Milesa Milinković: Loši uslovi podstiču promenu

Posted on by Marijana Čanak
Milesa Milinković (1977), Užice

Milesa Milinković (1977), Užice

Master rodnih studija i diplomirana pedagoškinja

Predsednica Kreativno-afirmativne organizacijeParnas, direktorka Filmskog festivala Uhvati sa mnom ovaj dan / Uhvati film

Tri najvažnije stvari o meni …: Poistovećujem se sa svim što radim, najviše sa Filmskim festivalom Uhvati sa mnom ovaj dan /Uhvati film. Nesuđena sam doktorantkinja Rodnih studija.  Volim da mislim o sebi da sam aktivistkinja u svakom smislu.

Kao devojčica, želela sam da budemlekarka. Mislim da sve osobe sa invaliditetom manje-više imaju tu fazu da hoće da budu lekari, verovatno zbog medicinskog modela invalidnosti.

Oduvek me inspirišu… knjige i loši uslovi, jer podstiču promenu. Prva knjiga koja me jepokrenula na istraživanje i učenje bila je Džejn Ejr –  o svestranoj ženi koja je toliko toga znala. Imam utisak da do početka fakulteta nisam uopšte znala da učim, sve se svodilo na puko usvajanje podataka koji se lako zaborave. Džejn Ejr me je inspirisala na pravo saznavanje i obrazovanje. Loši socijalni i porodični uslovi podsticali su me da nešto preduzmem povodom toga. Stan u kome sam živela u Užicu bio je okružen visokim brdima, zbog čega sam se osećala zarobljenom. Istovremeno je u meni rasla potreba za prostranstvom, koje ću godinama kasnije naći u Vojvodini. Vojvodinusam prvi put videla  na pragu svoje osamnaeste i – odmah je postala sinonim prostranstva, jačajući moju želju da odem iz Užica.

Aktivizam za mene znači živeti život tako da na svakom koraku uradiš sve što možeš da doprineseš, poboljšaš, promeniš nešto. Ne samo za sebe, nego imajući u vidu druge, koji možda nemaju resursa da reaguju. Što bi rekao Gandi: Budi promena koju želiš da vidiš u svetu.

milesa-3

Prvi put došla sam u udruženje… kada sam završila srednju školu i otišla da se raspitam da li mogu da mi pomognu da nađem posao. U Udruženju distrofičara u Užicu rekli su mi da ne mogu, ali su me uputili na neke od svojih aktivnosti. Sedela sam tu i slušala. Godine 2000. učestvovala sam na seminaru osnaživanja žena s invaliditetom Možeš i ti koji je vodila Organizacija  …IZ KRUGA – Srbija, gde sam, između ostalog, prošla i obuku za vođenje radionica. Posle tog seminara više nisam bila ista. Prevazišla sam onu povučenu i ćutljivu sebe, koja izbegava da pregovara sa drugima, jer: mene neće razumeti. Aktivirala sam se i ubrzo počela da vodim radionice za mlade ljude koje sam upoznala na izletima, jer tradicionalna udruženja samo to rade – organizuju izlete. Okupila sam mlad tim, sa idejom da zaista obiđemo članove udruženja koji su postojali samo na papiru, bez stvarnog uvida u uslove u kojima žive. Bila je to moja prva aktivistička akcija, koja je pokrenula mlade u užičkom udruženju. Posle toga napisala sam još jedan projekat koji je realizovan u mom odsustvu, jer sam upisala fakultet i preselila se u Novi Sad. Još ranije sam na jednom od seminara u Novom Sadu srela Milicu Mimu Ružičić Novković, sećam se kako mi je pokazivala studentski grad: – Ovde ti je menza, tamo su fakulteti… Kad dođeš ovde da studiraš, bićeš predsednica Udruženja studenata sa invaliditetom!Kao da mi je predodredila tu ulogu, a i sama sam bila puna želje da se angažujem i da nešto promenim. Uključila sam se u sve aktivnosti u koje sam mogla da se uključim, još pre nego što su počela predavanja na fakultetu. Ne vidim da su studenti danas motivisani, niti radoznali u meri u kojoj sam ja bila. Možda zato jer im sve dolazi isuviše lako…? Nakon sedmogodišnje pauze između srednje škole i fakulteta, početak studija doživela sam kao sedmicu na lotou! Ubrzo sam postala sekretarkaUdruženja studenata s invaliditetom, a potom i predsednica.

milesa-2

Najviše sam ponosna na… šta drugo, nego na Filmski festival Uhvati film! Za vreme mog mandata u Udruženju studenata, otvoren je studio za snimanje zvučne literature. Ideja je nastala na jednoj od obuka za pisanje projkata, a ja sam je sa još jednom koleginicom uobličila u projekat. Kada smo kroz filmske festivale došli do izvesnih uvida, započeli smo projekta Umetnost ruši zidove (2010). Bio je to prvi projekat gde su osobe s invaliditetom dobile mogućnost da nauče kako se pravi film. Na tromesečnoj obuci ovladali su osnovama filmskog jezika i produkcijom. Kao rezultat, do sada je snimljeno sedamnaest filmova na teme invalidnosti, roda, seksualnosti. Ponosna sam što su ljudi kroz filmske radionice osnaženi na nekim drugim segmentima. Ponosna sam na i svoj autorski dokumentarac Trenutak radost, o majkama sa invaliditetom, za koji se nadam da će uskoro biti emitovan i na televiziji. Na ličnom planu sam ponosna što sam se jedno vreme bavila trbušnim plesom, koji veoma volim. Da bih se u to upustila, trebalo je da prevaziđem sopstveni strah i predrasude. Uvidevši koliko ples može da bude blagotvoran na planu podizanja samopouzdanja, osmislila sam projekta  Ja sam za ples, da to učinim dostupnim i drugim ženama.

milesa-4

Od svih mojih osobina, za uspeh je ipak presudno… to što sam odgovornija za druge nego za sebe – što možda uopšte nije dobra osobina! Iza toga je neko uverenje o poslanstvu, kao da sam Mojsije, spasiteljka neke vrste. Sećam se da sam još u studentskoj menzi primetila da jedem kao da na tanjiru iscrtavam put ili prolaz. Uvek sam spontano zastupala druge i oduvek imam zvanje drvenog advokata. Verovatno je baš to presudno kod mene, jer ne mogu da kažem da sam ambiciozna. Nikada mi nije bio cilj da završim fakultet da bih stekla titulu, postala neko i nešto. Postdiplomske studije upisala sam da bih se bavila ženama sa invaliditetom na teorijskom nivou, jer to neko treba da radi! Logičnije je da to preuzmem na sebe, nego da čekam da se neko drugi time pozabavi. Nema tu ličnih aspiracija, stopila sam se s tom misijom i živim to iskustvo.

Za razliku od muškaraca, žene u udruženjima osoba sa invaliditetom rintaju, izvan rukovodećih pozicija i bez lovorika za zasluge. To je moj utisak o tradicionalnim udruženjima. Snaga invalidskog pokreta u stvari je ženska snaga. Jake netradicionalne organizacije danas osnivaju, vode i u njima rade pretežno žene. Ako treba da nabrojim muškarce sa invaliditetom koji su nosioci stvarnih promena, osim Damjana Tatića ne znam nijednog. Činjenica je da žene vuku promene – bilo da je to vidljivo ili ne. S druge strane, događa se da žene imaju stvarnu, čak i monopolističku moć, ali onda nemaju senzibilitet za pitanja žena s invaliditetom ili alternativne načine rada. Neke stvari bi trebalo radikalno preseći i reći: više se ne bavimo humanitarnim radom, izletima, druženjima samo između sebe… Teško se suočiti sa članovima koji su naviknuti na određenu vrstu zastupanja (ako to tako možemo nazvati). Da se ja pitam, ukinula bih tradicionalna udruženja. Da li je važnije napraviti uslove u kojima sama mogu negde da odem, ili u nedogled trošiti resurse da neko drugi ide umesto mene? Tradicionalna udruženja čine nam medveđe usluge, a ljudi koji bi mogli da budu nosioci promena ne dospevaju na rukovodeće pozicije.

milesa-1

Najuspešniju saradnju ostvarivala sam sa… Udrugom Spirit iz Rijeke sa kojom Parnas zajedno realizuje Festival Uhvati film. Preko Filmskog karavana koji organizujemo u raznim gradovima umrežavamo se sa drugim organizacijama. Ostvarili smo dobru saradnju sa Kreativnom radionicom iz Kraljeva koja je osmislila i performans na temu pristupačnosti, a plan je bio da zajedno samo realizujemo karavan filmova o ženama s invaliditetom. Ostvarila sam saradnju sa ženama iz Organizacije Partner koja vodi filmski festival osoba sa invaliditetom u Banja Luci. Počele smo da sarađujemo onlajn i kada smo se ove godine prvi put uživo srele, činilo se da smo još juče zajedno pile kafu i da se već dugo znamo. Takve saradnje su mi najdraže – kada radimo na istom cilju, koji nas onda zbližava i na nekim ličnim planovima.

Organizacije koje su bile ključne za moj lični razvoj i aktivističko stasavanje svakako su … IZ KRUGA – Srbija i Udruženje studenata sa invaliditetom.

U narednoj godini rešena sam da postignem… teško je reći, jer uopšte nemam ciljeva, niti sam ambiciozna. Sve je trenutak inspiracije: suočim se sa nekim problemom, za koji mi onda klinkne rešenje. Na tome se zasniva moj rad, pre nego na nekom detaljnom planiranju. Ono što već dugo vremena unazad želim da zaživi je Oliva. To je sajt koji sam pokrenula sa idejom da okupim žene sa invaliditetom – baš one žene koje nemaju uticaja u tradicionalnim udruženjima – sa kojima bih napravila platformu grupne podrške, jedno sigurno mesto gde žene mogu da podele svoje lične priče. Ideja mi je da ta inicijativa žena sa invaliditetom postoji i kao realno udruženje koje radi na osnaživanju, jer velik broj žena ne zna kako se uopšte pišu projekti, niti kako da koriste wordpress. Oliva je u stagnaciji, jer mislim da mi treba podrška za takav poduhvat, nemam uticajna poznanstva, niti sam u krugu ljudi koji su politički aktivni. Faktor lenjosti takođe čini svoje, čak i kada su u pitanju projekti koje volimo.

Volela bih da ostanem zapamćena po uspešnom filmskom festivalu, koji je stekao renome kakav ima Cinema City. Barem dok ne počnem da se identifikujem sa Olivom. Ja sam neko ko prikuplja i istražuje različite alatke kojima se može menjati sve(st).

Fotografije: lična arhiva Milese Milinković

About the Author

Leave A Response