Prosopagnozija: zašto ne prepoznajem svoju majku, ni sebe u ogledalu

Posted on by Redakcija

Kada sretnemo nekoga poznatog, najlakše ga je identifikovati po crtama lica – što ipak ne može svako da uradi. Jedna od 50 osoba ima prosopagnozijunemogućnost raspoznavanja lica. Dvadesetčetvorogodišnja Evi Pričard živi sa tim stanjem i objašnjava kako je to kad imate poteškoće da prepoznate sopstvenu porodicu i prijatelje.

Imala sam 19 godina kada sam naletela na jednog momka na žurci i pitala ga da li poznaje mog bivšeg dečka s kojim sam raskinula pre nekoliko meseci. Poznata drečava majica i miris CK One trebalo je da me upozore na to s kim razgovaram, ali ja sam iz nekog razloga mislila da je ovaj neznanac prijatelj mog bivšeg, od koga je možda pozajmio majicu i parfem. Nažalost, ovog puta me je detektiv koji me obično prati u većini mojih društvenih interakcija – izneverio. Taj momak bio je moj bivši. Samo je skratio kosu i obrijao se, a ja sam bila na štiklama, što je izmenilo i razliku u visini. Biti slepa za lica znači razlikovati ljude po frizuri i visini. Bez toga sam prepuštena slučaju. U nekom smislu, bio je to i trijumf, koji je mom bivšem zasigurno ispumpao ego. Ali ujedno sam zbog svoje nemogućnosti da raspoznajem lica ispala potpuni idiot.

Evie Prichard ne prepoznaje sebe

Za mene je lice kao san. Neverovatno živo na trenutak, ali se raspadne nekoliko sekundi nakon što skrenem pogled i sve što ostane samo su delovi njegovih obeležja i nejasno sećanje na to kako sam se osećala. Živeti sa mozgom kome nedostaje jedna od krucijalnih funkcija može biti krajnje iznurujuće, većinu vremena je neprijatno i posramljuje.

*  *   *

Šta je prozopagnozija?

  • Prosopagnozija je neurološko stanje gde je deo mozga zadužen za razaznavanje lica ostao nerazvijen.
  • Osobe sa prosopagnozijom mogu da ne prepoznaju svoje roditelje, članove porodice, prijatelje, pa čak i sopstveni odraz.
  • Nekad se verovalo da nastaje usled povrede mozga (stečena prosopagnozija), ali sada je ustanovljeno da postoji genetska veza (razvojna prosopagnozija).
  • Stečena prosopagnozija je veoma retka, a razvojna se javlja kod jedne od 50 osoba.
  • Ne postoji neki određeni tretman, ali su razvijeni programi i treninzi za unapređenje facijalnog raspoznavanja.

*  *   *

prosopagnozija - lica nestaju kao snovi

Desilo mi se da uhvatim sopstveni odraz u ogledalu i da se ne prepoznam. Nekoliko misli o tom slatkom licu proletelo mi je kroz glavu, pre nego što sam shvatila ko je to.

Drugom prilikom moja kovrdžava majka ispeglala je kosu i samo sam prošla pored nje na ulici.

Studije su pokazale da do 2% populacije živi sa prosopagnozijom. Mnogi čak i ne shvataju da je imaju.

Ozbiljnost poremećaja proteže se od relativno podnošljivog do: O, bože, izvini, mislila sam da ljubim svog muža! Najzastupljenije je stanje koje je negde između navedenih polariteta.

Moja prosopagnozija je ozbiljna, ali mogu da prepoznam bliske prijatelje u normalnim okolnostima, a šanse da nekog prepoznam nakon što promeni frizuru i naočare su mi 50 : 50.

Evi sa majkom

Za mnoge je situacija daleko gora. Čula sam priče ljudi koji su opljačkani tako što bi se pljačkaši predstavili kao neko iz porodice, ili priče o deci koja bi odlazila sa nepoznatim ljudima. Srećom, ništa mi se slično nije desilo dok sam bila dete – svesna sam svog stanja celog života, tako da sam oduvek veoma oprezna.

Pošto mi je bilo skoro nemoguće da prepoznam drugove iz razreda, uspostavljanje i održavanje prijateljstava bilo je sve teže. Još uvek se sećam kako sam lutala hodnicima plačući prvog dana srednje škole. Otišla sam u toalet i nisam znala u koji razred da se vratim, jer nisam mogla da prepoznam ni nastavnika ni učenike.

Ljudi su obično zbunjeni kada im kažem za prosopagnoziju. Zapravo, doživela sam svakorazne reakcije: od neverice, preko fascinacije, do histeričnog smeha. Jedan čovek me čak optužio – meni iza leđa – da sam to izmislila samo da bih flertovala s njim.

Sve do nedavno se verovalo da je prosopagnozija retko stanje koje nastaje usled povrede mozga, ali to je i uobičajeno genetsko stanje. Činjenica je da se proteže kroz moju porodicu – od pradede, preko babe i mame, do mene (zaobišlo je moju sestru Rozu).

Roza i Evi

Tek u ovom veku istraživači su počeli da uviđaju koliko je zapravo ljudi na svetu koji tiho žive u tom stanju. Ljudi koji kao i ja imaju prosopagnoziju celog života i naučilu su da skrivaju sve njene nedostatke. Kao što osobe oštećenjog vida prepoznaju ljude po koracima, osobe sa prosopagnozijom primorane su da razviju neuobičajene načine prepoznavanja, dok napipavaju put kroz svoje društvene živote. Od očiglednih obeležja, kao što su kosa i glas, držanje tela, hod, obrve – u svakodnevnom se životu oslanjamo na još desetine taktika. Ako sve drugo izneveri, odlični smo u blefirnaju. Kada sretnem nekoga koga možda znam, mogu da projektujem onaj nivo prisnosti koji će biti prihvatljiv prijateljima iz detinjstva ili potpunim strancima. To je linija koju je teško preći – nikad ne igraj poker protiv nekoga sa prosopagnozijom.

Sad kad sam to objasnila, još uvek sam u stanju da napravim potpunog idiota od sebe. Jednom dok su me snimali za dokumentarac, dve devojke koje sam dobro znala u srednjoj školi, prošle su pored mog stola u gotovo praznom pabu – nisam imala pojma da se poznajemo. Jedna od njih mi je donela pivo i, iako sam je pogledala u oči i nasmešila joj se se dok mi je vraćala kusur, nisam uspevala da se povežem.

Prošle nedelje sam kampovala sa prijateljima i celom svitom njihovih prijatelja – većinu sam znala od pre. Još neki ljudi su nam se pridružili, jer je vreme festivala i plesali smo. Nisam imala pojma da li su to isti ljudi s kojima sam pila i razgovarala prethodnih dana. Bilo je još gore kada smo se moja sestra i ja ušunjale u VIP deo – gde je očigledno bilo mnogo slavnih i poznatih, ali ja o tome nisam imala pojma.

Iako često stvaram uslove za smeh, ima nečeg iscrpljujućeg u dešifrovanju identiteta pri svakom susretu. Na univerzitetu, u relativno malom gradu, pretvarala sam se da prepoznajem na desetine ljudi svakog dana. Po prirodi sam društvena. Ali, nakon što mi je nekolicina bliskih prijatelja priznala da su, u prvih nekoliko susreta sa mnom, mislili kako sam ohola i hladna, jer sam ih neprestano ignorisala, postalo je sve teže želeti nova poznanstva.

Evi sa prijateljima

Najzad, spaslo me je studentsko novinarstvo. Zahvaljujući redovnoj kolumni kroz koju je prosopagnozija dospevala u svet, postala sam ona devojka koja je slepa za lica. Bio je to najefikasniji od svih načina da ljudima koje sam nehotično uvredila objasnim zašto se prema njima ponašam kao prema neznancima. Ironično, što su me više prepoznavali u kampusu, postalo je sve prihvatljivije da ja ne prepoznajem nikoga.

Lica su važan deo identiteta. Ne biti prepoznat je užasan osećaj: to je kao da vas neko previdi, kao da vam kaže koliko ste nevažni. Ali to je ništa u poređenju sa bolom koji proizilazi iz znanja da neprekidno vređaš osećanja drugih, da činiš da se ljudi osećaju nevažnim i zanemarenim, a opet si toga potpuno nesvesna u trenutku dok se dešava.

Biti otuđen od sveta lica je čudna pozicija, ali teši me pomisao da će članci poput ovoga doprineti tome da mi ljudi oproste i da me neki od njih zavole.

IZVOR:

http://www.bbc.com/news/magazine-36651390

About the Author

Redakcija:

Leave A Response