Ludilo kao bolest ženskog roda

Posted on by Redakcija

Isprepletenost  ludila i ženstvenosti  koja dominira 19. vekom proizvela je mnoštvo istraživačkih radova u oblasti ženske istorije. Iako se ova veza može pratiti do srednjovekovnih vremena, viktorijanska era je doba u kome je ludilo proglašeno ženskom bolešću.

U to vreme srednja klasa stvorila je nove kodekse poželjnog ponašanja čija se težina sručila na žene, ograničivši im slobodu. Status porodice srednje klase velikim delom počivao je na otmenoj supruzi koja nema ulogu izvan doma (tzv. anđeo u kući). Medicina viktorijanskog doba  osnažila je tu predstavu, definišući ženu  biološkim terminima kao prirodno pasivnu, zavisnu, seksualno nezainteresovanu, sazdanu da bude majka i potpora muškarcima. Ta uverenja uskraćivala su ženama i devojčicama slobodu izraza, pristup obrazovanju, zapošljavanju i posedovanju imovine. Žene koje su se bunile protiv tih pravila bile su pod rizikom da dobiju dijagnozu ludila, zbog devijantnog, neprirodnog i neženstvenog ponašanja. Iz klopke muškog sveta, beg u ludilo bio je jedina mogućnost da žena kaže istinu i da se oslobodi  tenzije i pritiska.

Postoje mnogobrojni izveštaji o ženskom ludilu – zaostavština viktorijanskih lekara i ranih psihijatara obimna je i raznovrsna: medicinski dnevnici, zapisi o pacijentkinjama, izveštaji, knjige i druge publikacije. U umetnosti neizbežna scena ludila potiče iz renesansnog teatra gde su lude žene predstavljene kao erotomanke. Ovo je zasnovano na muškoj pretpostavci da su žene podložnije ludilu, jer su po prirodi stvari bliže iracionalnom i da je ludilo mladih žena izazvano seksualnom frustracijom i neuzvraćenom ljubavlju.  U kontekstu viktorijanskog društva,  seksualnost je kvalitet koji određuje žensku prirodu – zbog čega su pravila čednosti i seksualna segregacija nakon puberteta, brak i patrijarhalni društveni ugovori bili neophodni da je zaštite i da upravljaju njenim slabim karakterom i sklonostima. Naspram slabe i zavisne žene, stajao je, naravno, muževan, jak i moralno čvrst i disciplinovan muškarac koji je štiti – viktorijanski ideal muškarca.

Feminizacija ludila: sindrom Ofelije

Feminizacija ludila u viktorijansko doba, pored literature, može se pratiti kroz umetnost i slikarstvo. Do sredine 19. veka, statistike potvrđuju da su žene pod većim rizikom da budu zatvorene u azile; zapravo, ludilo je potpuno izjednačeno sa ženskom bolešću. Najpopularniji prikaz ludila kao isključivo ženskog je viktorijanska slika Ofelije.

Interakcija između kliničkog, literarnog, dramskog i vizualnog diskursa zamagljuje liniju kauzalnosti: bilo je sve manje jasno da li je Šekspir samo predstavio sliku (ženske) bolesti ili je izmislio bolest. Ofelija je postala prototip rastrojenog ženskog lika viktorijanske literature, ali i prototip pacijentkinje u azilu. Glumice tog vremena posećivale su mentalne ustanove i posmatrale pacijentkinje, kako bi se pripremile za ulogu Ofelije. U htenju da budu eterično uzvišene poput Ofelije, i drugih popularnih ludih žena, žene u svim životnim sferama počele su same sebe da oblikuju po tom modelu. Praksa dijagnostikovanja devojaka Ofelijinim sindromom bila je široko zastupljena.

U kojoj meri su Frojdove teorije ženstvenosti, ženske histerije i ženskog mazohizma zasnovane na slici Ofelije? Kombinujući socijalno i medicinsko, Frojd je patologizovao ženstvenost, stvarajući sliku u kojoj je žena suštinski određena greškama sopstvenog pola, zbog čega je sklona ludilu i histeriji.

Neukroćene heroine sentimentalnih romana

Teže je doći do autentičnih iskustava samih pacijentkinja, a jedan od izvora su romani u kojima autorke obrađuju žensko ludilo kao temu. Romanopisci poput Šarlot Bronte (Džejn Ejr, 1847), Meri Bradon (Tajna ledi Odli, 1862) i mnogih drugih autorki, koristile su sopstveno iskustvo u delimično autobiografskim radovima. Florens Najtingejl (Kasandra, 1860) i Šarlot Perkins Gilman (Žuti tapet, 1892) opisuju žensko ludilo i objašnjavaju ga ograničenim intelektualnim i društvenim životima na koje pripadnice srednje klase bile osuđene. Sentimentalni ženski romani iz sredine 19. veka spadaju u najprodavaniju literaturu tog vremena. Uobičajena tema je priča o uvaženoj porodici koja ima mračnu tajnu u ormanu. Sentimentalni romani počivaju na tajni žena.

Većina ranih romana Meri Bradon su priče o ženama skrivene prošlosti i mnoge njene heroine bile su kriminalke, bigamistkinje i/li ubice. Tajna ledi Odli i Aurora Flojd (njena dva najprodavanija romana) su novele o bigamiji. Obe heroine su otelotvorenje straha (koji prožima kulturu srednje klase) da su žene divlje zveri čija požuda i razuzdanost stvaraju nemir ukoliko ih ne ukroti patrijarhalna porodica.

Zaplet u Tajni ledi Odli oslikava suvremenu medicinsku teoriju da su žene sklone ludilu zbog reproduktivne nestabilnosti, nestabilnosti koju ćerke nasleđuju od svojih majki. Čudnovati postupci ledi Odli počinju rođenjem njenog sina i porodiljskom groznicom (rođenje deteta smatrano je dobom kada je žena naročito sklona mentalnoj nestabilnosti). Pitanje ludila ledi Odli – da li je luda ili jednostavno poročna? – ključno je za dinamiku celog narativa. Pitanje je razrešeno na kraju knjige, kada je ledi zatvorena u privatni azil za lude, jer ne može biti zauzdana granicama ispravne ženstvenosti. Ona je anđeo u kući pretvoren u domaćeg demona.

U romanu Džejn Ejr, Ročesterova prva žena Berta je primer lude žene na tavanu. Opisana je kao seksualna, bludna i buntovna žena koja odbija da se pokori pravilima prihvatljivog ženskog ponašanja. Kao rezultat, zaključana je, smeštena izvan vidokruga, proglašena ludom.

Viktorijanska psihijatrija

Medicinski zapisi u to vreme jasno pokazuju stav lekara da su žene podložnije mentalnoj nestabilnosti; zaštititi je od toga podrazumevalo je regulativu njene seksualnosti i ciklusa. Majkama je savetovano da pokušaju da odlože menstruaciju kod devojčica i doktori su nastojali da kontrolišu ženske umove kontrolišući njihova tela. Doktor Ajzak Bejker Braun među prvima je praktikovao klitorektomiju kao lek za žensko ludilo i sprovodio je tu praksu u svojoj privatnoj klinici u Londonu. Jedna od njegovih pacijentkinja imala je svega 10 godina, a ludilo nekoliko drugih pacijentkinja počivalo je na njihovoj želji da iskoriste novi akt o razvodu (1857). Druga mlada žena dovedena je na kliniku od strane svoje porodice, jer je patila od velikih nepravilnosti u temperamentu, bila je previše samopouzdana u slanju posetnica muškarcima koji su joj se dopadali i provodila mnogo vremena u ozbiljnom čitanju.

Ilejn Šouvolter tvrdi da je klitorektomija hirurška primena ideologije koja ograničava žensku seksualnost na reprodukciju, a ne samo da eliminiše žensko seksualno zadovoljstvo u vreme kada je to zadovoljstvo smatrano simptomom ludila.

Mnogobrojni istoričari bavili su se pitanjem koliko je psihijatrija, naročito psihijatrija 19. veka, diskriminatorna prema ženama, ili je u najmanju ruku izdvajala žene kao naročito podložne mentalnim bolestima i zatvarala ih u azile. Vidljiva veza između ženske biologije, reprodukcije i mentalnih poremećaja naročito je analizirana, kao što je interesovanje za histeriju koje se javlja kao profesionalna opsesija 19. veka.

 

IZVORI:

About the Author

Redakcija:

Leave A Response