Filmski festival Uhvati sa mnom ovaj dan / Uhvati film: Razgovor sa Milesom Milinković, direktorkom Festivala

Posted on by Marijana Čanak

Filmski festival Uhvati sa mnom ovaj dan / Uhvati film počeo je kao studentska inicijativa, a sada ulazi u četrnaestu godinu postojanja i nema zemlje iz koje mu nije pristigao neki film… U razgovoru sa Milesom Milinković, direktorkom Festivala, pravimo kratak osvrt na prethodne festivalske godine i nagoveštavamo septembarska filmska dešavanja u gradu. Šta sve može biti uhvaćeno u film? Ipak vredi (bar ponekad) zalutati u (staromodnu) bioskopsku salu, u neočekivanom terminu, na kratkometražne filmove sa dalekosežnim dejstvom…    

  • Kratak istorijat…? Kako je Festival nastao i odakle taj naziv?

Milesa Milinkovic (2)Sam Festival počeo je 2003. godine kao jedna od aktivnosti Novosasdskog udruženja studenata sa invaliditetom. Započeli su ga Ljilja Ćumura Žižić, Milica Mima Ružičić Novkovići Tatjana Stojšić Petković. Ljilja Ćumura i Milica Ružičić su na jednom seminaru u Grčkoj prisustvovale sličnom festivalu i odlučile da tu ideju prenesu u Novi Sad. Koliko znam, taj grčki festival je u međuvremenu ugašen. Naš Festival je prvih nekoliko godina bio filmska manifestacija koja se održavala bez raspisivanja konkursa za filmove. Ime Festivala vezano je za jednu anegdotu: Ljilja Ćumura imala je na Tribini mladih sastanak sa glumcem Ratkom Radivojevićem, koji je trebalo da vodi Festival, a u par navrata su se nekako mimoišli unutar Kulturnog centra. – Ne mogu nikako da vas uhvatim – rekla je kad su se konačno našli i – to je bilo to – Uhvati sa mnom ovaj dan! Ja sam u organizaciju Festivala ušla kao asistentkinja koordinatorke 2005, a dve godine kasnije počeli smo da raspisujemo konkurse. Prvobitni tim Festivala završio je fakultete i izašao iz Novosadskog udruženja studenata sa invaliditetom 2008. godine, nakon čega smo osnovali Kreativno afirmativnu organizaciju Parnas koja je nastavila da organizuje Festival. Parnas je započeo saradnju sa Hrvatskom organizacijom Spirit koja od 2011.  prikazuje festivalske filmove u Rijeci. Kada smo uspostavili saradnju, ujedno je trebalo da sažmemo naziv na Uhvati film, ali ja sam emotivno vezana za Uhvati sa mnom ovaj dan… Umesto planiranog skraćivanja, proširili smo naziv. Otkako Festival postoji, pa do danas – mislim da nema zemlje iz koje nam nije pristigao film!

  • U najširem smislu, to je festival filmova o invalidnosti i filmova čiji su autori osobe sa invaliditetom. Da li za svaku godinu postoji neka uža tematika ili neki moto kada otvarate novi konkurs za filmove?

Uhvati filmRanijih godina, ako se, recimo, obeležavala Godina mladih ili je bila aktuelna Paraolimpijada – festival bi bio posvećen tim temama. Od 2012. godine nema unapred zadate teme, da ne bismo ograničavali ni autore, ni žiri. Međutim, nakon izbora filmova, čitanjem sinopsisa i gledanjem filmova, tema se naknadno definiše, kao sama od sebe. Da li je u pitanju senzibilitet žirija ili nešto drugo – izbor filmova zaista bude tematski objedinjen. Jedne godine je Festival bio u znaku ljubavi: prema partneru, prirodi, životinjama… Prošle godine odabrani su filmovi koji su bili neobični u smislu šire perspektive o invalidnosti, pa smo gledali filmove na temu Alchajmera ili filmove o osobama sa posledicama moždanog udara.  Ove godine ima dosta filmova o seksualnosti – možda je to tema koja će prevagnuti, ali nisam sigurna, jer još uvek nisam videla filmove.

  • Festival se organizuje 13 godina unazad. Da li se do danas menjao osnovni kriterijum za odabir filmova?

Kad smo počeli da raspisujemo konkurse, nismo toliko insistirali na filmskom kvalitetu, pa čak ni na modelima invalidnosti, tako da su se kao autori mahom javljale osobe sa invaliditetom i aktivisti koji prave reportaže o rezultatima nekih svojih projekata. Zapravo, nismo ni bili u situaciji da gradimo neke velike kriterijume. Sada, kada nam stižu zaista ozbiljni filmovi, imamo dva osnovna kriterijuma: da film odgovara socijalnom modelu invalidnosti (dakle, nije patetičan) i da ima osnovne elemente filmskog jezika. Tražimo nesvakidašnje filmove koji na nesvesnom nivou pomeraju granice. Već sam pomenula seksualnost – to je tabu tema koju je možda lakše provući kroz film nego kroz razgovor. Praksa na našem Festivalu je da posle filmova otvorimo diskusiju među prisutnima: publika, autori filmova, članovi žirija kreiraju tribinu na datu filmsku temu. Konkretno, tema seksualnosti traži i određenu dozu obazrivosti, u smislu da smo se selektor i ja zapitali: – Da nije malo previše? Preterano, za našu publiku…? Ove godine imamo film o transrodnoj osobi sa invaliditetom – sigurna sam da se o toj temi kod nas ne govori, niti je sličan film mogao da bude viđen. Naši autori i dalje se bave osnovnim pravima osoba sa invaliditetom – jer to je ovde aktuelno stanje stvari. U svakom slučaju, gledamo da afirmišemo stvaralaštvo osoba sa invaliditetom. Kad govorim o kriterijumima – da, dešava se da dobijemo filmove koji nisu filmski urađeni, ali ako zaista pomeraju barijere i menjaju perspektivu, onda to smatramo većim kvalitetom. Filmovi koji menjaju perspektivu – to je vodeći kriterijum i moto festivala.

stari tim

  • Kojim konkretnim društvenim promenama je Festival doprineo unutar samog pokreta osoba sa invaliditetom i u široj zajednici uopšte?

To me često pitaju, a ja ne mogu da kažem – izgrađena je rampa ili prilagođen je prilaz… Mogu da kažem da je Kulturni centar Novog Sada prilagođen za osobe sa invaliditetom – a nije oduvek bilo tako. Zapravo je bila ironija da se filmski festival ove vrste održava na nepristupačnoj lokaciji. Ne kažem da je isključivo Festival zaslužan za promene unutar KCNS-a, ali je imao svog udela u tome. Ono što sa sigurnošću mogu da kažem je da se ljudi povezuju na Festivalu. Autori upoznaju ljude o kojima će onda snimati filmove – što nesumnjivo ima uticaj na život te konkretne osobe, njene okoline, a možda  i šire. Ljudi mi obično govore: – Naredne dve nedelje posle Fetivala, ja i dalje razmišljam o tim filmovima i ljudima… Publika nam se iznova vraća, iz godine u godinu.

Nakon Festivala organizujemo filmski karavan – odabrani filmovi se prikazuju po manjim mestima u zemlji. Komentari koje dobijamo na tim putujućim projekcijama su dragoceni: – Mislia sam da će ovo biti neke patetične priče, a ovde su fenomenalni ljudi! Manje sredine – veće predrasude. Nije da u tim sredinama nema osoba sa invaliditetom – podjednako aktivnih i ostvarenih – ali ih ne doživljavaju kao osobe sa invaliditetom, nego naprosto, kao nekog svog, kao sestre, dobre drugarice, komšinice… Onda kroz film vide da cela jedna populacija može da živi normalnim životom uz odgovarajuću podršku.

Istakla bih još filmske radionice za osobe sa invaliditetom koje je Ljilja Ćumura započela u okviru Festivala. Iz toga je nastao zaseban projekat obuka iz oblasti filmskog jezika i produkcije za osobe sa invaliditetom. Kao rezultat, od 2010. godine do danas imamo 17 filmova u produkciji Udruženja distrofičara južnobačkog okruga. Osobe sa invaliditetom u Novom Sadu ovladale su filmskim izrazom, tako da je film još jedan mehanizam koji mogu da upotrebe u svom aktivizmu.

  • Kakve promene je tebi lično doneo rad na ovom Festivalu?

Da nije ovog Festivala, nikada u životu ne bih bila direktorka! J Šalim se, naravno, to je samo titula. Nisam tip direktorke koja sedi i naređuje, radim sve što znam: od sajta, do promo materijala, jer nije uvek bilo volontera kao sad. Kada istupaš u ime neke grupe, nema glupih poslova. Treba da budeš na sastancima, moraš da budeš asertivna, da tražiš sredstva, razgovaraš i pregovaraš sa raznim ljudima – sve to osnažilo me je i na ličnom planu. Kada me neko iz publike zagrli posle Festivala, znam da sam nešto veliko uradila. To je neprocenjiv osećaj. Znam da ima efekta, jer su ljudi otišli kući pričajući o tome što su videli. Isto tako znam da moram da nađem dovoljno sredstava da se Festival održi i naredne godine. Barem na nivou na kome jeste.

  • Da li pratiš slične festivale u regionu?

Da, znam da Bosifest u Beogradu pretenduje da je jedini festival ove vrste u Istočnoj Evropi – što je bila naša početna rečenica. Ako ulazimo u detalje, mislim da Bosifest više insistira na filmskom kvalitetu, a Uhvati film na efektu i interakciji sa gledaocima. Filmski festival o osobama sa invaliditetom u Banjaluci  razvija se svojim tempom, lagano. U kontaktu smo sa HO Partner koja organizuje tamošnji festival i pružam im sve informacije koje mogu. Organizatorke su ponekad iznenađene podrškom koju upućujem, ali ja znam da smo na istoj misiji – zašto ne bismo sarađivale? Ne gubim ništa ako prosledim informaciju, naprotiv. Ako je dobar film bio kod nas, obavezno ih pitam jesu li čule za autora i da li se prijavio. Ovo je četvrta godina da se festival organizuje u Banjaluci i zatvaranje će biti dan pre našeg otvaranja u Novom Sadu. U Hrvatskoj se organizuje dva dana prikazivanja naših filmova u Rijeci, uz karavan (Zagreb, Pula i neka manja mesta) – ukoliko to sredstva dozvole.

  • majica pozadiPo čemu je Festival Uhvati sa mnom ovaj dan specifičan u odnosu na ostale pomenute festivale?

Po razgovorima koji slede nakon projekcije filmova. Kod nas postoji možda veća doza prisnosti sa publikom, interakcija je intenzivna. Filmovi spajaju ljude. S tehničke strane gledano, ograničili smo trajanje filmova na 30 minuta. Teško je održati pažnju duže od toga, naročito u ovako ubrzanom vremenu…

 

  • A po tome što ima sluha za specifičnosti ženskog pitanja, odnosno, položaja žena sa invaliditetom…?

Da, to je nešto što sam ja, kao studentkinja i istraživačica rodnih studija unela u Festival. Važno je detektovati višestruke diskriminacije i progovoriti o njima.

  • Da li negde postoji arhiva filmova sa prethodnih festivala i jesu li dostupni široj javnosti za gledanje?

Na sajtu Festivala postoji baza festivalskih filmova do 2013. godine. Tu su svi filmovi koje smo uspeli da nađemo širom interneta i postavimo za gledanje. Na sajtu su takođe i programi svih dosadašnjih festivala, a naslovi su osnova za dalju pretragu na intenetu. U poslednje vreme priličan broj filmova može se naći on-lajn, pretežno domaćih autora.

Uhvati sa mnom ovaj dan 2016...srb

  • Konkurs za slanje filmova za ovogodišnji Festival je završen u junu. Opiši nam pripremnu fazu u kojoj se Festival trenutno nalazi – koji vam sve poslovi predstoje?

Prvo na osnovu poslatih sinopsisa odvajam filmove koji se odnose na invaliditet od onih koji ne odgovaraju na temu. (Mnogo filmova je već negde u bazama, pa se gotovo automatski prijavljuju na festivale.) Toliko nam filmova pristiže, da je naprosto nemoguće sve ih pogledati – zato je sinopsis prvi elemenat. Selektor je obavio svoj posao, a žiri trenutno ocenjuje filmove. Od pristiglih 600 filmova, odabrano je 200, od kojih je selektor izvojio 70. Sada je na žiriju da taj izbor svede na 20 – 25 filmova, odnosno, na 7 sati filmskog materijala, jer Festival traje 4 dana (to je po 2 sata programa, zajedno sa diskusijama). Trenutno pripremamo promo material i kataloge. Prevodimo filmove. Razmišljamo o mogućnostima za performans ili prateću uličnu akciju. Lično sam suviše u organizacionim stvarima, tako da mi je kreativnost u padu, a ideja o performansu potiče od organizatora filmskog karavana u Kraljevu. Uskoro imamo sastanak tima na kome ćemo to definisati. Ujedno organizujem posete autora i iznova se suočavam sa istim problemom: – Gde da ih smestim, kad ovaj grad nema dovoljno kapaciteta za korisnike kolica? Svi su spremni na alternative i kompromise, ali moja profesionalnost to ne dozvoljava….

  • Šta je najteže u organizaciji jednog ovakvog Festivala?

Milesa Milinkovic (6)Prikupljanje novca. Ne zato što mi je teško da pišem projekte, nego mi je teško da Grad Novi Sad, otkako se promenila struktura vlasti, nema sluha za ovaj Festival. Podržavaju nas Pokrajina i Ministarstvo, ali ne i Grad… Kad dođe septembar, budem i po 16 sati za računarom. Šta se zapravo desi? Kasno dobijem odgovore od nekih donatora, pa ne mogu da angažujem dodatne ljude. Kako da kažem nekom dizajneru: – Možda ćeš biti plaćen za svoj rad, a možda i ne! Mogu sama da prihvatim da radim sajt ili katalog, jer ja verujem u ovaj Festival, ali ne mogu to da očekujem od drugih. Ako ne nađem volontere – sednem pa uradim. Mnogi prijatelji i kolege takođe mi pomažu, jer im je zadovoljstvo da budu deo Festivala – ali to ne sme biti trajno rešenje.

Energija festival je super, koliko god da smo pod stresom. Ovo tvrdim na osnovu broja ljudi koji nam se priključuje i ostaje sa nama iz godine u godinu. Volontiranje na Festivalu je prilika da se nauči sve što se može naučiti o organizaciji: od lepljenja plakata, preko donošenja vode za govornike i sklanjanja stolica nakon tribina, do ozbiljnog menadžmenta. I sama sam ušla u Festival kao volonterka, učila sam o filmu, menadžmentu, organizaciji, svemu. Organizovati neku tribinu ili konferenciju za mene je sada smešan posao.

Do sada nam se već prijavio veliki broj volontera koji su izvan Novog Sada. Svakako mogu da ih angažujem za prevođenje filmova i slične on-lajn poslove, ali neprestano razmišljam o mogućnostima njihovog dolaska i smeštaja – tako da zaista dožive tu festivalsku atmosferu. Za novosadske volontere pripremamo radionicu o jeziku invalidnosti i  osnovama personalne asistencije.

tanja milesa marina 2015

  • Ovogodišnji Festival očekuje nas od 19. do 25. septembra. Po čemu će biti drugačiji od prethodnih?

Iskreno, još uvek ne znam. Festival ima osnovnu koncepciju, ali je u nijansama drugačiji svake godine. Tribine uvek imaju novu tematiku, izložbe na otvaranjima nikada nisu iste. Mogu da najavim da će ove godine na svečanom otvaranju biti izložba šešira Sonje Simeonović. Pošto će među gošćama Festivala biti predsednica Mreže žena sa invaliditetom BIH iz Banjaluke, razmišljam kako da iskoristim njeno prisustvo na najbolji mogući način. Osnovna ideja mi je da pokrenem priču o samoorganizovanju žena sa invaliditetom, o ženskom aktivizmu unutar pokreta osoba sa invaliditetom. Dakle, da ne govorimo o ženama samo kao o korisnicama nekih usluga, nego kao o pokretačima promene. Ideje se, naprosto, nadovezuju jedna na drugu. To možda izvan deluje neorganizovano, ali takvi procesi uvek donose nešto novo i drugačije…

katalog 2015

  • Da li već sada možemo da najavimo nešto od propratnih programa?

Svaka tribina treba da afirmiše neko pitanje ili da usmeri pažnju na neku temu. Recimo, sećam se tribine o pravima osoba sa invaliditetom u teoriji i praksi, jer smo tada dobili film o čoveku koji se svakog dana na rukama penje uz stepenice. Sada razmišljam o tome da više pričamo o nevidljivim invaliditetima, jer ne odgovara svaki invaliditet onom kontekstu u koji ga mi učitavamo. Još uvek razmatram na čemu će biti fokus predstojećeg Festivala, jer sami filmovi daju ideju za tribine i prateći program. Svakako će prisustvo žena iz Bosne imati poseban udeo, jer je ženski aktivizam nešto što lično zastupam. Ipak, ne mogu previše ni da se rasplinem, pa da organizujem konferenciju u okviru Festivala – mada bih to volela! Svakako, tim propratnim programom Festival se pomera za korak dalje.

  • Po čemu bi volela da ovogodišnji Festival bude zapamćen?

Po prepunom bioskopu. Do sada smo najviše imali 80 ljudi u publici, što je odlično za prostor Kulturnog centra, ali nije dovoljno. Možda termin Festivala nije najsrećnije odabran (od 17 do 19)? Možda je, opet, u pitanju inertnost Novosađana? Ipak ne – kako nema inertnosti kada je toku Cinema City?  Možda ne radimo dovoljno na promotivnim kampanjama? Nigde na plakatima nije akcentovano da su u pitanju filmovi o invalidnosti – istupamo kao filmski festival. I to je zaista tako: svako od posetilaca može da izvuče neku poentu potpuno nevezanu za invaliditet! Ne mogu dovoljno da naglasim da mi nismo festival za osobe sa invaliditetom, nego za sve ljude. Volela bih da posete budu masovnije. Neki filmovi su toliko dobri, da im se iznova oduševljavam, bez obzira na to što sam ih već gledala. Filmovi su zanimljivi i nesvakidašnji, ponekad smešni. Primetim ponekad u sali kako ljudi imaju želju da se smeju, ali se suzdržavaju – pretpostavljam, zbog konteksta invalidnosti. Prošle godine prikazivali smo iranski film o slepom krojaču (I dance with God / Plešem sa bogom), sećam se da sam ja radila titlove. U jednoj sceni, žena kaže krojaču: Pazi kako hodaš! A on joj odgovori: – Ma, nisam ćorav! (Verovatno sam prevela sa nisam slep, jer je politički korektno, ali ćorav je baš u duhu našeg jezika.) To je smešna scena! Ljudi su hteli da se smeju, ali su sačekali da ja prva počnem. Pomenuti film ne samo da menja percepciju o slepim i slabovidim osobama, nego dovodi u pitanje i druge kulturološke stavove. Koja su naša uverenja o Iranu? Činjenica je da ta zemlja ulaže mnogo u unapređenje položaja osoba sa invaliditetom. Nismo imali pojma!

SONY DSC

Zašto same osobe sa invaliditetom nedovoljno posećuju Festival? Neki nemaju adekvatan prevoz ili personalnu asistenciju. Neki će reći: Zašto da to gledam na filmu, kad već živim takav život? Znam sve o tome! Nikada ne možete znati sve o invalidnosti. Sama sam naučila neizmerno mnogo, kroz filmove o invaliditetima za koje nisam ni znala da postoje. Moje iskustvo je jedna stvar – to nije nešto što mogu pripisati svim drugim osobama sa invaliditetom. Uvek ima prostora da učimo jedni od drugih. Svi znaju za nika Vujučića, dive mu se, slušaju njegove govore… A na našem Festivalu toliko je Nikā Vujičića za koje tek treba da čujemo! Samo što mi oko toga ne pravimo takvu pompu. Duboko verujem u ovaj Festival, znam da doprinosi mnogima i to me motiviše (daleko više nego Nik) – ako treba, pisaću milion projekata da ovaj Festival opstane.

  • Bilo šta što nisam pitala, a treba dodati?

Kroz film od 10 minuta možeš reći više nego na bilo koji drugi način. Ljudima generalno ponestaje ta navika da odlaze u bioskop, a još ako je tema filma invalidnost… Volela bih da na nekim drugim festivalima bude filmova sa tematikom invaliditeta i da imaju afirmativnu perspektivu.

  • Milesina top-lista 5 najboljih filmova ikada:

  1.  Cuerdas / Užad, najoriginalniji film, 2015. Režija: Pedro Solis Garcie.

Užad from Sanjin Barkovic on Vimeo.

  1. Love at First Sight / Ljubav na prvi pogled, film koji menja perspektivu, Režija: Mark Playne.

Love at First Sight – Trailer from LiFF on Vimeo.

  1. I don’t care / Baš me briga, najbolji scenario i najemotivniji film Režija: Carolina Giammetta.

I Don’t Care from Carolina Giammetta on Vimeo.

  1. Zvezdana prašina, najbolja režija 2012. Vladimir Perović.

  1. Film Moć tela, Marije Mace Obrovački, koji preispituje predrasude o seksualnosti žena sa invaliditetom.

Fotografije: arhiva Festivala

About the Author

Leave A Response