš sa MS u odnosu na život pre? Koliko toga se promenilo u tvom svakodnevnom funkcionisanju, karijeri, planovima, odnosima…?

Trudim se da se ne nerviram toliko. Unutrašnji nemir, napetost i trema, briga oko pozorišta, posla, emotivnih, ljudskih i privatnih stvari – možda sam u tome malo surovija, mada nisam uspela mnogo da promenim. Od nekoga sam čula da je MS bolest maksimalista, prezahtevnih ljudi koji od sebe očekuju previše.  Možda bi na tome trebalo da poradim. Iako nije propao svet ako na sceni nisam tačno izgovorila jednu rečenicu, i dalje mrzim da grešim na sceni.  Ali ljudi smo, dešava se. Nisu to greške koje se primećuju, uglavnom samo mi za njih znamo. Što se tiče životnog stila generalno,  u prvo vreme sam usporila. Savetovali su mi da se fizički ne zamaram, ni sportom, ni boemijom. Uvek sam bila aktivna, jer pozorište traži kondiciju, ako hoćeš da skačeš u tom mjuziklu. Napravila sam pauzu, što je bio dobar izgovor za moju lenjost. Posle sam se vratila na jogu, a od nedavno vežbam u teretani. Sećam se da sam u jednom momentu pitala doktora: – Mogu li i dalje da se bavim glumom? Šta će sad da bude? Da tražim drugi posao? Rekao je da ne treba na taj način da menjam život, jer velike i silne promene nanose veću štetu i veći stres. Bila bih bolesna od toga što ne mogu da radim ono što volim i želim. Mada, ponekad pomislim da bi mi prijao posao u kome ne treba toliko da se daješ, niti da koristiš celo svoje ja. Ako imam loš dan ili se ne osećam dobro, na sceni to ne sme da se vidi. Pretpostavljam da je to lakše sakriti kada radiš negde iza šaltera, nego na bini.

Kojim se još trikovima služiš da bi pojednostavila život sa MS?

Sigurno da je odmor veoma potreban, kako za telo, tako i za dušu. Danas je to nešto čega stalno manjka. Siromašni smo u bezbrižnosti. Kako umanjiti teret? Ne znam. Ni sama ne vodim računa o sebi koliko mislim da bi trebalo. Nijednom još nisam otišla u banju, iako nam to sleduje preko zdravstvenog fonda. Nije mi trebalo, mada preventivno ne bi bilo loše, samo što ne znam kada da odvojim vreme za to. Lako pričam o svemu tome, sa ogromnom srećom što sam samostalna, što mi nisu potrebna kolica, štap, pelene. Ne znam šta bih poručila ljudima koji žive u višim stadijumima… teško mi je da kažem bolesti. Bitno je komunicirati sa svojim teretom, biti svestan i pažljiv. Bitno je slušati sebe i svoj unutrašnji glas, pričati sa sobom i sa bogom, tražiti uvek tu lepšu stranu života.

Da li si članica nekog udruženja ili grupe podrške?

Samo putem Fejsbuka, ali nemam komunikaciju sa tim grupama. Sa grupom sa kojom sam išla na terapije viđala sam se jednom mesečno, ali nisam ostvarila neka prijateljstva. Jednostavno je tako ispalo, jer ja stalno jurcam, što ne bi trebalo, ali to je moj način postojanja. Kad ne bih bila takva, ne bih bila ja. Zbog nečega je meni dodeljena baš ova karta.

Koje su najčešće zablude o MS i da li neka od njih posebno utiče na tebe?

Ne. Na mene utiče kad vidim ljude sa kojima plovim u istom čamcu. Zapravo, svako plovi u svom čamcu, jer je MS individualno stanje i svako to nosi drugačije. Kad vidim šta može da uradi, malo je teško pronaći mir. No, ne bavim se svaki dan time i trudim se da me ne povuče emotivno. Nekad zaboravim da imam MS. Nekad naiđu momenti straha. Naročito mi zasmeta kad razmišljam o porodici, budućnosti i deci koju bih volela da imam.  Budućnost je stvarno nesigurna. Danas treba da bude dobro. Trudim se da život podešavam tako da to sutra bude najbolje moguće.

Šta bi rekla nekome ko se tek suočio sa dijagnozom MS?

Da ne paniči, jer time neće pomoći sebi. Važno je nekako se smiriti, suočiti se i zasukati rukave: – Šta je, tu je, hajde da rešimo. Traženje rešenja, umesto predavanja sudbini. Svako traži najbolje rešenje za sebe, bilo da je to alternativna ili klasična medicina. Verujem u klasičnu medicinu, jer mi je do sada uvek pomogla. Sa alternativnim stvarima sam oprezna, treba ih proveriti. Ako deluje – odlično; ako ne, traži dalje.  Sve je veoma  individualno, različiti smo i rešenja su različita. Treba pričati o tome, umesto prikrivanja i zanemarivanja, jer nema razloga za stid. Važno je naći ljude za koje znaš da će biti tu i pružiti podršku. Verujem da sam zbog nečega dobila da taj određeni zadatak rešim u životu. Nema uvek objašnjenja zašto. Ali je ta nemoguća misija svakako tu. Sledi traženje rešenja i udruživanje.

Ima li nešto što te nisam pitala, a treba dodati?  Ili da najavimo u kojim ulogama ćemo tek da te gledamo?

Spomenula sam predstavu Mikve, premijera je 24. maja. Do kraja sezone nije još mnogo ostalo, ali najavila bih pozorište generalno, ceo Újvidéki Színház. U salu je malo teže ući kolicima, do sada je glavni ulaz adaptiran i nadam se da će pozorište postati pristupačno za osobe s invaliditetom. Igramo na mađarskom, ali su sve predstave titlovane. Dobro smo i kvallitetno pozorište, pogledajte repertoar, dođite, uverite se.

Fotografije: Srđan Doroški

About the Author

Leave A Response