Roza Luksemburg: Od devojčice s invaliditetom do seksualne revolucionarke

Posted on by Redakcija

Zašto neke istorijske ličnosti pamtimo po invaliditetu, kao na primer, Helen Keler, dok su invaliditeti drugih potpuno izbrisani iz sećanja, kao u slučaju Roze Luksemburg – ostaje nejasno. Ali je neosporno da je sticanje invaliditeta imalo presudnu ulogu na Rozinom životnom putu – bila je to njena ulaznica u akademski svet.

Roza Luksemburg bila je peto i najmlađe dete jevrejske trgovačke porodice iz Poljske. Invaliditet je stekla u ranom detinjstvu, kao rezultat lekarske greške. Mislivši da je obolela od tuberkuloze kostiju i zglobova, lekari su joj odredili pogrešan tretman: da godinu dana provede u krevetu, imobilisana gipsom. Ovo je prouzrokovalo trajno oštećenje kuka, tako da je izgledalo da joj je  jedna noga kraća od druge, što je bilo primetno u načinu na koji hoda. Roza se užasavala sažaljivih pogleda i pokušavala je da prikrije hramanje. Jedno vreme nosila je korektivnu čizmu sa debelim đonom.

Vidljivost njenog invaliditeta verovatno je formirala njena očekivanja, kao i očekivanja njene porodice, o tome šta ona može da postigne kao žena. Dobri kukovi su znak da žena može da ispuni svoju materinsku ulogu. Pretpostavljalo se da zbog invaliditeta Roza neće moći da se uda, što joj otvara mogućnost da se upusti u akademsku karijeru koja ne priliči ženama.

U školi je bila nenadmašna, a ujedno je razvijala i političku svest. Kada je maturirala, otputovala je u Cirih, jer univerzitetsko obrazovanje nije bilo dozvoljeno za žene u Poljskoj. U Cirihu je stanovala u porodici Karla Lübecka, nemačkog socijaliste u egzilu, kome je zbog oštećenja vida bila potrebna Rozina asistencija. Za nju je to bila prilika da se upozna sa radom nemačke socijalne partije.

Jedan od njenih prijatelja iz tog vremena ovako je opisuje:

Bila je niske građe, sa neproporcionalno velikom glavom, tipičnog jevrejskog lica širokog nosa… Ima težak, povremeno neujednačen, hromi hod. Njen izgled nije me impresionirao, ali treba provesti samo malo vremena sa ovom ženom, da bi se videlo koliko života i energije ona ima u sebi, kako je pametna i oštra, kako je na visokom intelektualnom stupnju.

Roza je htela sve: knjige, muziku, seks, umetnost, večernje šetnje i revoluciju. Koliko je njen život prožet političkom dramom i intelektualnim raspravama, utoliko je prožet i seksualnom slobodom. Imala je mnogobrojne afere, paralelne veze i proaktivan pristup u izboru ljubavnika, među kojima se našao i sin njene prijateljice, Klare Cetkin. Lična sreća i borba za socijalnu pravdu nisu uzajamno isključive, mislila je.

Kada bi se ljudi odrekli seksa i umetnosti dok prave revoluciju, proizveli bi još bezdušniji svet od onog koji su hteli da promene.

Jedan od njenih najvažnijih uvida je da socijalizam mora da se razvija iznutra ka van, u svakodnevnoj unutarnjoj borbi ljudi da se humanizuju (ili socijalizuju), čak i kada rade na radikalnim promenama. Instinktivno je osećala da socijalisti moraju sačuvati empatičnost kroz sve faze svojih revolucionarskih života. Kakav bi inače svet stvorili? Kome bi takav svet služio? Da li bi u njemu kvalitet ljudskog postojanja zaista bio unapređen?

IZVORI:

About the Author

Redakcija:

Leave A Response