NEVIDLJIVO OKOM, VIDLJIVO SRCEM: Alesandro Kapoćeti, profesionalni fotograf [intervju]

Posted on by Marijana Čanak

Alesandro Kapoćeti (Alessandro Capoccetti) profesionalni je fotograf iz Italije kome proteza ponekad služi i kao stalak za fotoaparat. Rođen je 1979. u selu nadomak Rima, sa retkim sindromom Golop-Volfgang. Stanje karakteriše nerazvijenost cevanice, kao i nedostatak ili manji broj prstiju na rukama i stopalima. Koliko je poznato, na svetu je svega 200 osoba sa ovim stanjem, a uzrok sindroma ostaje nepoznat. Alesandro je odmalena naučio kako da prevazilazi izazove: – Kada prema nečemu osećaš strast, čak i najveće barijere se smanjuju. Iako je studirao muziku, fotografija je postala njegova najveća strast. Kao profesionalni fotograf, Alesandro često putuje i boravi u Londonu, a njegov rad menja shvatanje invalidnosti i slike tela, postavljajući posmatrača pred nove standarde estetike i mode.

U eri i kulturi kada telo nije prosta činjenica, nego izvor nezadovoljstva sobom i(li) neminovna teritorija po kojoj markiramo nesavršenstva, Alesandro otkriva da ne možemo svi da budemo profesionalni modeli, ali svakako možemo da ispoljimo lepotu, bez obzira na veličinu, boju ili oblik tela. Za njega je fotografija gledanje srcem – jedino tada objektiv može da uhvati neprolaznu esenciju lepote. Fotografija je izražajni i umetnički medijum, ali i način da se proširi percepcija: o lepoti, različitosti, invaliditetu…

Kako bi opisao sebe u tri reči?

Idealista, pozitivan i tvrdoglav.

Najveća tačka preokreta u tvom životu?

Život mi se promenio kada sam shvatio da su moji fizički problemi izvorište moje snage. Ljudi se dive mojim rezultatima i načinu na koji savladavam svakodnevne izazove. To me gura da budem bolji i bolji.

Kako si se zainteresovao za fotografiju?

Fotografijom sam počeo da se bavim kada sam upoznao jednu fotografkinju… Imao sam tada dvadeset godina i radio sam kao službenik u kompaniji za uvoz-izvoz. Bio sam umoran od kancelarijskog života koji je veoma monoton, tako da sam napustio sve to i započeo novu avanturu. Zajedno sa prijateljicom otvorio sam fotografski studio, a nekoliko godina kasnije nastavio sam samostalnu karijeru profesionalnog fotografa.

Sećaš li se svojih ranih radova? Šta je na tvojoj prvoj fotografiji?

Prve fotografije napravio sam na ulici. Svakodnevni život, slike života u gradiću, prirodni ambijent… Volim harmoniju u svetu oko nas.

Takođe sviraš bubnjeve. Da li na neki način kombinuješ muziku i fotografiju? Kako se prepliću ritam i slika?

Počeo sam da učim da sviram muzičke instrumente sa svega devet godina zahvaljujući mom ocu, koji je voleo muziku i bio je dobar muzičar. Mislim da je to doprinelo izgradnji moje kreativnosti i izraza. Muzika, kao i slika, komuniciraju u trenutku; sa istom snagom i preciznošću stižu do uha ili oka. Nebrojeno puta omogućuju nam da razumemo i svarimo osećanja. Muzika i slika, shvaćene kao znak i zvuk, u konačnici su prve izražajne forme za koje čovečanstvo zna.

Da li invaliditet utiče na tvoj kreativni rad?

Da, invaliditet u mnogome utiče na moj posao, na pozitivan način. Mnogo radim sa modelima sa invaliditetom zahvaljujući kampanji Diverzivnih modela (Models of Diversity) i sada mi je daleko jednostavnije da dosegnem to stanje sinergije između fotografa i modela.

Reci nam nešto više o tvojoj saradnji sa Diverzivnim modelima.

Sa Diverzivnim modelima sam počeo saradnju 2010. godine. U pitanju je kampanja koja se zalaže za više raznolikosti među modelima koje viđamo svaki dan. Pozivamo industriju mode, lepote i marketinga da prepoznaju lepotu u ljudima svih rasa, godina, oblika i telesnih mogućnosti. Naša misija je da izmenimo stanje u modi i manekenstvu. Jasno je da ne može svako da bude model; uspešan model mora da ima posebnu lepotu, samopouzdanje, profesionalnost, sposobnost da zauzme stav, pa čak i da ima umetničku svest. Ali, niko sa takvim talentima ne bi trebalo da bude isključen iz industrije iz nekih proizvoljnih razloga, niti iko uopšte treba da se oseća  isključenim iz modernog prikaza lepote. Ejndžel Sinkler (Angel Sinclair), osnivačica Diverzivnih modela, i sama je nekada bila manekenka. Organizujemo kampanje na modnim događajima, radimo ulična istraživanja i vodimo radionice, energično promovišući veću raznolikost među modelima u medijima i na socijalnim mrežama.

Šta te najviše inspiriše?

Unutrašnja lepota ljudi, uživam dok pokušavam da je ispoljim na fotografijama.

Da li misliš da fotografija može da izmeni način na koji opšta populacija vidi osobe s invaliditetom?

Mislim da moje fotografije ne menjaju osobu s invaliditetom koju prikazuju, niti njen pogled, nego da prilagođavaju oči i um svih ljudi, tako da mogu da vide različite oblike lepote i diverzitet. To razbija mentalne barijere i predrasude.

Kako bi objasnio raznolikost ljudskih tela nekome sa druge planete?

Možda bi samo trebalo da ih obavestim da sam i ja sa druge planete. Šalim se! Mogu sasvim racionalno da objasnim svoju fizičku različitost.

Ideja lepote se menja kroz vreme i kroz različite kulture. Šta su tvoja otkrića na tu temu? Imaš li ličnu definiciju lepote? 

Ponekad različiti oblici lepote postoje istovremeno, dok se neki drugi smenjuju kroz vreme. Na primer, dva ideala ženske lepote koegzistiraju u istoriji: jedna je grčka Venera, koja preovladava do dana današnjeg, a druga je paleolitska Venera, sa raskošnim kukovima i grudima. U istoriji ukusa smenjuju se oble forme (simbol plodnosti) i tanke i vitke forme (koje obično odgovaraju adolescenciji). Mislim da, čak i kada se lepota i umetnost ne podudaraju, dva koncepta utiču na istoriju ukusa u različitim periodima. Takođe je neophodno razlučiti koncept objektivne i subjektivne lepote. Postoji mnogo filozofskih mišljenja koja se oslanjaju jedno na drugo i celu knjigu mogli bismo posvetiti temi lepote. Zasigurno da na moje shvatanje lepote utiču moja kultura, sredina i okruženje, ali dok radim na fotografijama pokušavam da ne mislim na to šta će ljudi reći ili pomisliti. Jedino znam da, kada osetim da je nekome srce zaigralo ispred mog rada, dosegao sam lepotu.  Zaključio bih ovim: suština je nekada nevidljiva za oči, ali ne i za srce – ono ne može da prevari.

Ko je za tebe savršen model?

Mislim da ne postoji savršen model. Svako od nas ima sopstvene umetničke kvalitete. Za mene je dobar model osoba koja ume da komunicira kroz izraz, gest, pokrete. Model ne može da bude samo dobra lutka, nego mora da ispolji sopstvene manekenske veštine.

Najdragocenija stvar koju si naučio tokom fotografske karijere?

Najdragocenija stvar koju sam naučio kroz svoj rad je da vidim radost u očima ljudi koje fotografišem; da vidim izraz odobravanja – kako sam uspeo da uhvatim lepotu njihove ličnosti.

Bilo šta što nisam pitala, a važno je dodati?

Nadam se da će ovo svim čitaocima biti od koristi i da će ih podstaći da budu još bolji. Nisam dobar fotomodel, ali sam dobar fotograf i fizički izazovi me ne zaustavljaju. Svi imamo kvalitet, samo ga pronađite i hranite, sve više i više!

Pogledajte kratak dokumentarac o Alesandrovom životu i radu: http://mdst.it/03v510483/

About the Author

Leave A Response