BORISLAVA BEBA PERIĆ RANKOVIĆ: MOGU SVE [ŽIVOTNA PRIČA]

Posted on by Marijana Čanak

BEČEJSKE I ČURUŠKE USPOMENE

Borislava Perić Ranković (1972), Bečej. Foto: Sretenović

Sećanja na detinjstvo vraćaju me u Bečej, gde sam odrasla i živela sve do sredine svojih tridesetih. Tamo su i moji sportski počeci: do petog razreda redovno sam igrala fudbal sa dečacima. Kao nekada na fudbalu, tako je i danas na treninzima: kad igrate u muškoj konkurenciji, dajete sto pedeset procenata sebe! Oduvek sam volela da boravim u prirodi i dugo sam bila u izviđačima. Vikende i raspuste provodila sam u Čurugu, odakle roditelji mojih roditelja vode poreklo. Kao gradsko dete, tamo sam otkrivala lepotu prirode i drugačiji način života. Naučila sam da se od zemlje može živeti. Deda je znao da govori: – Zemlju možeš prodati samo jednom! Što znači: kada je prodaš, teško ćeš je ponovo steći. Obično smo dolazili petkom popodne i baba me je grdila što prvo odem u štalu da pomazim kravu i konja, pa tek onda ulazim u kuću. Volela sam taj kontakt sa životinjama, što današnjoj deci nedostaje. Nema ničeg zdravijeg od sveže pomuženog, tek proceđenog, toplog i nevarenog mleka! Sada u Čurug odlazim sa ćerkom i njeni doživljaji vraćaju me u moje detinjstvo. Imali smo daleko manje strahova tada. Bili smo bezbedni na ulici: mogli smo da trčimo, vozimo bicikl, rošule i sanke, čak i da pretrčavamo put bez bojazni od automobila. Uživali smo više nego deca koja danas sede ispred monitora, zatvorena među četiri zida. Provodili smo vreme zajedno – niko nije hteo da bude sam u kući! Rado se sećam radnih akcija organizovanih u okviru škole, kada smo odlazili da beremo papriku ili kukuruz, da zaradimo neki dinar za eksurziju. Nije toliko bio važan iznos zarade, koliko sama činjenica da zarađujete i doprinosite društvu. Tada je to bilo važno: snosili smo deo odgovornosti za sopstvenu budućnost. Druženja sa tih akcija su nezaboravna, volela bih da se to vrati. Još sam u osnovnoj školi tokom letnjeg raspusta odlazila da radim u maminoj firmi, kako bih zaradila za sopstvene želje. Naravno da su roditelji dodavali – nekada i više nego što bih zaradila – ali je bilo važno da shvatim vrednost svojih želja i da naučim kako nije lako zaraditi dinar koji se sutra potroši. Tatina tetka radila je u Čurugu u banci i ta slika me je privlačila. Dopadalo mi se kako obavlja taj posao za šalterom, koliko je ljubazna i uslužna prema ljudima. Imala sam viziju da ću raditi takav posao kad odrastem. Tad još nisam znala da je kancelarijski posao suviše statičan za mene.

Borislava u osnovnoj školi (sredina, prvi red)

GODINE UČENJA

Odrastala sam u maloj sredini, zbog čega mi mnogo toga nije bilo lako dostupno. Deca iz radničkih porodica ne mogu da nađu mesto u prvom timu, niti da se izbore za više lige na sportskim takmičenjima. Ništa se nije promenilo: direktorska deca uvek imaju privilegije, bez obzira na to da li imaju talenta ili ne. Trenirala sam košarku i, kada sam krenula u srednju školu, trebalo je da uđem u prvi tim, ali time bih izgurala ćerku nekog funkcionera, pa je bilo jednostavnije obustaviti moju sportsku karijeru. Moja generacija bila je zamorče školskog sistema, jer mi smo prva generacija koja nije imala osmi i deveti razred, nego smo prelazili na usmereno obrazovanje. Opredeljivali smo se po opštem uspehu, a ne po rezultatima prijemnog ispita, tako da sam jedino mogla da upišem Trgovački smer Srednje ekonomske škole. Ni tada, kao ni sada, nisam želela da koristim ikakve privilegije. Košarkaški klub za koji sam igrala mogao je da mi pomogne da upišem Ekonomski smer, ali već tada sam se rukovodila parolom: – Volim da svoje pobede izvojevam sama. U srednjoj školi čitala sam pet do šest knjiga nedeljno, prvenstveno iz želje za znanjem, a bilo je u tome i povlačenja na bezbedno ostrvo. Čitala sam svakodnevno i zadržala sam tu naviku – ne krećem na putovanje bez knjige. Nisam nikada bila najbolji đak, ali sam naučila kako da učim sa razumevanjem. Već sam imala dobru osnovu, tako da mi za učenje nije trebalo mnogo vremena – ako se izuzme marksizam. Svi smo se prilagođavali novom programu, novim predmetima, novom društvu. Tražili smo i pronalazili sebe, razmišljali o tome šta nas čeka u budućnosti, pitali smo se zašto učimo likovno i muzičko i da li će nam to ikada biti potrebno. Danas sam zahvalna za sve što sam naučila: ako ni zbog čega drugog, osećam se dobro kada znam da odgovorim na neobično pitanje u ukrštenici! Na nagovor tetke, već sam u starijim razredima osnovne škole pohađala privatne časove engleskog, zahvaljujući čemu danas mogu da komuniciram gde god da se pojavim u svetu. Ako mi nekad nedostaje prava reč, onda to isto mogu da saopštim u dve rečenice. Ne postoje nepotrebna znanja, a znanje jezika je neprocenjivo. U školi smo učili mađarski jezik, za koji nisam bila naročito zainteresovana sve do petog ili šestog razreda. Sećam se da je bila zima, vraćala sam se sa sastanka izviđača i jedna baka zaustavila me je na ulici. Počela je nešto da mi objašnjava na mađarskom i uopšte je nisam razumela. Trebalo mi je petnaest minuta da shvatim da traži da joj pomognem da pređe preko klizavog puta na drugu stranu ulice. To me je motivisalo da već sutradan u školi ozbiljno počnem da učim mađarski. Danas je taj jezik popularan zbog pasoša – ljudi uče da bi dobili nešto, mi smo učili jer smo zaista želeli da se sporazumevamo. Sećam se da me je nakon mog prvog televizijskog gostovanja jedna moja bivša profesorka, pitala: – Gde si naučila tako lepo da se izražavaš? Nasmejala sam se: – Zar to nije očekivano posle jedanaest godina školovanja? Kao ni današnji srednjoškolci, nisam ni ja uvek shvatala značaj opšteg obrazovanja. Onda su se pootvarale razne životne situacije u kojima se pokazalo potrebnim sve što sam učila.

Ženski omladinski košarkaški klub

PRAVILO DEVEDESETIH: ONAJ KO POBEĐUJE, OSTAJE ZA STOLOM

Bili smo mladi, željni da zaista osetimo šta je život, bilo je to naše doba i – bio je početak devedesetih. Godine kriznog, ratnog stanja i nemaštine. Dobro se sećam izlazaka u doba krize: imali smo taman dovoljno novca za jedna čaj i za jedan žeton za bilijar! Trudili smo se da budemo što bolji za tim bilijarskim stolom, jer je nepisano pravilo glasilo: dok god pobeđujete, ostajete za stolom! Da li ćete igrati jednu ili deset partija? Zavisi od toga kako se pokažete za tim stolom. To me prati i danas: što više mečeva dobijam, to duže igram, duže ostajem za stolom! Uvek sam htela nešto više od svoje generacije. Htela sam uspeh u životu. Od najranijih dana sam se takmičila sa bratom od ujaka: da li ja kao devojčica mogu da uradim sve ono što može on? Nisam razmišljala da li su neki poslovi ženski ili muški, pokušavala sam da se dokažem na sve moguće načine. Ni dan-danas ne razdvajam poslove na muške i ženske, nego na one koje volim i koje ne volim da obavljam. Kada mi kažu: – Znaš, nije to baš ženski posao…  Možda i nije, ali me sigurno ispunjava zadovoljstvom – i to je ono što je važno. Svejedno je da li se bavite naukom, sportom ili plesom – važno je da ste nečemu posvećeni. Možda rezultat čak neće ni biti vidljiv, ali unutrašnje zadovoljstvo je nezamenjivo. Zadovoljstvo zbog same činjenice da se nečim bavite uspeh je po sebi.

DOK GOD IMA POKUŠAJA, NEMA NEUSPEHA

Članica izviđačkog štaba

Posle srednje škole pokušala sam da upišem Višu informatičku školu, ali nisam bila pripremljena za prijemni. Možda bi me ta škola zaista smestila u neku banku, na poziciju kancelarijske službenice. Kako nisam odmah upisala tu školu, dobila sam priliku da radim, što je trajalo godinu i po do dve. Za to vreme prikupljala sam novac za nastavak školovanja i pripremala se za prijemni iz matematike. Pošto sam još u prvom srednje prestala da se bavim sportom, intenzivno sam se posvetila izviđačima. Sa svojih osamnaest, bila sam četovođa mlađim izviđačima koje sam vodila na takmičenja. To je period obeležen vikend-putovanjima. Spakovali bismo rančeve, vreće za spavanje i šatorska krila, a onda odlazili na dvodnevne šetnje po Fruškoj gori. Kad god je bilo prilike, boravila sam u prirodi. Kada sam upisala Višu školu, prestala sam da radim i preselila sam se u Novi Sad. Ali, nastavak školovanja nije išao glatko kako sam mislila, pa sam rešila da se ponovo zaposlim, da ne opterećujem roditelje. Obnovila sam godinu, ali nisam bila razočarana. Dok god nešto pokušate u životu, to može da bude uspešno ili manje uspešno; ali nikada neuspešno, zbog same činjenice da ste pokušali! Neuspeh je ako nešto radite zbog drugih. Našla sam letnji posao kod maminog kolege koji je tek otvorio stolarsku firmu. Zaposlila sam se na poslovima magacinskog evidentiranja, ali ubrzo sam završila u radionici, jer kancelarijsko sedenje nije u skladu sa mojom prirodom. Upoznala sam se sa stolarskim zanatom, shvativši da želim da ono što radim u životu bude vidljivo. Bila sam jedna žena u toj firmi, što nikome nikada nije predstavljalo problem.

NE RAZMIŠLJAJ ZAŠTO JE NEŠTO BILO JUČE, POGLEDAJ U SUTRA

Dok sam bila mlađa, nisam razmišljala o posledicama. – Ako skočim sa drveta, šta može da mi se desi? Kada čovek ne razmišlja, sve krene neželjenim tokom. Bio je to trenutak nepažnje, kada sam mislila da sam jača od svega. Krenulo je naopako… ali razum mi je ostao čitav. Da mi se nije dogodila ta povreda na radu i da nisam stekla invaliditet, verovatno ne bih uspela koliko jesam. Ranije nisam bila istrajna kao sada: čak i kada vidim da nešto ne ide, ne odustajem dok god ne uradim kako sam zamislila! Kako su boravak u prirodi i fizička aktivnost oduvek bili na listi mojih prioriteta, to je umnogome doprinelo da povreda kičme u mom slučaju ne bude tragična. Dok god ga održavamo u formi, organizam je u stanju da uradi ono što nikada ne bismo očekivali. Roditelji su došli da me vide neposredno pred operaciju kojom mi je fiksirana kičma. Rekli su mi: – Nećemo da razmišljamo zašto se to desilo, nego da gledamo šta možemo da napravimo sutra. Osmeh na lice i – izguraćemo. Taj stav bio je presudan! U našoj kući u svako doba mogle su se čuti šale i smeh, bez obzira na stanje u kome sam se našla sa nepune dvadeset dve godine. Prebrodili smo sve. Kada mislite da je ceo svet vaš, a desi se takva prekretnica, važno je da čovek raščisti sam sa sobom. Da li će to da uradi preko noći ili preko dana, u društvu ili sam – kako god, važno je raščistiti šta želite sada, u tim novonastalim promenama. Nisam ni bila svesna da mi je oštećenje kičmenog stuba takvo da možda nikada neću stati na noge bez ikakvog pomagala. U jednom periodu sam hodala uz pomoć štaka, ali prioriteti su se promenili bavljenjem stonim tenisom i uspesima koji su usledili. Prihvatila sam kolica kao mogućnost da izađem u svet.

INAT KAO MOTIVACIONA SILA

Kratak period rehabilitacije koji sam provela u Melencima bio je problematičan. Ratno je stanje, godina 1994, oko mene je toliko ranjenika, da su lekari apsolutno bez ikakve vizije, niti mogu da se posvete svakome od nas. Period koji sam provela u Melencima za mene je period inata. Kada mi doktor nešto kaže, pomislim: – Nećeš ti biti u pravu, nego ja! Inat je bio motivaciona sila da se trudim više nego inače i da svaki izazov savladam brže. U rehabilitacionim centrima vodeće je pitanje kako osobu sa invaliditeta presvući ili prebaciti sa kreveta u kolica, što sam radila samostalno. Nisam želela ni od koga da zavisim. U Melencima sam provela šest meseci, a onda smo povukli neke veze i došla sam u Centar za rehabilitaciju u Novom Sadu, od kada je Novi Sad sve prisutniji u mom životu. Nakon petnaestomesečne rehabilitacije vratila sam se u Bečej. Vratila sam se na posao u istoj firmi, u početku na kancelarijske poslove, a ubrzo opet u proizvodnju. Dok god sam živela u Bečeju, pre ozbiljnog posvećivanja sportu, ostala sam u toj radionici. Podrška kolega neizmerno mi je značila u tom periodu ponovne socijalizacije. Ispred moje kuće bila su četiri stepenika i kolege su me svakodnevno prebacivale preko, ostavljajući ključ u poštanskom sandučetu. Da nije bilo njihove podrške, ne bih bila tu gde sam danas. Vratila sam se u normalne životne tokove i trudila sam se da budem aktivna: išla sam kolicima do centra Bečeja, boravila u jodnoj banji, posećivala tetku koja je radila u robnoj kući, redovno sam išla do biblioteke, a prethodno bih pozvala telefonom da mi spuste knjige. Kretala sam se i bila sam vidljiva. Niko to nije glasno komentarisao, ali su se komentari mogli iščitati iz nekih pogleda: – Šta će ona na ulici? Kad god bih videla neki takav pogled, to me je izazivalo da se pojavljujem još više. Dokazala sam da mogu daleko više od onoga što je iko mogao da zamisli. Našla sam snagu u pozitivnom inatu i, iz te borbe sa okolinom, izašla sam kao pobednica. Zadovoljstvo koje sam osetila uvidevši da mi ti pogledi ne mogu ništa, da sam iznad svega toga, predstavljalo je ogromnu ličnu pobedu. Za izgradnju moje nepokolebljivosti bile su presudne dve rečenice. Prvu sam čula od terapeutkinje koja je tri meseca nakon što sam stekla invaliditet došla kod nas u kuću, na poziv mojih roditelja: – Ako želite da joj pomognete rekla im jene smete biti sentimentalni. U prevodu: – Danas joj možete dodati tanjir, a šta kad sutra ne budete tu? Bolje da sama pokušava dok ste još tu. Druga rečenica bila je presudna za moj izlazak među ljude. Moje prijateljica i sadašnja kuma predložila mi je da odemo u grad. – Jao, ne bih baš u kolicima. Tri meseca me nije bilo, šokiraće se ljudi – rekla sam. Ona mi je odgovorila: – Ako ja mogu s tobom, zašto ti ne možeš sa mnom? Prošla sam kroz vrata koja mi je otvorila tim pitanjem i kroz ista vrata se nikada više nisam vratila. Prihvatila sam svoje novo stanje, prihvatila sam sebe i mogućnost da se družim sa drugim ljudima. Kada sam prvi put ušla u automobil sa ručnim komandama, počela je moja druga borba za još većom samostalnošću: htela sam da idem gde god mi se ide, bez pratnje. Pred svoju prvu samostalnu vožnju, rekla sam ocu da mi treba čekić ispod sedišta. Rekao je: – Dobro, pronaći ćemo neki. Kada sam se vratila sa vožnje, dočekao me je u dvorištu: – Sve mi je jasno, osim tog čekića. – Dobro, tata, a kako ti menjaš gumu? – pitala sam. – Kako odvrćeš taj šraf?  – Pa, nogom! A kako ću ja?­Vidi, stvarno, tebi treba čekić! Uvek sam imala podršku porodice i rodbine, mnogi prijatelji su ostali – iz te pozitivne energije dobila sam sve što mi je trebalo za ovo što sam sada. Imam prijatelje koji su ludi koliko i ja, pa mi je sve pristupačno. Ljudi često zaborave da imam invaliditet. Kada me ne vide u kolicima, nego u fotelji, zaborave da su mi kolica neophodna. Dešavalo mi se da imam društvo kod kuće i onda odjednom neko pozove na pokret: – Ajde, idemo! Čekaj, prvo mi doguraj kolica, pa krećemo. – Jao, da, tebi trebaju kolica!

KOLIKO TRAJE PUT DO VRHA

U Melencima sam upoznala prijatelja koji mi je pričao o Udruženju paraplegičara i kvadriplegičara u Novom Sadu, o aktivnostima, susretima i druženjima… Mama me je onda pitala: – Zašto se ne bi učlanila? – ‘Ajde, kad si navalila – pristala sam nevoljno. Nakon sticanja invaliditeta samo sam htela da se vratim u obične životne tokove. Nisam videla sebe ni u kakvom udruženju, videla sam sebe u svetu. Kada sve saberem: ja mogu sve! Možda ne mogu na peti sprat bez lifta, ali taj peti sprat može da siđe do mene u prizemlje. Bilo mi je teško kada mi je na lekarskoj komisiji, a imala sam svega dvadeset tri, lekar rekao da idem u penziju. Bilo je to ponižavajuće za te godine! Pomalo sam bila kivna na sve i trudila sam se da svima dokažem kako osobe sa invaliditetom mogu da  žive i rade. Ubrzo sam počela da odlazim u Udruženje i da se iskušavam u sportskim disciplinama. Učestvovala sam na republičkim i pokrajinskim igrama, na susretima gde se sportisti sa paraplegijom i kvadriplegijom takmiče u više sportskih disciplina: četiri atletske discipline, streljaštvo i pikado; muškarci se takmiče i u šahu. Tim nastupima počinje moja sportska priča. Prvi put smo se takmičili u Obrenovcu, gde sam otišla da popunim ekipu, pošto nije bilo dovoljno žena. Osvojila sam tri prva i jedno treće mesto. Veoma dobar pokušaj da vidim gde sam! Nije bilo sumnje da ću se baviti sportom i opredelila sam se za košarku, jer sam je ranije trenirala. Sećam se da na tom prvom treningu nije bilo šanse da pogodim koš, sve dok nisam stala na liniju slobodnog bacanja. – Ne možeš odatle! – rekli su mi, a lopta je upala bez koske. Shvatila sam da ne treba da prilazim košu, nego da bacam iz daljine. Međutim, u košarci za mene nije bilo budućnosti, jer sam bila jedina žena koja je igrala košarku tada. Kada je Novi Sad trebalo da bude domaćin Republičkih igara za paraplegičare i kvadriplegičare, uzela sam reket u ruke i počela da treniram stoni tenis jedanput nedeljno, da bismo se pokazali u najboljem svetlu. Rezultat? Obe ekipe, kako muška na čelu sa Zlatkom Keslerom, tako i ženska, osvojile su prvo mesto. Tada sam počela da razmišljam da se ozbiljno posvetim stonom tenisu. Ubrzo nakon toga održan je turnir u Beogradu, gde sam bila prva. Mnogi su trenirali duže od mene: jedva sam znala da držim reket, a pobeđivala sam! Kako nije bilo dovoljno žena za ekipu koja bi nastupala na turnirima, Zlatko Kesler pitao me je da li bih htela da treniram i – prihvatila sam. U početku sam kombinovala stoni tenis i košarku, ali nekim članovima košarkaške ekipe ego nije dozvoljavao da prihvate ženu u svoj sportski svet. Homa Miroslav bio mi je podrška na košarkaškom terenu, a trening bi sasvim drugačije izgledao kada njega nije bilo. – Uzmi reket i pređi u salu za stoni tenis – rekla sam sebi i napustila košarkaški teren. Posle osam meseci, najduže godinu dana treniranja, postavila sam direktno pitanje Zlatku Kesleru: – Koliko je potrebno da budem u vrhu rang liste? Odgovorio  mi je: – A, nije to tako lako kako ti zamišljaš! Taj odgovor naterao me je da budem bolja nego što bih mogla da budem da mi to nije rekao. Probudio je u meni inat, mada on tvrdi da se ne seća toga.

Evropsko prvenstvo (2007), Kranjska Gora. Foto: Ilija Đurašinović

NEKE MEDALJE SU ULAZNICE

Nije uvek u pitanju najveća medalja, postoje takmičenja koja su presudna za neke promene na nivou nasvesti. Prvu ekipnu medalju Nada Matić i ja osvojile smo u Sloveniji 2004. godine. Sledeće godine bila sam prijavljena za Evropsko prvenstvo, a ostala sam bez partnerke, jer je Nada zatrudnela, a druge devojke nisu dovoljno napredovale da bi išle sa mnom. Otišla sam prvi put na veliko takmičenje, sa Zlatkom Keslerom i Ilijom Đurašinovićem, kao najmlađa u ekipi. Svi su me pazili kao kap vode na dlanu i učili su me finesama, ne samo sportskim, nego i drugim: kako se jedu morski plodovi ili kako se vozi u gondoli. Sve što sam doživela tamo bilo je presudno da promenim i proširim neka shvatanja. Te sam godine prvi put nakon sticanja invaliditeta plivala u moru. Sudije su me prenele na rukama. Kada se lepo obratite ljudima, sve je moguće. Ujedno sam shvatila da ću pomagati drugima da vide rešenje, jer znam da rešenja uvek postoje pre problema. Bila sam visoko motivisana i pozitivna. Na tom Evropskom prvenstvu Ilija i Zlatko primali su zlatnu medalju, naša zastava se podizala i počela je himna, tada još uvek Hej, Sloveni. To je trenutak za koji se živi; trenutak koji želite da ponovite. Za dve godine, imala sam čast da mi se to desi. U jednom periodu sam naglo odskočila i počela sam da igram u polufinalima i da ulazim u finala. Otkako sam počela da se bavim sportom, želja mi je bila da nastupam za državu na Paraolimpijskim igrama. Bio je to san! Kada sam na Evropskom prvenstvu osvojila zlato, pitali su me da opišem kakav je to osećaj. Rekla sam: – Ne znam! – jer, to za mene nije bila zlatna medalja kao takva, bila je to viza za Peking, ulaznica za Paraolimpijadu! Neke medalje nisu medalje. Ali uvek je neprocenjivo stati na postolje i slušati svoju himnu.

Evropsko zlato (2007). Na 2. mestu je Valeri Zorzeto, a na 3. Andrea Dolinar. Foto: Ilija Đurašinović

MAMA NA OLIMPIJSKOM TRONU

Svog muža upoznala sam na stonoteniskom turniru u Beogradu, došao je u pratnji drugarice koja je osoba sa invaliditetom. Prilikom našeg poznanstva nisam se videla u ulogama supruge i majke. Sport je bio prioritet, s sve ostalo – ako se stigne. Ipak, od neobaveznog druženja stigli smo do zasnivanja porodice, za šta je, velikim delom, zaslužno njegovo strpljenje. Godine 2009. bila sam na Evropskom prvenstvu u Đenovi i osvojila sam zlatnu medalju pojedinačno. Pošto sam koristila neke preparate, sećam se da sam pitala našu kondicionu trenericu, koja ujedno ima medicinsku školu, koliko mogu da imaju uticaja na menstrualni ciklus. – Da li mogu da mi odlože menstruaciju? Rekla je: – Ne bi trebalo, ali stresna situacija može. – Proveriću kad se vratim sa takmičenja… Naslutila sam da sam trudna. Taj osećaj, kada u sebi razmišljate da ste u dva dana osvojili dva zlata, neprocenjiv je! Trudnoću sam iznela sa lakoćom, za šta je zaslužan i stav mog lekara. Kada sam saznala da sam trudna, pitala sam ga: – Šta sad da radim, kako da se ponašam? Ipak sam trudica sa invaliditetom. Da li to nešto menja? Doktor je rekao: – To je dobro, pokazuje da ti je organizam zdrav. – Dobro, ali ipak je moja situacija drugačija… Da li sad smem da putujem? Da se sunčam? Plivam? Smeš sve. Ti nisi bolesna. Tako se i ponašaj. Ponašala sam se kao i uvek: sparingovala sam do šestog meseca, putovala na pripreme… Znali smo da čekam devojčicu, ali drugima to nismo saopštili. Moj otac prvo je rekao: – Voleo bih da je dečak… Ma, ne, imamo već dva dečaka. Curica! Suprug mi je prepustio izbor imena za ćerku odlučila sam da bude Dragana. Bilo nam je drago što ćemo je imati, a ujedno to ime odražava sve što nam se dešavalo dok smo je čekali, čuvajući uspomene na neke izgubljene prijatelje… Porodila sam se planiranim carskim rezom, pod totalnom anestezijom. Dragana je dedin rođendanski poklon, rodila se dan pre rođendana mog oca. Njih dvoje sjajno se provode zajedno!

Delegacija za Paraolimpijske igre u Pekingu (2008)

 

Pet meseci nakon porođaja vratila sam se na treninge, a mesec dana kasnije nas troje smo putovali na moj prvi turnir. Ćerka je od prvog momenta sa mnom u sali! U nekim situacijama nakon njenog rođenja nije bilo jednostavno, jer sam morala da zavisim od drugih, a na to nisam navikla. Navikla sam na samostalnost. Bilo je psihičkih kriza, kada nisam mogla da budem samostalna koliko sam htela, ali sam u svakom trenutku imala podršku supruga, njegove majke i mojih roditelja. Ono što je uklonilo svaku moju sumnju, bile su reči babice koja me je poznavala od malena. Rekla je: – Ti možeš sve što i druge mame. Jedino je pitanje da li to želiš ili ne. Pregrmećeš sve što misliš da te muči. Ćerkina radost daje mi snagu za sve planove. Mnogo toga ne bih uspela da njoj nisam obećala da hoću. Pre polaska u London, Dragana je tada imala tri godine, pitala sam je: – Šta hoćeš da ti mama donese? Nije tražila igračku, rekla je: – Medalju! Gubila sam u polufinalu 2:1. Koliko sam treći set lako izgubila, toliko sam četvrti lako dobila, jer sam rekla sebi: – Dala si obećanje! Prvi put u životu ga ne bi ispunila… To mi je dalo dodatnu snagu da uđem u finale, gde mi je osigurana medalja. Svaki put kada idem na takmičenje Dragana izrazi neku želju, ali to uradi veoma skromno, zbog čega imam još snažniji motiv za velikim postignućima. Na olimpijski vrh sam se popela zahvaljujući njoj, jer pokušavam da napravim nešto što druge mame ne mogu, znajući da one mogu nešto što ja ne mogu. Kompenzujem. Dragana je ponosna što sam joj mama. Drugi me gledaju na televiziji, prilaze na ulici, a njoj sam mama svaki sekund i svaki delić sekunde. Uz nju do izražaja dolaze neke osobine za koje nisam ni pretpostavljala da postoje u meni. Ona mi sama pomaže da se njome bavim. Razume da ne mogu baš svuda da stignem s njom i da nemam vremena koliko bi ona želela, ali uvek postoji vreme koje posvećujem samo njoj. Ako poželi da se popnem na luster, ne znači da ću se zaista popeti, ali ću razmotriti tu opciju. Smatram da dete treba pustiti da se samo izbori za sopstvenu poziciju pod ovim nebom. Roditelj je podrška, a ne neko ko treba bilo šta da uradi umesto deteta. Kada Dragana ide na trening, plivanje ili klizanje, insistiram da je odvodi tata, da treneri ne bi stvarali mišljenje o njoj na osnovu uticaja koji imam. Ako deci serviramo sve na tacni, postoji šansa da odgajamo nasilnike i kriminalce koji su navikli da otimaju, umesto da stvaraju vrednosti.

Delegacija za Paraolimpijadu u Londonu (2012)

DECA SU NOSIOCI PROMENE

U poslednjih desetak godina masovno se osnivaju nevladine organizacije koje se bave osobama sa invaliditetom: na pogrešan način, u pogrešno vreme, sa pogrešnim pristupom. Sportski uspesi koje smo godinama gradili neke organizacije koriste na neodgovarajući način, što je zloupotreba. Govore: – Vidite kako su uspešni, a vi im niste omogućili pristupačan grad, rampe i personalne asistente… Nikada mi nije bio cilj da od države dobijem bilo šta! Mnogi se danas bave nama,  ne pitajući nas šta nam je zaista potrebno. Nikada nisam imala personalnog asistenta, jer mi nije bio potreban. Lično ne znam da li postoji rampa na glavnoj pošti u Novom Sadu, ali znam da postoje ispostave pošte sa pragom od dva centimetra i parking mestima. Znam da rešenja postoje, samo ih treba pronaći. Za mene je nedostatak informacija bio vodeći problem kada sam stekla invaliditet. Lutala sam godinama pre nego što sam počela da se bavim sportom, jer nisam znala čime sve osoba s invaliditetom može da se bavi, gde može da ide, nisam ništa znala o pristupačnim lokacijama, niti o organizacijama i njihovim delatnostima… Sportski uspesi su nam karta više, mogućnost da se češće pojavljujemo u medijima i da se češće čuje naš glas, kako bi se menjalo mišljenje o osobama sa invaliditetom. Lično, najviše uživam u druženju sa decom, jer su nam deca najbolji ambasadori. Neiskvareni su, primaju nas punim srcem i prikazuju u najboljem svetlu svojim roditeljima i drugim odraslima, što je neprocenjivo. Sve češće sam u situaciji da prenosim deo svojih iskustava na decu, da ih motivišem i odgovaram na njihova pitanja i dileme. Koliko uživam u tim druženjima, utoliko sam svesna odgovornosti svoje uloge, jer deca upijaju apsolutno sve što čuju. Kada sam tek stekla invaliditet, čula sam kako jedna devojčica pita mamu: – Zašto je ta teta  u kolicima? Ona je, ne razmišljajući, odgovorila: – Zato što nije slušala mamu. Od tada je curica svaki put kada je neposlušna, pitala: – Mama, hoću ja opet biti u kolicima? Moramo paziti šta govorimo deci!

Druženje sa đacima OŠ “Sever Đurkić” (2012). Foto: Slobodan Malešev

NE POSTOJE TEŠKI TRENUCI, NEGO PRESUDNI

Ne mogu da uprem prstom u nešto i da kažem: – To je bilo teško! Svakom životnom trenutku možemo pripisati težinu, ali kad pogledate sutra šta je bilo juče, sve se menja. Danas vam se probuši guma na autoputu i to je ka-ta-stro-fa… a već sutra se tome možete smejati! Sve je to relativno. Kada smo u Riju pročitali da igram protiv  Kineskinje ZHOU Ying, bio je to težak trenutak: – Biti ili ne biti! Sutra ujutro rekla sam: – Pa, dobro, iz ove kože se ne može. Neposredno pred meč nisam osećala nervozu u želucu, ništa od treme: – Ili će biti jako dobro, ili jako loše. Srednjeg nema! Nakon meča smejala sam se svemu što sam proživljavala, jer sam dobila glat 3:0, da se ona pitala šta ju je snašlo! Da li je to težak trenutak, kada se sagleda ishod svega? Nema teških trenutaka u životu. Osim ako želite da stvarno svima objasnite koliko je teško sve što vam se dešava, onda će zaista i biti teško. U bilo čemu, čovek je sam sebi najveća prepreka. Nema teških trenutaka, samo su neki presudni. Život mi se veoma razlikuje od onoga koji sam ranije mogla da zamislim. Počevši od egzistencijalnih pitanja: sa svojih deset prstiju i reketom, uspela sam da napravim stan! Ranije ne bih rekla da je to moguće. Nekada stan od 25 kvadrata izgleda kao stan od 125 kvadrata, samo zato što je vaš! Uspeh je izgraditi dom. Na mnogo načina pokušavam da kažem hvala svima koji su mi bili podrška u sportskim podvizima. Nekada je to hvala večera u porodičnom okruženju, spremljena od srca. Nešto se u životu može platiti novcem, ali najvažnije stvari nemaju cenu. Volela bih da sa porodicom proputujem Evropu, jer je ćerkina želja da poseti sva mesta na kojima sam se takmičila. Verovatno to nećemo moći da uradimo za jedno leto, možda se neću ni setiti svih mesta gde sam učestvovala na sportskim dešavanjima, ali gledaću da je pre svega odvedem u Španiju, jer je tamo bila sa samo šest meseci. Volela bih da još jednom, barem na dvadeset četiri časa, ponovo budem na nogama. Delimično je to izvodljivo: da imam više vremena, odlazila bih na rehabilitaciju, stavljala longete, hodala na razboju… Ali, najvećim delom, to je želja za zlatnu ribicu! Realno, živim ispunjeniji život nego što bih ga živela da nisam stekla invaliditet. Pre toga nisam bila toliko uporna, istrajna i tvrdoglava. Sada će biti po mome, ili neće biti nikako.

Primopredaja zastave pred Paraolimpijske igre u Riju (2016)

ŠAMPIONKA SVAKI DAN

Posle Paraolimpijade u Riju, mladalačka maštanja o autogramima ili stisku ruke poznatih sportista postaju stvarnost. Istovremeno počinjem da shvatam veličinu sopstvenih postignuća. Kada sam igrala košarku, Partizan, sa Žarkom Paspaljem, Đorđevićem i Divcem bio je na vrhu Evrope. Neke od njih sada susrećem na svakom koraku, na sastancima i druženjima. Jedino još uvek nisam imala prilike da negde sretnem Novaka Đokovića. Ni dan-danas nisam sasvim svesna koliko sam postigla, ali kada mi priđu sportisti koje sam pratila na svetskim prvenstvima ili na Olimpijadi, da traže autogram od mene i da mi stisnu ruku, sve više shvatam tu vrednost. Svi mi imamo dodirnih tačaka, jednu težnju i jednu želju: da ljudima u ovoj državi donesemo radost. Naš uspeh nije samo naš, to je uspeh cele zemlje – svakog, pa i onog najsiromašnijeg čoveka koji se raduje zajedno sa nama. Sada sam deo naroda, ljudi me prepoznaju i prilaze: – Samo da vas dotaknem! Znam da su ti ljudi bili sa mnom na terenu i da su preživljavali isto što i ja tokom finalnih mečeva. Da ne treniramo, ne bismo bili ovde gde jesmo. Da nemamo uslove na SPENS-u kakve imamo, ne bismo bili ovde gde jesmo. Da nemamo stručni tim u kome su Zlatko Kesler, Lazar Kurteš, Ilija Đurašinović, Paja Vukadinov, Miodrag Čović, Romana Romanov – da nije svih tih ljudi, ne bismo bili tu gde jesmo. Klub Spin u kome treniram okosnica je reprezentacije. Doneo je četiri medalje sa Paraolimpijskih igara, što se, koliko znam, nikada nije desilo u pojedinačnim sportovima. Zakon o sportu omogućuje nam da se materijalno obezbedimo, što je motiv više da se osobe s invaliditetom posvete sportu.

Doček paraolimpijaca iz Rija (2016). Foto: Filip Bakić

NENASLOVLJENA AUTOBIOGRAFIJA

Ne znam kako bih nazvala knjigu o sebi, niti o tome razmišljam. Ako bi uopšte bila napisana, mislim da bi ostala bez naslova. Svaki čitalac trebalo bi da je naslovi po sopstvenom nahođenju, rukovođen onim što bi baš njega dotaklo u toj knjizi, nečim što je baš za njega ključno.

PORUKA DVADESETOGODIŠNJOJ SEBI (I DRUGIMA)

Razmisli dobro o svakom sledećem koraku, jer možeš stati na čvrsto tlo ili uleteti u rupu iz koje je teško izvući se. Kada gledaš daleko ispred sebe, spotakneš se o najobičnije stvari. Kada gledaš u najobičnije stvari, stižeš na vrh!

Fotografije: lična arhiva Borislave Perić Ranković

About the Author

Leave A Response