Pristup specijalizovanim uslugama podrške za žene s invaliditetom koje imaju iskustvo nasilja

Posted on by Redakcija

Istraživanje Pristup specijalizovanim uslugama podrške za žene s invaliditetom koje imaju iskustvo nasilja sprovedeno je u četiri evropske zemlje (Island, Velika Britanija, Austrija i Nemačka) s ciljem da se dozna kako pružiti podršku ženama s invaliditetom sa iskustvom nasilja: šta je ženama s invaliditetom u situaciji nasilja potrebno, da li su žene s invaliditetom upoznate sa sopstvenim pravima i da li ostvaruju očekivanu podršku?  Dugoročni cilj istraživanja je povećanje bezbednosti žena s invaliditetom.

Rezultate istraživanja predstavila je Thorbera Fjölnisdóttir na devetnaestoj WAVE konferenciji u Budimpešti (30. oktobar – 1. novembar) u okviru sesije o  intersekcionalnim oblicima nasilja i njegovim istorijskim korenima. Thorbera Fjölnisdóttir članica je intersekcionalne feminističke i aktivističke organizacije žena s invaliditetom, Tabú sa Islanda. Thorbera je bivša učiteljica koja se bavi životnim uslovima osoba s invaliditetom, kao i pitanjima žena s invaliditetom, uključujući i problem rodno zasnovanog nasilja.

Dvogodišnje istraživanje sprovedeno je putem fokus grupa i individualnih intervjua sa ženama s invaliditetom. Istraživanje je usmereno na pronalaženje praktičnih rešenja koja mogu unaprediti pristupačnost podrške za žene s invaliditetom u situacijama nasilja.

Rezultati istraživanja pokazuju da su žene s invaliditetom izloženije nasilju u odnosu na žene bez invaliditeta. U sve četiri zemlje postoji zakonska regulativa, ali je njena primena ograničena i samo do određene mere odgovara potrebama žena s invaliditetom. Nacionalni akcioni planovi se ne bave, ili se površno bave nasiljem nad ženama s invaliditetom (izuzetak je Nemačka). Žene s invaliditetom izložene su kompleksnijim formama nasilja, naročito ako su u poziciji da im je potrebna asistencija druge osobe ili pružaoca usluge. Takva situacija znatno povećava rizik od zloupotrebe, a vršioci nasilja vrlo često su upravo osobe koje pružaju podršku ili asistiraju ženama s invaliditetom, što umnogome otežava izlazak iz situacije.

Žene s invaliditetom često prijavljuju najrazličitije oblike nasilja: psihološko, emocionalno, fizičko, seksualno i institucionalno (strukturno) nasilje. Neki oblici nasilja usmereni su na sam invaliditet. Većina žena iskusila je nasilje u porodici i nasilje u rezidencijalnim ustanovama.

Za žene koje žive u institucijama i drugim specijalizovanim ustanovama nasilje je sveprisutno: nedostatak privatnosti, zanemarivanje, primoravanje da rade stvari koje ne žele, ponižavanje. Kontrola i dominacija osoblja nad korisnicama usluge rezultira povredom dostojanstva i nepoštovanjem lične autonomije. Život žena s invaliditetom u institucijama često je propraćen seksualnim zlostavljanjem.

Počinioci nasilja najčešće su očevi i drugi članovi porodice, kao i osobe bliske porodici: učitelji, komšije, negovatelji, terapeuti i lekari. U nekim slučajevima očevi kontinuirano vrše nasilje sve do ženinog odraslog doba, ali je iskustvo partnerskog nasilja najčešće. U rezidencijalnim ustanovama nasilje nad ženama s invaliditetom pretežno vrši osoblje, ali i drugi korisnici, zatim terapeuti i lekari.

Veoma mali broj žena s invaliditetom je dobro informisan o sopstvenim pravima. Nedostatak pristupa informacijama i podršci je više nego primetan.

Samim tim što je ženama s invaliditetom često potrebna podrška osobe koja vrši nasilje, ne usuđuju se da ga prijave. U sistemima podrške ženama se ne veruje ili se nasilje ignoriše. Među vodeće barijere spadaju i nedostatak pristupačnih informacija i usluga, negativni stavovi osoblja i nedostatak finansijske sigurnosti.

Nasilje nad ženama s invaliditetom proizilazi iz neravnopravne raspodele moći između nje i počinioca, kao i iz činjenice da ženama s invaliditetom generalno manjka moć u društvu.   Nedostatak moći, socijalno isključivanje i marginalizacija vode u nasilje, a ne (kako se često misli) karakteristike ličnosti koja vrši nasilje. Pozicija moći druge osobe u odnosu na ženu s invaliditetom identifikovana je kao ključni problem i uzrok nasilja.

Žene s invaliditetom ukazale su na nekoliko faktora osnaživanja i podrške u tri važne oblasti:

  1. podržavajući odnosi sa drugim osobama;
  2. formalne i neformalne usluge podrške (uključujući i pravni sistem);
  3. faktori koji su im pomogli da pokrenu sopstvene resurse i snage.

Specijalizovane servise podrške za žene u situacijama nasilja uglavnom su osnivale žene bez invaliditeta za žene bez invaliditeta. Većina tih servisa nije, ili je samo delimično pristupačna, odnosno, pristupačna je za samo određene grupe žena s invaliditetom. Istraživanje je pokazalo da su žene sa problemima mentalnog zdravlja najčešće korisnice ovih servisa.  O ženama s invaliditetom i specifičnostima situacija u kojima se nalaze nema dovoljno znanja niti društvene svesti. Nedostatak resursa i finansijski izazovi otežavaju rešavanje pristupa servisima podrške za žene s invaliditetom. Istraživanje daje preporuke za evropsku i nacionalnu politiku, za pružaoce usluga, kao i za organizacije osoba s invaliditetom.

U zaključku istraživanja navodi se da je neophodno uključiti žene s invaliditetom u sve aspekte koji ih se tiču i povećati svesnost o nasilju – naročito o nasilju koje se odvija u sprezi sa pružanjem usluge. Nasilje nad ženama s invaliditetom u suštinskoj je vezi sa marginalizacijom i socijalnim isključivanjem. Sveopšta situacija nedostatka moći mora da se promeni i žene s invaliditetom treba edukovati o njihovim pravima.

Više o istraživanju: women-disabilities-violence.humanrights.at

About the Author

Redakcija:

Leave A Response