Druga perspektiva: Seksualnost osoba sa invaliditetom

Posted on by Marijana Čanak

Treći festivalski dan Međunarodnog filmskog festivala Uhvati sa mnom ovaj dan/ Uhvati film obeležila je tribina pod nazivom Druga perspektiva: Seksualnost osoba sa invaliditetom. Tribina je osmišljena kao svojevrsna uvertira za popodnevne projekcije filmskih ostvarenja koja se bave seksualnim pitanjima osoba sa invaliditetom. Kao i filmski program, tribina je održana u Kulturnom centru Novog Sada, u petak, 23. septembra. Na tribini su učestvovali:

  • Erwin Aljukić, nemački glumac bosanskog porekla, poznat po ulozi u jednoj od najgledanijih nemačkih serija. Njegov film Kolege koji se emituje na ovogodišnjem Festivalu prikaz je aktivne seksualnosti i razmene moći između seksualnih partnera sa invaliditetom.
  • Snježana Jolić, blogerka i pravnica. U svojim tekstovim često obrađuje lična partnerska iskustva, a nedavno objavljen intervju u kome objašnjava deseksualizaciju osoba sa invaliditetom i demantuje tu tendenciju svojom ličnom pričom, privukao je pažnju široke javnosti.
  • Svjetlana Timotić, izvršna direktorka organizacije … IZ KRUGA – VOJVODINA koja se dugi niz godina bavi ozbiljni istraživanjem seksualnosti žena sa (motornim) invaliditetom, kao i suzbijanjem nasilja u partnerskim zajednicama.

tribina-o-seksualnosti

Novinarska sekcija Festivala sprovela je anketu o stavovima mladih građana Novog Sada prema seksualnim slobodama osoba sa invaliditetom, čiji su odgovori poslužili kao polazište za razmatranje ove kompleksne i mistifikovane tematike.

Kako mladi bez (vidljivog) invaliditeta interpretiraju seksualnost i partnerske veze u kontekstu invalidnosti:

  • Divim se parovima gde jedna ili obe osobe imaju invaliditet, pogotovo osobi koja nema invaliditet, jer to pokazuje njenu humanost, toleranciju i ljubav. Ne bih mogla biti u takvoj vezi, jer ne želim nadmoć nad partnerom. Iako ne poznajem nijednu osobu sa invaliditetom, mislim da im je teže da nađu partnera.
  • Velika je odgovornost da osoba koja nema nikakav problem prihvati drugu osobu. To znači da se vole!
  • Kada se radi o vezama gde jedan od partnera ima invaliditet, a drugi ne, sigurno se neizmerno vole. To mora da je neka velika ljubav koja ne može da se poredi ni sa čim.
  • Prihvatiti sve mane neke osobe je divno. Drago mi je da ima ljudi koji se toliko vole!

Da rezimiramo: invaliditet je merna jedinica za ljubav.

Odgovori su barem iskreni u neznanju. Kao što znamo, ne žive svi temu o kojoj je reč, a osobe sa invaliditetom, kao i njihova autentična iskustva i dalje su onaj nevidljivi deo društva. Ono što je vidljivo jesu stereotipi i predrasude, kao i stepen socijalne distance. Odgovori veličaju ljubav, a trebalo bi da društvo dosegne nivo u kome je seksualnost normalna – bez obzira na vidljivost invaliditeta, raznolikost tela, promenljivost seksualnih orijentacija, sklonosti i ličnih opredeljenja. Invaliditet je samo jedno od iskustava, ali ne i nečiji celokupan identitet. Uzgred, šta je uopšte velika ljubav?

Ljubav je odgovor, zar ne? Ali, seks postavlja mnogo interesantnih pitanja. (dr Alfred Kinsey)

Svjetlana Timotić

Svjetlana Timotić

– Činjenica je da same osobe sa invaliditetom usvajaju društvene konstrukte i da na osnovu njih grade sliku o sebi, seksu, telu, različitosti. Usvajamo stavove roditelja, zajednice, obrazovnog i drugih sistema koji nam zamagljuju realnost. Pre nego što počnemo da učimo kroz sopstvena iskustva, usvojili smo mnogobrojne predrasude o samima sebi. Ovome treba pridodati da osobe sa invaliditetom ne čine homogenu grupu – različiti smo unutar različitosti – a sistemi nas unificiraju i popravljaju. Takav odnos prema osobama sa invaliditetom ima dugu istoriju, to je nasleđe koje i danas živimo. Patrijarhalna podela uloga umnogome usložnjava život žene sa invaliditetom. Pritom, kao da se od nas traži da dokazujemo kako su i naša partnerstva sasvim obična: svađamo se, ne žudimo da budemo u vezi po svaku cenu, proživljavamo i velike i male ljubavi, prolazne avanture, imamo različita opredeljenja. Ako ništa drugo, informacije su danas široko dostupne. Zato ne mogu da budem puna razumevanja kada nas nečije predrasude vraćaju unazad. Istraživanje pod nazivom Seksualnost žena sa motornim invaliditetom iz Vojvodine sprovele smo sa ciljem da damo autentičan opis i analizu iskustava žena sa invaliditetom sa ovih prostora. Ženama koje su učestvovale u fokus-grupama i intervjuima zahvalna sam na iskrenosti, uprkos sramu i strahu koji neretko opterećuju temu seksualnosti. Istraživanjem je obuhvaćen spektar tema: pubertet, prva menstruacija, telesne promene, intimna higijena, masturbacija, partnerski odnosi, materinstvo… Publikacija pruža realan uvid u intimne živote žena sa invaliditetom. Kada je pročitate, shvatite da se iskustva žena sa invaliditetom suštinski ne razlikuju od iskustava drugih žena. Važno je da žene sa invaliditetom imaju svest o sebi i sopstvenoj seksualnosti, jer se time smanjuje rizik od nasilja. Vrlo često naša tela su izložena, na medicinskim pregledima, ispitivanjima, pokušajima izlečenja – žena treba da zna kako da sačuva privatnost, postavi granice, prepozna svaki nedozvoljeni manevar usmeren ka njenom telu. Najzad, seksualnost nisu samo partnerski odnosi. Seksualnost je političko pitanje i pitanje moći. – Svjetlana Timotić

Snježana Jolić

Snježana Jolić

– Kada objavim neki tekst ili intervju, moju okolinu od mene više ništa ne iznenađuje. Ali kada dobijem komentare od potpuno nepoznatih ljudi, pogađa me što toliko toga ipak ne mogu da im objasnim. Kada o svom životu pričate sa osobama bez invaliditeta, to otprilike ovako izgleda: – Studiraš? Kako je to sjajno! Izlaziš i imaš društveni život? Svaka ti čast! Imaš momka i upražnjavate seks? Ma, daj – to već nije moguće! U vreme kada sam se školovala, umesto inkluzije živeli smo getoizaciju. Pohađala sam školu u kojoj smo svi imali invaliditet, pa smo jedni drugima bili jednaki, izolovani od opšte populacije i njenih predrasuda. Kada sam došla na fakultet, poljuljana mi je slika o sebi kao ženi i sekusalnom biću. Zahvaljujući psihološkoj podršci, shvatila sam da je neuspeh samo korak do uspeha. Ako ništa drugo, po zakonu verovatnoće moraš uspeti kad-tad, dok god pokušavaš. Upustila sam se u normalan život, iskusila zabavu i udvaranja, tako da su se i reakcije koje sam dobijala promenile u skladu sa mojim sazrevanjem. – Snježana Jolić

Erwin Aljukić

Erwin Aljukić

– Dobar deo detinjstva proveo sam u svojevrsnom zatvoru. Dok je trajala osnovna škola, nisam toga bio svestan – samo zato što nisam znao za bolje. Imao sam dobre ocene i trebalo je da nastavim školovanje u gimnaziji. Inkluzija nije bila u povoju, ali probio sam se. Tek tada zapravo sam izašao u svet… i nije bilo lako. U gimnaziji sam se priključio pozorišnoj grupi gde sam počeo da upoznajem sebe. Kada sam najzad otkrio nešto u čemu sam zaista dobar – bila je to gluma – stekao sam samopouzdanje. Mogao sam da istražujem sopstveni izraz, bez upoređivanja sa drugima. Mogao sam da otkrivam kojim jezikom govori moje telo. Sećam se kako su mi ljudi govorili: – Ervine, ti ne možeš da hodaš, ali si tako pametan! – i dugo sam im bio zahvalan. Onda sam se konačno zapitao: – Čekaj malo, zar to znači da od vrata na dole ja uopšte ne egzistiram!? Morao sam prvo da se suočim sa sobom i da proradim to pitanje; tek onda sam mogao da se suočim i sa drugima. Punih 13 godina glumio sam u jednoj nemačkoj seriji, gde mi producenti nisu dozvoljavali da u ljubavnim scenama odem predaleko. Film Kolege bio je prilika da to ispravim! Priprema za snimanje erotskih scena je kao uvežbavanje koreografije: morate znati koja poza dolazi sledeća, kada preuzimate ili predajete inicijativu i na koji način. Pošto smo snimali seksualni čin gde oba partnera imaju invaliditet, tražili smo način da prikažemo kako žena sa motornim invaliditetom može da dominira seksualnom igrom. Ako ne pokretom, može to da učini govorom! Dok smo radili na filmu, bio sam skeptičan: Zašto dve osobe sa invaliditetom? Šta time postižemo? Ali, režiser je istrajao u svojoj zamisli, da bih se ja suočio sa sopstvenim predrasudama kojih do tada nisam bio svestan! Što više upoznajemo sebe, manje smo pasivni. – Erwin Aljukić

Tribinu je na znakovni jezik prevodila Ivana Marković.

Fotografije: Veronika Mitro

 

 

About the Author

Leave A Response