Svet u kome živim sa šizoafektivnim poremećajem

Posted on by Redakcija

Sećam se kako sam se igrao kao dete, zamišljajući da moje figurice prolaze kroz izvanredne avanture i snimajući svoje misli na kasetofonu. Jednom sam se okrenuo i video veliku, senovitu figuru u dovratku. Bio je masivan, daleko krupniji od ikoga koga znam, širokih ramena, sa nejasnim svojstvima. Većinu vremena bio je crn kao ugalj.

Zurio je u mene neko vreme, a onda se okrenuo i otišao u sobu mojih roditelja i nikada ga više nisam video.

U to vreme nisam znao da tamo nije bilo nikoga. Mislio sam da je ta pojava stvarna kao bilo ko od odraslih ljudi koje sam poznavao. Računao sam da mi je prijatelj.

Sledeći put nisam bio tako ravnodušan. Imao sam 12 godina i znao sam da imam halucinacije, uopšteno razaznajući stvarno od nestvarnog. Ta noć bila je neobična. Probudio sam se, ustao da popijem čašu vode i krenuo nazad ja sobi. Skamenio sam se. Soba je bila crvena i četiri figure pod ogrtačima plutale su iznad mog kreveta, a vatra je kružila oko njih. Unutar ogrtača bio je crni ponor i znao sam da su došli po mene. Zurio sam u to – činilo se punih sat vremena – pre nego što su nestali. Spavao sam na kauču te noći.

S vremena na vreme viđam senovite ljude u svom životu. Uglavnom nisu zlokobni. Obično su samo tu bez nekog naročitog značaja.

Napustili su moj život kada sam izašao iz puberteta i dobio antipsihotičnu terapiju. Sada najčešće imam halucinacije o bubama koje pužu po zidovima i podu. Ponekad čujem glasove. Ne govore ništa važno, ali ne mogu da tvrdim da li su tu zbog osećaja koje imam u glavi.

Kada sam pod stresom, taj osećaj nije tu i mogu da osetim vibracije glasova – kao da mi šapuću na uho. Ponekad čujem korake ili kašalj u svom stanu na kraju dana. Moram da prošetam sa bejzbol palicom  u ruci, da pretražim ormane, prostor ispod kreveta, plakare. Uvek se ponadam da će mi to odagnati strahove, ali nikada ne bude tako.

Zbog sveta u kome živim, preispitujem većinu dnevnih iskustava, pitajući se da li ih i drugi imaju, ili sam to samo ja.

Halucinacije nisu najteži, niti toliko otuđujući deo života.

Aspekt bolesti koji mi najviše utiče na život jesu stalne promene raspoloženja – kako se čini ostatku sveta – kao i znanje da se celim mojim životom mora pažljivo upravljati putem terapija i raznih veština.

Poslednja manična epizoda odigrala se u martu 2014. Hranio sam se zdravo, vežbao sam nekoliko sati dnevno, živeo u čistom stanu i bio, uopšteno govoreći, produktivan. Nažalost, ovo nije potrajalo i već u maju postao sam depresivan. Prestao sam da vežbam, jer sam bio iscrpljen, a istovremeno nisam mogao da spavam jer su me opsedale misli. Napustio sam projekat na kome sam radio, odustao od čistoće i higijene koju sam pažljivo održavao tokom manične faze.

Depresija, nasuprot popularnom uverenju, nije samo tuga, već i fizička iscrpljenost. To je vucaranje tela kroz život. To je nemogućnost da vodiš računa o svom životu, da uživaš u njemu – makar  u stvarima koje si voleo. Ako ti se i desi da u nečemu uživaš, to je obično nešto što je odvojeno od tebe, kao susret sa voljenima kroz zatvoreničko staklo. Tu su, ali ne onako kako si se nadao da će biti.

Nažalost, moja manija često dolazi u paketu sa nemogućnošću da osećam zadovoljstvo. Zato, kada pronađem nešto sa čim mogu da se povežem, dajem se tome danima, nedeljama, mesecima ili čak godinama.

Šizoafektivni poremećaj prati socijalna nezgrapnost, pa upoznavanje novih ljudi, čak i u poznatim okolnostima, često izgleda kao da ste upali u kulturu sa potpuno nepoznatim običajima. Nemogućnost uživanja zahvata i odnose sa ljudima, čineći nepoznate kulture najinteresantnijima.

Ali, isto kao kada iskusim neku aktivnost u kojoj istinski uživam, kada upoznam nekoga ko me oduševljava – fiksiram se. Pošto je za mene toliko retko da budem fasciniran ili da me nešto istinski zainteresuje, ne znam kako da kontrolišem te emocije. Moje obožavanje i privrženost opisuju kao nešto intenzivno i silno, mada nikada ne mislim ništa loše.

Drugi svakodnevni izazov proizilazi iz afektivnog dela šizoafektivnog poremećaja. Obično zvučim i izgledam distancirano i nemarno. Zahvaljujući tome mnogi me doživljavaju kao neiskrenog i hladnog, čak i kada mi je zaista stalo i zadubljeno slušam. Na kom god poslu da sam bio, govorili su mi da bi trebalo da imam više uzbuđenja. Čak i jednostavne stvari, kao što je osmeh za fotografisanje, neizmerno su mi teške. Ti usiljeni osmesi zahtevaju svu moju koncentraciju, što je za mene komplikovano i odvratno neiskreno.

Druga mentalna stanja i pukotine u ličnosti pogoršavaju moje stanje, ali nastavljam dalje, znajući da su neki dani bolji od ostalih.

Thomas Wallingford

IZVOR:

https://themighty.com/2016/05/life-with-schizoaffective-disorder/

About the Author

Redakcija:

Leave A Response