Do nasilja dođe bar nekad, makar usputno: fokus grupa sa kikindskim ženama s invaliditetom

Posted on by Marijana Čanak

U Centru za podršku ženama u Kikindi  12. aprila Organizacija … IZ KRUGA – VOJVODINA sprovela je još jednu u nizu fokus grupa sa ženama sa invaliditetom, na temu ostvarivanja prava i dobijanja podrške od strane nadležnih institucija i drugih relevantnih instanci. Fokus grupe deo su dvogodišnjeg projekta Podrška organizacijama civilnog društva u pružanju usluga ženama i devojčicama koje su preživele nasilje, posebno ženama iz marginalizovanih grupa, kao što su žene sa invaliditetom i žene žrtve silovanja i seksualnog nasilja, koji Organizacija …IZ KRUGA – VOJVODINA realizuje u saradnji sa UN WOMEN.

Među učesnicama fokus grupe bile su žene sa motornim i senzornim invaliditetom i hroničnim bolestima, članice Udruženja slepih Severni Banat i Centra za pružanje usluga socijalne zaštite Opštine Kikinda. Žive samostalnim životima, mahom oslonjene na sopstvene snage i povremenu podršku unutar svojih porodica i udruženja. Kako je u invaliditet učitana pežorativna konotacija koja upućuje na nesamostalnost, nemoć, nesposobnost i neminovni nadzor, moguće je da žene s invaliditetom, u težnji da opovrgnu takav stereotip, izbegavaju da traže asistenciju i kada im je najpotrebnija.

– Samostalna sam 99% i u situaciji sam da pomažem drugima. Za onaj preostali 1% zahtevam podršku okoline i dobijam je.

– Kad sam izgubila tlo ispod nogu, Organizacija mi je vratila veru u život. Shvatila sam da kao žena sa invaliditetom mogu da vodim kvalitetan život.

– Ne dozvoljavam nikome da oko mene barata. Volim sve sama.

Nemam ničiji podršku, niti mi treba. Ako bude potrebno, znam da ću imati apsolutnu podršku porodice.

Nisam naučila da sedim, niti da neko ima posla oko mene.

– Mislila sam da imam podršku supruga, a zapravo je nije bilo.

U svojoj sredini suočavaju se sa mnogobrojnim barijerama, počevši od arhitektonske nepristupačnosti, do nepristupačnosti informacija i asistivnih tehnologija (govornih programa) za žene sa senzornim invaliditetom. Iako se ne može reći da prilazi za korisnike kolica i staze za slepe ne postoje, najčešće nisu upotrebljive.

– U Strategiji pristupačnosti Grada Kikinde stoji kako bi trebalo da izgledaju ulice sa postavljenim stazama za slepe. Rezultat? Radi se samo da bi se uradilo, a ne da bi zaista funkcionisalo.

Mentalne barijere prema osobama sa invaliditetom veoma su ukorenjene i rigidne, tako da se žene s invaliditetom u Kikindi često suočavaju sa predrasudama, podsmehom, odbacivanjem, sažaljevanjem i nerazumevanjem, od najranijeg detinjstva, kroz ceo životni vek.

– Doživljavala sam da me zovu ’ćorava’. Kao dete tukla sam se zbog toga.

– Ušla sam u banku, gde rade visokoobrazovane osobe, a gospođa kojoj sam prišla da se raspitam za kredit, kaže: – Jao, što su vas pustili samu? Pretpostavljam da je to rekla iz dobre namere, ali uvredila me je. Odgovorila sam: – Nisu imali dobar lanac da me vežu! Suzdržala sam se da ne opsujem.

U iskustvima kikindskih žena, okolina često zloupotrebljava njihov invaliditet, bilo da je reč o otvorenoj diskriminaciji, oduzimanju pomagala, uskraćivanju informacija ili preuzimanju moći.

– Kolega i ja išli smo prema stanici. Deca su u prolazu šutnula njegov štap – možda nenamerno – i štap mu je odleteo iz ruke, a oni su nastavili svojim putem. Bez štapa nismo mogli dalje.

– Jedna videća osoba bila je zaposlena u Udruženju i zloupotrebljavala je svoj položaj. Dešavalo se da nas snima bez našeg znanja

Koliko su žene svesnije sveprisutne diskriminacije kojoj su izložene, utoliko više preispituju sopstveni položaj, nijansiraju pozicije moći, promišljaju situacije u kojima bi mogle imati prednost ili dobiti povlastice, pitajući se da li su njihove beneficije diskriminatorne prema drugima (ili prema njima samima):

– Kada čekam u kilometarskom redu, pa me neko pusti ispred sebe, zapitam se šta znači biti ravnopravna. Da li to znači ravnopravno čekati sa drugima? Ako dozvolim da mi ustupe mesto, da li sam onda manje samostalna? Često o tome vodim raspravu sama sa sobom.

– Postoje nijanse, kada je teško razlikovati ugnjetavanje od brige. Recimo, ako slabovidoj ženi zabrane da vozi bicikl da ne bi ugrozila sebe i druge, da li je to briga ili uskraćeno pravo?

Sve ove žene veoma su svesne koliko su izložene nasilju i dobro prepoznaju njegove višestruke oblike. Prema njihovim iskustvima, nasilje je jedno od opštih mesta u životima žena, sa ili bez invaliditeta.

– Odrastanje i život žene s invaliditetom nije nimalo jednostavan. Do nasilja dođe bar nekad; ako ne namerno i direktno, onda usputno. Svaka od nas razvija sopstvene načine da to prevaziđe.

– Diskriminacija žena – uvek!

Da li žene doživljavaju nasilje? Svuda i na svakom mestu!

Neke od njih bile su sekundarne žrtve porodičnog nasilja, sa čijim posledicama se i dalje suočavaju, potpuno svesne tog dalekosežnog dejstva, ali bez stručne podrške:

– U detinjstvu sam svakodneno trpela sve oblike nasilja, otac mi je bio pijanica. To je na mene ostavilo velike posledice – povlačila sam se ceo život. Kako neko povisi ton, meni se noge oduzmu i prosto zanemim. Ako na poslu treba javno da se obratim, prosto odnevidim, sve mi se pomrači. Ako na ulici vidim bučnu grupu ljudi, ići ću zaobilaznim putem, samo da ih ne susretnem. Odlučila sam da krenem ispočetka, da postepeno učim sebe kako da se ponašam, kako da govorim u društvu, kako da odlučujem o sopstvenom životu.

Na pitanje zašto se partnersko nasilje neuporedivo ređe prijavljuje nego što se dešava, žene gotovo jednoglasno govore o deci i potrebi da ih po svaku cenu zaštite od javne stigme, kao i o čestoj ekonomskoj zavisnosti koja usložnjava situaciju. Primetno je da žene s invaliditetom nemaju poverenja u sisteme podrške, jer im se ne obezbeđuju dugoročna rešenja:

– Nasilnika udalje na 48 sati. Šta posle da radiš?

Normalizacija i generacijska ukorenjenost nasilja obeshrabruje žene u traženju rešenja, unapred osujećujući uzajamnu podršku među ženama sa srodnim iskustom. Umesto da se osnažuje, želja za promenom nailazi na osudu:

– Balkan. Ovde majke uče ćerke kako moraju da pretrpe. Kao rezultat toga, teško pronalazimo snagu unutar sebe da bismo započele promenu.

Kako bi izgledao svet po meri žena s invaliditetom?

– Grad pristupačan za sve.

– Vidljive smo.

– Zakoni nastaju u skladu sa iskustvima na terenu.

– Žene imaju hrabrosti da progovore.

 

Tekst je objavljen uz finansijsku podršku Evropske unije. Stavovi u ovom tekstu su isključiva odgovornost programa Zaustavljanje nasilja nad ženama na Zapadnom Balkanu i u Turskoj: primena normi, promena svesti i ne predstavljaju stavove Evropske unije.

About the Author

Leave A Response