Istorija mentalnih bolesti: od zlih duhova do moderne medicine i nazad

Posted on by Redakcija

Lečenje, kažnjavanje i dijagnostikovanje mentalnih stanja ima izuzetnu istoriju koja obiluje bizarnostima i prividnim promenama: od teoretisanja o tome da bi ludilo moglo da se izleči izazivanjem iskustava koja su bliska smrti do terapije elektrošokovima. Svi ti tretmani imaju sopstvenu logiku i počivaju na dobrim namerama.

Azili za ludake lagano izlaze iz mode u prethodne dve decenije. Zašto smo uopšte mislili da su takva mesta dobra ideja i šta ih danas zamenjuje?

Profesor Skal (Scull), autor knjige Madness in Civilisation (Ludilo civilizacije), kaže da su drevne kulture objašnjavale ludilo kao zaposednutost zlim duhovima. U Starom zavetu, ili jevrejskoj Tori, zli duhovi i božanska kazna smatrani su uzrocima mentalnih poremećaja.

– Verovanje u zaposednutost, duhove i neku vrstu kazne široko je zastupljeno, kako u hrišćanskoj, tako i u islamskoj zajednici i kineskoj civilizaciji – kaže profesor Skal.

Stari Grci su mentalna stanja dovodili u blisku vezu sa fizičkim oboljenjima. Bolest je u celosti objašnjavana (dis)balansom na nivou telesnih tečnosti. Kada su telesni fluidi van balansa, to vodi u melanholiju ili maniju.

Uz naučni pogled opstajala su uverenja o zlim duhovima i demonima, naročito u hrišćanskim tekstovima.

– Isus je često prikazivan kako isteruje demone iz tela. Iz Marije Magdalene isterao je pet đavola.

Razdoblje srednjeg veka opterećeno je tim idejama, a relikvije svetaca i mučenika upotrebljavane su za lečenje.

U doba prosvetiteljstva nastaje napetost između religijskog nasleđa i nauke u razvoju.

– Lekari iz tog perioda priznaju da su neki oblici ludila u domenu božanskog i svešteničkog, a neki su pod okriljem medicine.

Sveštenstvo je težilo da se složi s tim, mada je bilo teško povući jasnu granicu.

– Do 18. veka većina ljudi je usvojila medicinsku percepciju ludila, uvidevši da je osnova mentalnog i fizičkog oboljenja ista.

Tokom 19. i 20. veka zapadna kultura prihvatila je mentalne bolesti kao sasvim medicinske, a pokušaji lečenja vodili su u eksperimente koji se ne razlikuju od torture.

Neke od najbizarnijih metoda trebalo je da pacijentima pruže iskustva bliska smrti.

– Još od vremena starog Rima postoje priče o utopljenicima, onima koji su preživeli brodolome, a usled tog iskustva popravio im se razum. Prethodno su smatrani ludima.

U praktičnoj primeni, to je značilo da su pacijenti zatvarani u kaveze i potapani u vodu.

– Kada bi mehurići prestali da izlaze, pacijenta bi izvlačili napolje, s nadom da je preživeo proces i da je dozvan razumu.

Tretman okretanjem oko sebe dok se ne pokrene povraćanje kako bi se sasvim ispraznila creva, još jedan je od primera pokušaja da se pacijent putem šoka dozove sebi.

Takozvane stolice za smirivanje bile su nalik električnim stolicama: ruke i noge vezivane su za stolicu, ispod je bio otvor za slučaj pražnjenja creva, a postavljeni deo obuhvatao je glavu, pokrivajući oči i uši. Cilj je bio da se pacijent izoluje od spoljašnjih stimulansa i da mu se onemogući svaki pokret. Navodno se time smanjivao dotok krvi u mozak. Pacijentu bi se potom sipala hladna voda na glavu,  a vruća na stopala, da izvuče sve iz njega.

Od dvadesetih godina 19. veka otvaraju se azili za mentalno obolele.

– Počivajući na utopijskom optimizmu, azil je vrsta moralne mašinerije.

Ideja je bila da se prilagođavanjem pacijentove sredine i obezbeđivanjem sigurnog mesta podstakne povratak zdravog razuma. Rezultat je bio prostor za eksperimente nad veoma ranjivom populacijom bez gotovo ikakve supervizije. U susret 20. veku nad pacijentima se sprovode elektro šokovi i lobotomija (što podrazumeva otklanjanje dela mozga).

– Ovakve intervencije bile su moguće zahvaljujući činjenici da se na mentalno obolele gledalo kao na gotovo mrtve, iako su živi. Izgubili su svako pravo. Ludilo je bilo očajno stanje, pa je svaki očajnički pokušaj lečenja bio prihvatljiv.

Horor priče koje su izlazile iz azila počele su da pokreću njiovo zatvaranje, od sredine 20. veka naovamo.

Društvena briga više je fikcija nego činjenica, pa mnoge osobe sa različitim mentalnim stanjima postaju beskućnici ili ostaju u porodicama u kojima nemaju odgovarajuću negu.

– Volimo da mislimo da je došlo do napretka, a na mnogo načina se to nije desilo. Kad je reč o ozbiljnim vidovima mentalnih poremećaja, još uvek smo u potrazi za odgovorima, baš kao i naši prethodnici – zbunjeni, uplašeni i nemoćni da dođemo do onoga što duboko potresa i uznemirava čovečanstvo.

www.abc.net.au

About the Author

Redakcija:

Leave A Response