Senzacija zvuka: oštećenje sluha i muzika

Posted on by Redakcija

Kada sam pre nekoliko godina dobila kohlearni implant, nakon što sam celog života bila potpuno gluva, moji čujući prijatelji i rođaci počeli su da mi postavljaju nekoliko istih pitanja: – Jesam li već čula muziku? Da li mi se dopada? Kako zvuči?

Imala sam tada 20 godina. Pored pojačane buke koju  sam čula pomoću slušnih aparata, nikada zapravo nisam čula muziku. Ali to nije značilo da na neki način nisam muzikalna. Kao dete sam svirala klavir i gitaru i sećam se da sam uživala u osećaju dok prstima ritmično dodirujem tipke na klaviru, kao i u jakim vibracijama koje je gitara izazivala u mojim grudima. Imala sam naviku da tapkam u ritmu, dok obavljam dnevne zadatke.

Nekoliko godina sam bila opsednuta ritmičnim marširanjem dok hodam po kvartu i odbrojavam korake kao metronom: Jedan, dva. Jedan, dva. Fasciniralo me je posmatranje vizualnih ritmova, od toka vode do pljeskanja rukama, kao i bogata ekspresija znakovnog jezika. Ali u svetu čujućih ta iskustva uglavnom se ne računaju u muziku. Shvatila sam da je moja nemogućnost da čujem muziku, barem sa stanovišta ljudi koje poznajem, nezamisliva.

Dakle, sad možeš da čuješ ovu prekrasnu muziku? – sećam se da me je neko pitao dok sam bila na studijama.

Sedele smo u restoranu gde je, pretpostavljam, neka ambijentalna melodija svirala u pozadini. Kada sam rekla ne, odgovorila je: – O, to me čini tužnom.

Tužnom. Neki čujući ljudi tako reaguju kada zamisle moj život bez muzike. Da li je to takođe značilo da je jedan deo mog postojanja nepromenljivo tužan? Opirala sam se tom stavu. Moj život predivan je i bogat bez muzike, samo na drugačiji način. Iako slušanje muzike još uvek nije izgledalo kao središnji deo mog identiteta, mogla sam da budem radoznala.

Kada sam dobila kohlearni implant, otkrila sam da muzika drma moje jezgro na način koji ne umem da objasnim. Ritam udaraljki probijao mi je mozak i pulsirao spolja. Violinska melodija ulazila mi je u grudi i vibrirala, gde se još dugo razvlačila nakon završetka pesme. Druge melodije zvučale su preopterećeno, grubo i kakofonično, želela sam da ih isključim i da se vratim u tišinu – još uvek je tako.

Novootkriveni kontrast između uzbudljivog zvuka i oslobađajuće tišine pokazao mi je nešto što sam verovatno znala celog života, ali nisam to umela da artikulišem. Muzika nije samo zvuk, niti je ikada to bila. Muzika se tiče tela, tiče se procesa koji se odvija kada to što nazivamo zvukom izađe iz vakuuma i napravi žamor u svetu.

Onog leta nakon što sam dobila kohlearni implant počela sam da istražujem šta je za mene muzika. Ponovo sam počela da prebiram po klaviru. Otišla sam na prvi simfonijski koncert. Sve te nove stvari koje sam čula u to vreme dale su mi novu dozvolu da pravim sopstvenu muziku. Na koncertu me je kohelarni implant ušuškao u zvuk, ali sam i dalje bila zanesena vizualnim – posmatrala sam umetnost koju muzičari prave svojim instrumentima. Nedugo nakon toga, otkrila sam muzičke video zapise na američkom znakovnom jeziku. Talentovani gluvi umetnici (kao što su Jason Listman i Rosa Lee Timm) učinili su da neke pesme, koje sam ranije gledala sa mlakim interesovanjem, odjednom izbiju u život. Gledala sam te pesme na znakovnom jeziku i tada sam ih istinski osetila, na način koji mi zvučno ili pisano prevođenje nikada ne bi omogućio.

Ubrzo sam pokušala i da plešem. Nije da nikada ranije nisam plesala – samo mi je bilo neprijatno. Jednom sam se našla na podijumu za ples okružena svojim čujućim prijateljima koji su se prepuštali tekstovima pesama koje nisam mogla da razumem. Odgovarala sam na njihova uobičajena pitanja o tome koliko zaista mogu da čujem, pa sam se pitala zašto sam uopšte tamo. Nije li gluvi ples oksimoron sam po sebi? Odgovor je ne, ali sam to sama morala da otkrijem.

Opet mi je kohlearni implant dao dozvolu da pokušam. Kada me je prijateljica ubedila da prvi put odem na ples nakon mnogo godina, otkrila sam da, iako nesumnjivo uživam u slušanju muzike, moje omiljene pesme su one dubokog ritma, čiji bas šalje vibracije kroz moje telo. Nisam plesala samo na osnovu onoga što čujem, nego i onoga što osećam. Fizički pokret plesa, čim sam mu se prepustila, uskovitlao se mojim središtem. Onda, kada smo moja prijateljica i ja počele da znakujemo stihove, shvatila sam: ova proslava osećanja, pokreta, senzacije i jezika je ono što je važno u mom iskustvu muzike.

Ne samo da se muzika ukorenjuje u našim telima na načine koji nadilaze zvuk, nego postaje izvanredno kad se to desi.

Možeš li da čuješ muziku? Iako sada mogu, mislim da ovo pitanje promašuje poentu. Muzika je čudesno i neizbežno vizualna, fizička i taktilna – na sve te načine tka svoje ritmove kroz naše živote. Daleko smislenije pitanje bilo bi: Kako osećaš muziku?

 

IZVOR:  The New York Times, autorka: Rachel Kolb

 

About the Author

Redakcija:

Leave A Response