TIJANA RUŽIĆ O HOMEOPATIJI, AUTIZMU I MENTALNOM ZDRAVLJU [INTERVJU]

Posted on by Marijana Čanak

Tijana Ružić

Tijana Ružić bavi se homeopatijom proteklih petnaest godina, a njena klinička praksa broji preko dve hiljade klijenata (dece i odraslih). Pored formalnog medicinskog obrazovanja i naprednih internacionalnih studija homeopatije, pohađala je školu transakcione analize i mnogobrojne treninge iz oblasti komunikacije i asertivnosti. Trenutno pohađa edukaciju iz oblasti regresoterapije po metodi Patrika Balinta, a iz hobija se bavi umetnošću i izradom prirodne kozmetike. Radi i predaje u Udruženju za klasičnu homeopatiju Hahnemann. Niz godina bila je angažovana u nevladinom sektoru, na projektima integracije izbegle dece i dece sa mentalnim invaliditetima, kroz primenu art-terapijskih tehnika.

Deca poseduju tu mudrost: znaju da traže rešenja u malim i jednostavnim stvarima – kaže Tijana. – Kada nam dete ukaže poverenje u radu, nastaju neprocenjiva iskustva. Homeopatija je moj poziv i moja ljubav, a najveće mi je zadovoljstvo da radim sa decom – za odrasle treba daleko više strpljenja!

Za Portal o invalidnosti, Tijana Ružić o svom dugogodišnjem iskustvu u homeopatiji i njenoj primeni u oblasti mentalnog zdravlja, s posebnim osvrtom na rad sa decom iz spektra autizma…:

Homeopatija za neupućene: šta je to, kako funkcioniše, čemu služi?

Najjednostavnije rečeno, homeopatija je metod isceljivanja sličnim. Ista supstanca koja izaziva određene simptome bolesti kod zdravih osoba, dovešće do isceljenja osobu koja je obolela. Iako je na našim prostorima homeopatija prisutna od 1997. godine, još uvek su retki klijenti koji se primarno opredeljuju za homeopatiju, što obično otežava situaciju. Kod nas dolaze najkompleksniji slučajevi, koji su probali sve što su mogli, pa na kraju i homeopatiju. Na našim prostorima su sve alternativne metode, koje ne spadaju u domen fitoterapije, još uvek nepoznanica. Kao homeopata, izuzetno poštujem sve alternativne terapeute  i ne zastupam stav homeopatija i ništa osim nje. Ne postoji metod koji je univerzalno efikasan za sve i dobro je ako možemo da biramo isceliteljski proces u koji ćemo ući s poverenjem. Ali, dok klijent ne dođe do nas, moguće je da je već razvio programsko razboljevanje: kao da su mu ćelije navijene da se ponašaju na određeni način. Iz tog stanja je daleko teže izvući i reprogramirati organizam. Koliko odlazak kod homeopate nije u našoj kulturi, toliko se u zapadnoj Evropi, naročito u Nemačkoj, insistira upravo na alternativnoj medicini, jer su dijagnostika i metode lečenja klasične medicine najskuplje. Uvek nam preostaje klasična medicina, ukoliko nešto nije moguće rešiti nekom nežnijom metodom. Naspram dvadesetogodišnjeg prisustva na našem podneblju, homeopatija u svetu ima tradiciju koja je duga dva veka i doseže do vremena u kome nije bilo razvijene klasične medicine ni farmakoloških sredstava. Zbog toga evropska, američka i indijska homeopatija mogu da rade sa veoma kompleksnim, zahtevnim i ozbiljnim dijagnozama i stanjima.

Ne očekujem da homeopatija ikada zvanično postane legitimni vid lečenja, ali očekujem da i dalje bude popularna. (James Randi)

Dejstvo homeopatske supstance

Za izradu homeopatskog preparata koriste se tri osnovne grupe supstanci: biljni preparati, mineralni (iz periodnog sistema elemenata) i životinjski preparati (npr. mleko ili otrov neke životinje). Homeopata te supstance prepisuje u ogromnim razblaženjima, pa nauka ne može da dokaže njihovo efikasno dejstvo. Upravo je u tome glavni razlog da klasična medicina pobija homeopatiju, svodeći je na placebo. Kada se uradi hemijska analiza našeg preparata, osnovne supstance nema ni u tragovima! S jedne strane je to dobro, jer postoji mnoštvo otrovnih supstanci; s druge strane, to opovrgava dejstvo homeopatskog preparata izvan placebo efekta. Ipak, homeopatija je nebrojeno puta dokazala da prevazilazi placebo, kroz tretmane dece, životinja i sada aktuelnog pokreta agrohomeopatije, gde ne može biti reči o placebo efektu. Dete od nekoliko meseci, životinja ili biljka ne znaju da su dobili preparat,  a uspesi su ogromni. Tome u prilog ide i činjenica da je homeopatija svoj evropski procvat doživela tokom velikih epidemija, kada nije bilo inicijalnog razgovora koji bi mogao da ima placebo efekat.

Homeopatski intervju

Da bismo ustanovili koja supstanca je potrebna za isceljenje, prvi korak je homeopatski intervju koji ispituje vrstu stanja, koliko ono traje i kako je ranije tretirano. Homeopatski intervju traje oko sat i po vremena i vodi se samo sa jednom svrhom: da bismo dobili homeopatsko značenje klijentove priče. Kada to dobijemo, rezultati su neverovatni. Nekada potrošim sate, a da klijenta shvatim kao što čovek shvata čoveka, bez homeopatske vrednosti. To nije dovoljno da bih u homeopatskoj materija medici, gde trenutno postoji tri i po hiljade preparata, pronašla onaj koji izaziva određeno ponašanje ili stanje. Klijenti često misle da treba da nam saopšte neke od svojih velikih životnih tajni, a to nije ono što je homeopati potrebno. Nama su potrebna osećanja, strahovi, imaginacije, ponašanje… Otežavajuća je okolnost što smo mi ljudi skloni da pričamo jedno, a radimo nešto sasvim drugo, dok nam je za homeopatsko prepisivanje veoma bitno objektivno ponašanje klijenta koje, ako ne možemo da dobijemo od samog klijenta, možemo dobiti od članova porodice.  S druge strane, dobra je vest da telo nikada ne laže. Ako se razbolim, telo ne ume da slaže bilo koji simptom. Putem ponašanja i simptoma dekodiramo samu osobu. Ako me užasno nervira pojava neke koleginice s posla, ako već sam njen glas izaziva iritaciju unutar mene, izvesno je da će se ta moja lična percepcija i moj osećaj materijalizovati. U konkretnom primeru, verovatno će nastati alergija, jer sam nečim iziritirana. Još jedan primer: osoba ne može imati išijalgiju, a da se ne oseća zarobljenom – poslom, partnerstvom ili bilo čime. Išijalgija je samo materijalizacija osećaja zarobljenosti. Zavisno od stepena očaja onoga što vidim kao stvarnost, razvijam određeno fizičko stanje u odnosu na dubinu svog očaja: na početku skale je ukočenost, a na drugom kraju je Parkinsonova bolest. Reumatoidni artritis je negde na sredini. U svakom slučaju, u pitanju su stanja koja ograničavaju kretanje. Ako sam uverena da se nikada ne mogu razvesti od svog supruga, dobiću sporo progredijentnu bolest, sve dok u potpunosti ne prestanem da se krećem. Iskrivljena stvarnost koju vidim glasi: – Nikada ne mogu otići. Istina kaže nešto drugo: – Od bilo koga možeš otići kad god hoćeš! Kada ne možemo da budemo istiniti sami sa sobom, telo pokušava da nam se obrati.

Kroz homeopatski intervju važno je razumeti osobu i ustanoviti šta ona vidi kao stvarnost. Pitamo se:Kakva je tvoja stvarnost? Šta vidiš unutar nje? Kada to vidiš, šta onda (u)radiš i šta osećaš? Šta time materijalizuješ kao svoje zdravstveno stanje? To su ključne stavke. U najezdi tehnika pozitivnog razmišljanja, jedno vreme je bilo neverovatno teško voditi homeopatski intervju. Homeopatija je prošla kroz sedam godina pakla, jer su se ljudi trenirali da ne izgovore negativnu misao, bojeći se njene manifestacije. Da zaista tako žive, uopšte ne bi imali problem ni na fizičkom, ni na mentalno-emotivnom nivou. Besmisleno je zavaravati se. Ponavljanjem određenog obrasca, bez menjanja energetske matrice, situacija se neće promeniti. Ako neko i dalje vidi svoj život kao ograničavajući, može u nedogled da afirmiše: – Ja sam srećna i zadovoljna. Ništa se neće promeniti. Zdravlje je fleksibilnost i sloboda. Ograničavanje te slobode vodi u poremećaj.

Autizam iz ugla homeopatije

Homeopatija ne definiše ništa. Za homeopatu uopšte nije bitna neka opšta karakteristika autizma, nego ono što je osobeno za konkretno dete u spektru. Dok klasična medicina traga za zajedničkim simptomima, pa na osnovu toga imenuje neko stanje, homeopata posmatra ono što je specifično za konkretnu osobu u određenom stanju. U radu sa decom, tokom homeopatskog intervjua analizira se istorijat trudnoće, začeće, kako je tekao detetov razvoj, od čega je dete bolovalo, koje terapije je primalo – treba postaviti na vremensku liniju sve što se dešavalo s detetom od začeća do dolaska kod homeopate. Naročito je teško raditi sa decom iz spektra koja su neverbalna, jer tada sve podatke dobijamo od roditelja. Događa se da razdvojimo roditelje, pa majka predstavi dete na jedan način, a otac na sasvim drugi. Postavlja se pitanje koga onda tretiramo: mamino ili tatino dete? Sećam se kako je jedna majka dovela dete tvrdeći da je hiperaktivno, a onda ga je stavila na moj pisaći sto, gde se dete punih sat i po vremena igralo ključevima. Očigledno je bilo da je dete više nego statično! Izdržalo je duže od sat vremena na jednom mestu, a pritom su mu ključevi bili dovoljna zabava. Koja god dijagnoza da je u pitanju, za homeopatu je ponašanje od ključnog značaja. Kada dete ima upalu uha i odguruje mamu, to ukazuje na jedan preparat; kada ima upalu uha i želi da ga mama drži u naručju, to ukazuje na drugi preparat. Razlika nije u dijagnozi, nego u ponašanju tokom dijagnostikovanog stanja. Ponašanje je način ispoljavanja i komunikacije. Određivanje terapije odvija se isključivo na osnovu onoga što homeopata uoči, odnosno, na osnovu ponašanja deteta. Za nas zvanična medicinska dijagnoza jeste bitna, ali nije presudna, pa je roditeljima često teško da shvate šta je zaista potrebno za homeopatsko prepisivanje. Imam bogato iskustvo u radu sa Holanđanima i interesantno je da je tamo spektar autizma mnogo širi nego kod nas. U Holandiji se svako dete koje nema razvijenu socijalnu inteligenciju smatra detetom iz spektra. Iz iskustva sa ovdašnjim roditeljima, autizam se lakše poriče nego što se uopšte uzima u obzir mogućnost da dete pripada spektru. Za dete koje po holandskim kriterijumima ima autizam, kod nas bi rekli da je malo na svoju ruku – a možda ni to. Posle dvanaest godina iskustva sa decom iz spektra, jedino mogu da kažem da su rezultati veoma različiti: u nekim slučajevima deca su progovorila i krenula u redovne škole; u drugim slučajevima nismo ostvarili ni najmanji napredak.

Detoks terapija

Treba imati na umu da su okidači autizma raznovrsni: jatrogeno[1] dejstvo lekova, traumatične situacije u porodici, genetika… vrlo često je u pitanju kombinacija više faktora. Kada je jatrogeno dejstvo lekova okidač autizma ili poremećaja u ponašanju, homeopatija je veoma efikasna. U takvim slučajevima, zavisno od toga šta je dete primilo – vakcinu, antibiotike, kortikosteroide[2] – različitim vrstama detoksa dete uspe da se oporavi. Sećam se jednog deteta koje su roditelji doveli zbog laringitisa, a dete se neobično ponašalo: neprekidno je trčalo po sobi za konsultacije i, umesto da nas gleda u oči, zabacivalo je pogled u vis. Roditelji su sve vreme pričali samo o laringitisu, koji je bio zanemarljiv naspram onoga što sam videla. Detaljnim ispitivanjem ustanovili smo da otac deteta uzima lek protiv anksioznosti koji je uzimao i u periodu začeća. Detetu smo dali jednu dozu detoksa od tog leka i ono se u potpunosti mentalno oporavilo. Bio je to prvi put da smo uradili detoks leka koji je otac uzimao pre rođenja deteta. Pod dejstvom je bila samo jedna ćelija – spermatozoid – što se odrazilo na celokupno stanje detetovog organizma.

Važno je znati da nisu samo jatrogena dejstva lekova, niti samo vakcine, okidači autizma i drugih stanja, jer mnogo puta uradimo detoks od vakcine, a ne dođe do poboljšanja – iz čega je jasno da vakcina nije dovela do tog stanja. Znam mnoštvo slučajeva gde deca nisu primila vakcine, a imaju autizam. Isto tako znam mnoštvo slučajeva da se cela porodica pridržava određenog režima zdrave ishrane, kao što je sirova hrana, a dete je izuzetno bolešljivo. Kako je to moguće, ako je takav način ishrane univerzalno zdrav? Ekstremizam u bilo čemu je samo odraz naše nefleksibilnosti, a svaka nefleksibilnost vodi u poremećaj.

Terapijski proces kod dece iz spektra

Po homeopatskoj teoriji i praksi, kada  se dete iz spektra autizma razboli, ta akutna bolest ne bi trebalo da se leči, jer upravo je to znak da dete ide ka boljitku – da uspeva da se spusti u fizičko telo. Većina dece iz spektra gotovo nikada nije bolesna, retko se razbole od populacijskih bolesti koje su karaktersitične za određeni uzrast. Uobičajeno je da petogodišnje dete koje ide u kolektiv dobije virozu, ali se to ne dešava detetu s autizmom. Kada se dete razboli nakon homeopatskog preparata, za nas je to povoljan znak. Kroz to prividno pogoršanje dete zapravo dolazi sebi – što roditeljima nije lako da razumeju. Homeopata uvek procenjuje koje od stanja je teže: da li autizam koji je trajan ili prehlada koja je prolazna? Ako procenimo da je novonastala prehlada lakša, ostavimo je da traje, dok se organizam sam ne izbori. Znamo da je temperatura mogućnost da se razvije imuni odgovor i zato je ne treba spuštati odmah. Roditeljima to obično nije jasno, pa panično posežu za preparatima klasične medicine – što dete automatski vraća u prvobitno stanje. Deca s autizmom ne trpe nikakvu agresiju: ni emocionalnu, ni mentalnu, ni fizičku. Bilo kakvo agresivno lečenje vraća ih u dublje stanje autizma. Događalo mi se da detetu iz spektra dam homeopatski preparat, ono dobije temperaturu i progovori. Majka mu uz konsultaciju pedijatra da antibiotik kako bi mu olakšala stanje – dete prestane da govori! Nije mi namera da negiram lekove klasične medicine koji, u krajnjoj liniji, spasavaju živote. Ali, danas je lečenje preagresivno: organizmu ne dajemo prostora da se sam isceli, niti imamo vremena za metode naših baka, iako su čajevi, obloge i tuširanje često delotvorni koliko i brufen. Živimo u brzom vremenu i tražimo brza rešenja, jer nas sistem primorava na to, ali brza rešenja nisu uvek najbolja.

Rad sa roditeljima dece s autizmom

Za efikasnost homeopatskog procesa važno je što detaljnije ustanoviti individualnu reakciju na neki preparat. Ako dete dobije temperaturu, za homeopatu je najmanje važno da li je to temperatura od 39◦. Važno je na kojim delovima tela je dete toplo, da li se znoji i gde, da li negde menja boju, da li traži da pije vodu ili ne. Roditelj ne treba da bude zdravstveni radnik da bi to ustanovio – samo treba da posmatra i da pusti dete da se izrazi telom i dušom. Homeopata ne poseduje neki paket znanja koji se automatski primenjuje, nego zahteva posmatranje i povratne informacije da bi terapija dovela do rezultata. Zato je neophodno da prvo obučim roditelje kako i šta da posmatraju kod deteta. Kada akutnu situaciju uspemo da rešimo homeopatski, onda smo na pravom putu. Saradnja sa roditeljima je imperativ, delotvornost terapije umnogome upravo od toga zavisi. Neke od mojih kolega neće da tretiraju dete ako ujedno ne tretiraju i roditelje. Moj pristup nije takav, jer u tome vidim svojevrsno prisiljavanje. Dopustim roditeljima da sami odluče da li im je terapija potrebna ili ne, a ujedno razumem da su ti roditelji u vrtlogu: obaveza, posla, različitih terapeuta i plaćanja svega toga… Najčešće ni ne razmišljaju o sebi – iako su možda baš oni najbitniji, jer: kada avion pada, maska se prvo stavlja roditelju, pa tek onda detetu.

Događa se da neka deca budu bolesna isključivo vikendom, što je znak da u porodici nešto nije u redu. Nemoguće je da neka porodica ima viruse u kući samo subotom i nedeljom! Kada se to desi treći put, moram da pitam roditelje šta se dešava među njima. Razboljevanje je način da dete smiri situaciju u kući, jer će se onda roditelji baviti detetovim zdravljem. Dete nema moć da kaže: – Hej, šta vi to radite? Prestanite! Ali može da iznađe neverbalan način da se izrazi. Autizam je takođe pokušaj deteta da nešto kaže. Potrebno je da na planeti postoji neurodiverzitet, da bismo mi neurotipični učili od osoba iz spektra. Mislim da u tome takođe treba tražiti razlog ekspanzije autizma. Razumem roditelje, jer vidim koliko se umorim radeći sa detetom sat i po vremena, a ne mogu ni da zamislim kako je biti u tome dvadeset četiri sata, sedam dana u nedelji. Dok tragamo za svim mogućim metodama, možda nam promiču krajnje jednostavna rešenja koja su blizu nas? Nekada je dobar kontakt sa detetom u nekoj mirnoj sredini delotvorniji od terapijskog rada. Nekada je kontakt sa prirodom ono što nedostaje, dok stručne pomoći možda ima i previše. Lakše je davati nego primeniti sve te savete. Izvesno je da nema univerzalnih recepata i da svakom detetu treba pristupiti individualno. Verujem da od svakog deteta možemo nešto da naučimo, bez obzira na to da li dete izgovara ili ne izgovara te poruke. Pitanje je koliko hoćemo da ih čujemo.

Raspon iskustava iz lične prakse

Neopisiva je sreća kada dete s kojim sam počela da radim dok je bilo neverbalno, izgovori moje ime! Milica je devojčica s autizmom koja je godinama dolazila kod nas i rezultat je da sada ide u redovnu školu, bez ličnog pratioca. U odnosu na svoje vršnjake, sporija je u razvoju, jer je kasno progovorila. Iskustvo koje smo imali sa njom je knjiški primer homeopatskog terapijskog procesa. Kada smo počeli da joj dajemo preparate, kod Milice se javljala temperatura sa upalama grla. Njenoj majci trebalo je sigurno devet meseci da stekne poverenje u homeopatski proces: kada Milica progovori, a razboli se fizički, da ne poseže za agresivnom terapijom. Tek kada je majka izašla iz tog ciklusa paničnog lečenja, Milica je progovorila. Da smo sa njom počeli da radimo u najranijem uzrastu, verovatno bi rezultati bili još bolji, mogla bi da se razvija u korak sa svojim vršnjacima. Od neizmernog je značaja što je ovde cela porodica dala sve od sebe.  Odlučili su da se odsele u kuću van grada, gde je Milica zaista srećna.

Sećam se jednog deteta koje sam pratila od najranijeg uzrasta, ali je taj dečak odrastao u porodici gde su on i majka konstantno trpeli nasilje. Kada je prvi put došao kod nas u sobu za konsultacije, uzeo je vazu i razneo je bacivši je na pod. Tako smo se nas dvoje upoznali. Bio je to jasan signal da dete doživljava nasilje u porodici, što je majka kasnije i potvrdila. Tom dečaku nikada nismo uspeli da pomognemo. Kada je majka izašla iz nasilne situacije, nije mogla da se nosi sa pogoršanjima koja su neminovna tokom homeopatske terapije detoksima. Po automatizmu bi padala u paniku i proces bi se prekinuo. Složile smo se da nema nikakvog smisla pokušavati dalje… Pamtim još jedno dete koje je otac vezivao i držao ispred televizora dok je majka bila na poslu. Ni tom detetu nikada nismo uspeli da pomognemo da uopšte izađe iz šoka. Prema mom iskustvu, ako su bilo kakve razvojne poteškoće kod deteta povezane sa nasiljem u porodici, šanse da će mu homeopatija pomoći su nula posto, jer taj splet je zaista poguban.

Homeopatija u kombinaciji sa drugim metodama

Ništa neće narušiti homeopatski proces, osim agresivne klasično-medicinske terapije, ukoliko je jaka i prebrzo data. Naravno da dete treba da nastavi da ide kod pedijatra, logopeda, psihologa. Kada postoji tim profesionalaca koji je posvećen onome što radi, niko nikome ne može da smeta – naprotiv. Uvidela sam da je kombinacija homeopatija – psiholog – logoped izuzetno delotvorna. Imam sjajnu saradnju sa Logopedskim kabinetom  za glas, govor i sluh VeRa i sa Psihološkim savetovalištem Skala. Nedavno nam se dogodilo da  dete, koje je punih deset godina bilo neverbalno, progovori. U tim kombinovanim terapijama vidimo jake rezultate, mada se događa da svi radimo koliko god možemo, a rezultati izostanu. Sećam se jednog deteta  koje nije progovorilo do svoje četvrte godine – pedijatar je tvrdio da nešto nije kako treba, psiholog i ja takođe, a majka je istrajala u stavu da je sa njenim detetom sve u redu. Dete je progovorilo nedelju dana nakon prve granule. Možda je to majčino poricanje, odnosno, njena vera u to da je sve u redu, doprinela takvom poboljšanju? Nakon svega što sam videla, mogu samo da ponovim da ne postoje opštevažeći recepti, niti definicije.

Nijedna metoda nije čarobna, niti je homeopatija svemoguća. Isceljenje je proces i, ako neko misli da je kod homeopate dovoljno doći jedanput, bolje da ni ne započinje. Autizam je toliko kompleksno stanje, da zahteva između šest i dvanaest meseci tretmana, bez ikakve garancije. Nekada posle dvanaest meseci rada jedino možemo da uvidimo kako ne postižemo ništa. Kada je dete s autizmom na najrigoroznijim dijetama, dolazi do poboljšanja, ali neretko to traje svega šest meseci, nakon čega se sve vraća na staro. Šta hoću da kažem? Nijedno stanje ne manifestuje se isključivo na fizičkom nivou, tako da je apsurdno mentalna stanja tretirati isključivo fizičkim putem.

Homeopatija leči veći procenat slučajeva nego bilo koji drugi metod lečenja i nema sumnje da je to bezbednija, ekonomičnija i najcelovitija medicinska nauka. (Mahatma Gandi)

Preporuka za očuvanje mentalnog zdravlja

Neprekidan rad na sebi, kroz različite tehnike i sticanje iskustava u novim i različitim stvarima. To je celoživotni posao bez kraja. Uvek treba sagledati sebe iz različitih uglova, ići ka svojoj suštini. Živeti svakodnevni život sa što većom slobodom, radošću i lagodnošću.

Dodatne informacije i zakazivanje tretmana na: ruzictijana@gmail.com 

[1] Neželjeni ili toksični efekti koji pogoršavaju stanje (od grč.  iatros – lekar i genesis – postupak).

[2] Hormoni kore nadbubrežne žlezde sa farmakološkim funkcijama.

About the Author

1 Comment so far. Feel free to join this conversation.

  1. Ivana Blagojevic 22/02/2017 at 2:02 pm - Reply

    Divan tekst,uzivala sam citajuci. Tijana je jedna od najboljih homeopata na nasim prostorima

Leave A Response