Lianina priča: Kako sam izašla iz partnerskog nasilja

Posted on by Redakcija

Podeliću s tobom svoje iskustvo… Živela sam sa muškarcem koji me je zlostavljao od 1987. do 1992. U poređenju sa nekim drugim ljudima, to nije tako dugo, ali celog svog života doživljavala sam nasilje u nekom obliku, tako da udaja za nasilnog čoveka nije bila ništa drugačija.

Ne sećam se kad je počelo, jer kad pogledam unazad, naša veza bila je nasilna od samog početka. Samo što ja to nisam prepoznavala, ili mi je takav tretman bio toliko poznat, da sam ga najvećim delom zanemarivala. Sada, kada sam izvan toga već 10 godina, znam da sam toliko bila navikla na nasilje, da sam ga prihvatala kao nešto što zaslužujem.

Nasilje ima mnoštvo oblika, a neke su specifične za osobe koje koriste kolica. Vikanje je bilo uobičajeno, kritikovanje i verbalno ponižavanje. To se javlja u mnogim nasilnim situacijama. Nikada me nije udario, osim ako se šutiranje mojih kolica ne smatra udaranjem. U to vreme nisam na to tako gledala, ali danas bih. Preuzeo je potpunu kontrolu nad svim, od uzimanja moje bankovne kartice, do toga da ključeve od kuće ostavi na visini gde ne mogu da ih dohvatim. U početku je kuvao i pretvarao se da je fin. Na kraju sam poverovala da ne mogu da kuvam za sebe, da ću zabrljati.

U situacijama kada nešto nisam htela da radim, odneo bi mi kolica, tako da nisam imala izbora. To mu je pružalo ogroman osećaj moći. Često me je ostavljao da sedim u kolima, dok bi on odlazio u kupovinu, jer je bilo brže. Verovala sam da nije znao kako se osećam zbog toga, ako jeste – želeo je tu moć.

Ono što me i dalje najviše boli i o čemu mi je najteže da pričam, jeste nasilje u koje je uplitao našeg sina. Drugim ljudima izgledao je kao otac koji je topao i posvećen, ali za one koji žive s njim, postoji sasvim drugačija strana. Da, u prve dve godine nakon rođenja našeg sina bio je dobar otac. Posvećen, sposoban i srećan zbog svega što može da pruži našem sinu. Samo je jedan problem u celoj slici: potpuno me je isključivao iz života našeg deteta. Iako sam živela sa njima, bila sam nevidljiva, a moj kontakt sa sinom sveden je najmanji mogući. U prve dve godine, veći deo vremena provela sam u bolnici, dok je on u potpunosti preuzeo odgovornost za dete. Takođe je odlučivao o tome da li ću, kada i koliko dugo da viđam dete. Iako je dete moglo da me posećuje češće i da ostaje duže sa mnom, njegov otac je odlučio da to bude jedanput ili dvaput nedeljno. Mnogo puta zvala sam Centar za brigu o deci, gde je moj bivši ostavljao dete, plačući, očajna koliko mi je sin nedostajao, samo da čujem da i ja njemu nedostajem. Kada je moj bivši saznao za pozive, ignorisao je sve, jer nije hteo da remeti rutinu našeg deteta. Ovo je trajalo dok najzad nisam izašla iz bolnice. Sin je imao nešto više od dve godine. Sećam se da sam stigla kući i, kada sam mu prišla da ga zagrlim, pobegao je uplašen. To mi je slomilo srce.

Kada sam došla kući, imala sam priliku da budem sa sinom, pošto je moj bivši odlučio da ide na posao. Tokom tog perioda, kao i u vreme dok sam bila u bolnici, razvila sam jaku i poverljivu vezu sa socijalnom radnicom iz bolnice. Kroz višečasovne razgovore s njom, postepeno sam počela da shvatam u kojoj meri me taj čovek kontroliše (nisam to videla kao porodično nasilje), i da možda ne zaslužujem da se tako ponaša prema meni. Nasilje se nastavljalo: vikanje, mnogo kritike, kažnjavanje, manipulacija da radim ono što ne želim, sprečavanje da se zbližim sa detetom.

Šest meseci pre nego što sam otišla, on je prestao da radi i počela sam da tražim posao. Zaposlila sam se, tako da sam sada ja donosila novac u kuću. On je ostajao kod kuće, ostavljajući dete koje obožava u Centru za brigu o deci, da bi mogao da… šta god. Nisam sigurna šta je radio u tom periodu, niti želim da znam, jedino ću reći da je bilo nelegalno. Po svojim aktivnostima pre, za vreme i posle naše veze, bio je dobro poznat većini policijskih stanica u Australiji.

Svakog dana odlazila sam na posao, nakon noći u kojoj se izderavao na mene, ili je učinio da se osećam kao dete. Ne mogu da prebrojim dane u kojima sam odlazila na posao plačući, što nije najbolji način da se obavlja posao, ali tako je bilo. S druge strane, bio je to dobar period. Imala sam priliku da razgovaram sa ljudima, da izgradim prijateljstva, da počnem da uviđam koliko je disfunkcionalna ta veza i da najzad razmislim o tome šta želim.

Počela sam da zamišljam život izvan svog braka. Trebalo je mnogo razgovora i mnogo agonije da donesem konačnu odluku da odem, jer sam imala ogroman strah da neću moći da se brinem o svom trogodišnjem detetu. Verbalno mi je usađeno da nisam sposobna da vodim računa o detetu i poverovala sam u to. O odlasku sam razgovarala sa SOS linijom za podršku ženama u situacijama porodičnog nasilja i sa socijalnom radnicom iz bolnice u kojoj sam provela više meseci. Da bi razumela situaciju iz koje sam izašla, treba da znaš da je moj bivši imao kontrolu nad našim novcem, bez obzira na to što je zarada bila moja.

Ne mogu dovoljno da zahvalim ljudima sa SOS linije. Sećam se kako sam plakala držeći telefon i pitajući: – Zašto sam preslaba da odem? Odgovor koji sam dobila zario mi se u glavu: – Ne možeš da odeš jer on ne povređuje tvog sina. Kada postane pretnja i za njega, osetićeš da možeš da odeš. Tačniju tvrdnju nisam čula.

Upravo to se dogodilo. Kada bih završila posao, bivši je obično dolazio po mene. Tog dana se nije pojavio, pa sam uzela taksi. Kada sam došla kući, zatekla sam ga sa dvojicom prijatelja kako puši marihuanu, dok je naš sin plakao napolju, jer se popeo na ogradu i nije mogao da siđe. Spustio ga je na moj zahtev. Posvađali smo se pred prijateljima. Mislili su da je dobra ideja da odvedu dete na par sati, ali moj bivši nije hteo ni da čuje, tako da su samo otišli.

Ostali smo sami, vrišteći jedno na drugo pred detetom kome takve situacije nisu bile strane. Tokom svađe moj bivši je odlučio da će da ode. Postojao je samo jedan problem – odvešće i dete. Da ne bih uplašila dete, objasnila sam mu da on i tata idu na odmor i da će uskoro videti mamu. Moj bivši je spakovao dečje stvari i otišao, rekavši da idu da posete rođake u Novom Južnom Velsu. Njegova porodica bila je poreklom odatle, pa sam poverovala da idu tamo. Rekao mi je da ih više nikada neću videti. Otišli su.

Plakala sam i u stanju potpune uznemirenosti pozvala policiju. Objasnili su mi, uz ograničenu dozu saosećanja, da moram na pordični sud da tražim starateljstvo. Bez toga nemaju ovlašćenja da traže i vrate mi sina. Nije me to umirilo, bila sam obuzeta strahom da nikada više neću videti svoje dete.

Prošla su tri sata i bivši se vratio s detetom. Sve vreme su bili u lokalnoj kuglani. Moj bivši pravio je šale na račun mojih suza i smejao se što sam preplašena. Još jednom mi je pokazao da može da radi šta god hoće i da ja tu ne mogu ništa.

Sledećeg dana odvezao me je na posao, potrešenu, ali sa novom odlukom. Bila sam prestravljena onim što je tako lako mogao da uradi, a ja ne mogu da ga sprečim. Tokom te noći, ne znam tačno kad, jednostavno sam znala da moram da odem sa svojim detetom.

Odlazeći na posao, pozvala sam socijalnu radnicu i čini se da smo pričale godinama. Opet sam pozvala SOS. Ne sećam se tačno kako su tekli ti razgovori. Ako sad razmislim o tome, nemam pojma kako sam uopšte funkcionisala pod tolikim strahom i pritiskom, verovatno sam bila na automatskom pilotu.

I dalje me s vremena na vreme zapanji kako su živa sećanja na tu užasnu noć, a da su neki drugi, verovatno gori incidenti, izbledeli u mom sećanju. Sigurna sam da je to zbog toga što je bezbednost mog deteta bila ugrožena.

Dok sam telefonirala sa profesionalcima, odlučila sam da odem. Ne sećam se ko mi je pomogao da dođem do te odluke, samo se sećam da sam je donela. Imala sam sjajan posao, dali su mi celu nedelju da se organizujem za odlazak. Da bivši ne bi ništa posumnjao, i dalje me je svakog dana odvozio na posao, odakle sam odlazila u grad, u službu pravne pomoći, da prikupim svu dokumentaciju i da pokrenem pravni proces.

Dan kada sam otišla jedan je od najstrašnijih  dana u mom životu. Bivši me je kao i obično dovezao na posao, s tim da sam tražila novac, oko čega je izbila svađa. Novac za koji sam ja radila, ne on. Dao mi je 20 dolara i ostavio me na poslu. Pozvala sam socijalnu radnicu. Dogovorile smo se da dođem kod nje u bolnicu čim pokupim dete.

Pre nego što sam otišla po dete, morala sam da odem u pravnu službu, da potpišem završne izjave i da obavestim svog pravnog zastupnika gde ću biti. Vratila sam se u kancelariju da pokupim lične stvari koje sam uspela da sačuvam. Pozdravila sam se sa svima i gotovo zaplakala. Jedna koleginica bila je posebno ljubazna, ali čvrsta. Podsetila me je da treba da obavim neke važne stvari i da ne mogu sad da se raspadnem. Bila je u pravu. Prošlo je dosta vremena pre nego što sam se osećala dovoljno bezbednom da zaplačem…i onda sam plakala godinama. 

Pozvala sam Centar za brigu o deci i rekla im da dolazim po dete i da ni pod kakvim uslovima ne dopuste da ode sa ocem. Verujem da nisu imali pojma kako  je kod kuće sve bilo loše po mene. Kasnije sam ih izvestila, ne tog dana. Bili su ljubazni i zaista su se potrudili da pomognu. Obezbedili su odeću za dete i igračke kojima je voleo da se igra dok je tamo boravio. Tek je prošao ručak i deca su bila na spavanju. Probudili smo mog sina i objasnili mu da mama i on idu u avanturu. Pitao je da li i tata dolazi. Rekla ne, ali da će ga videti uskoro.

Otišli smo u bolnicu kod moje socijalne radnice. Znala je da dolazimo i obezbedila nam je sigurno mesto dok se ne snađemo. Mogla sam da se opustim i da se osetim bezbednom. Nije bilo načina da moj bivši dođe do mene i sina, osim da je imao sreće i pameti, a nije imao ni jedno ni drugo. Izgledalo je da dugo čekamo, ali ne mogu da tvrdim koliko je zapravo trajalo. Našli su nam sklonište koje je pristupačno za korisnike kolica. […] Provela sam nekoliko nedelja tamo i, uprkos tome što je osoblje bilo sjajno i puno podrške, činjenica da sam izolovana od ljudi za koje sam znala da bi me podržali, bila je grozna, kao i to što sam bila bez sopstvene odeće i ličnih stvari.

Slučaj je najzad dospeo na porodični sud i dobila sam puno starateljstvo i pravo na stanovanje u kući. Moj bivši može da dolazi svakog drugog vikenda i svake srede. Bio je to razuman dogovor s kojim nisam imala problem.U naredna tri ili četiri dana sin i ja smo se vratili u kuću. Dali smo mom bivšem dovoljno vremena da se iseli, iako mu je sud dao 24 sata.

Tako sam živela u toj vezi; nimalo lepa priča, verovatno jedna od onih koje si čula pre. To je priča o mom sinu i meni. Neke delove sam izostavila, one periode kada se činilo da je sve u redu, zovu ih period medenog meseca, zar ne?  Najvećim delom, to je celovita priča mog života.

Šta sad – možda se pitaš. Radim, a moje dete sada im 14 godina. Još uvek se pita o svom ocu, koga nije video od svoje osme. Teško mu to pada, ali znam da razume onoliko koliko može. Možda će doći dan kada će ponovo hteti da vidi oca, što je u redu, bez obzira na mene, otac je otac. Ne treba da mu punim glavu negativnim informacijama.  O tome će sam odlučiti, bez mog uplitanja.

Moj sin i ja smo zaista bliski. Ali bilo je teških perioda. Mnogo puta sam se zapitala šta sam to radila i kako sam završila sam sa detetom. Ni u najluđim snovima to nije ono što sam htela od svog života. Htela sam celu bajku: kuću, muža, auto, decu i zauvek srećni. Stvaran život nema mnogo veze sa bajkama.

Da, preživela sam. Zapravo, zbog svega toga sam postala osoba koja sam danas, što je dobro. Nikada nikome više neću dopustiti da preuzme kontrolu nad mojim životom. Jača sam, mudrija i možda bolja osoba zbog toga. Kakvo god da je iskustvo koje sam imala sa tim čovekom, to je deo mog života i kada bih rekla da sam zažalila zbog svega, to bi značilo da sam zažalila što imam dete – a dete mi je sve. Ne živim u žaljenju, nego sa znanjem o sebi i onome što želim u životu. Više ne prihvatam nasilje u vezama.

Chris Jennings (2003), Triple Disadvantage: Out of Sight, Out of Mind, for Violence Against Women with Disabilities Project, which was auspiced by the Domestic Violence Resource Centre Victoria and funded by the Department of Human Services.


Tekst je objavljen uz finansijsku podršku Evropske unije. Stavovi u ovom tekstu su isključiva odgovornost programa Zaustavljanje nasilja nad ženama na Zapadnom Balkanu i u Turskoj: primena normi, promena svesti i ne predstavljaju stavove Evropske unije.

About the Author

Redakcija:

Leave A Response