Zajednica osoba sa invaliditetom još uvek čeka na seksualnu revoluciju iz šezdesetih – Alan Henesi

Posted on by Redakcija

Tretiranje osoba sa invaliditetom kao pasivnih i neseksualnih deo je dehumanizacije osoba sa invaliditetom. Vreme je za našu seksualnu revoluciju.

Pedesettrogodišnji Francuz sa urođenim invaliditetom kičme, Marsel Nus, upoznao je svoju suprugu Gabi u bolnici, dok se borio za život pre trideset godina. Danas je razveden i živi sa partnerkom Mari i svojih dvoje dece u predgrađu Strazbura.

Oduvek sam dobijala komentare tipa: – O, malo je ružnjikav – otkriva Mari u dokumentarcu koji istražuje uzajamne uticaje invalidnosti i seksualnog oslobođenja (Disability and Sexuality: Exploring the Intimacy Option). – Ako vas neko privlači, ne može vam biti ružan. Fascinirala me je njegova vitalnost, njegova žudnja da ide napred, pogled u njegovim očima, njegov entuzijazam i ljubav prema životu. To je prelepo, zaista.

Ujedno, to je i primer kako stigma i podsmeh mogu da utiču na ljubav. Istorija seksualnosti osoba sa invaliditetom obeležena je opresijom, predrasudama, diskriminacijom i nasiljem.

seksualna revolucija za osobe sa invaliditetom

Pošto imam potpuno oštećenje vida, moj neuzbudljivi seksualni život često je bio predmet pošalica. Tokom moje prve godine na univerzitetu, glasina o tome kako mi se posrećilo prethodne noći, širila bi se brzinom požara. (Nažalost, to i jeste bila samo glasina.) Uobičajena pitanja: Ko, kada, gde? Da li izlaze? – nikada nisu postavljana. Iznenađenje, šok i smeh bile su tipične reakcije.

Često bi ljudi bili posramljeni ako se ispostavi da su otišli na nepriličan sastanak sa istom osobom sa kojom sa ja bio. – Pij, ako ste ti i Alan Henesi bili sa istom osobom! – rečenica je koja je ušla u tokove društvenih igara. Najbolje je bilo kada me je jedan momak preglasno ogovarao u kafeu: – Kako on uopšte zna gde treba da gurne? (Pitao sam se da li taj momak zna kako su jaka svetla seksi koliko i sokne u krevetu.)

Ljudi ponekad zaboravljaju – ili se trude da se ne sećaju – da osobe sa invaliditetom vole, žude i žele. Podmeće nam se stereotip o pasivnosti: poraženi, oštećeni, nepokretni i – najnetačnije – neseksualni.

Većina ljudi ne shvata kako je slepima znatno lakše da iskreiraju sve te kinki scene iz Pedeset nijansi sive nego onima koji vide. Ne moramo u neprijatnu nabavku seksi opreme, jer već imamo štapove kod kuće, testirane i isprobane!

Ne izvinjavam se zbog ovakve bezosećajnosti, jer bih se radije smejao nego bio ismejan. Dehumanizacija i deseksualizacija osoba sa invaliditetom ili fetišizacija njihovih seksualnih veza (da li je neko za pornić sa patuljicam večeras?) stoje naspram zanemarljivih i mahom zaludnih promena u zakonu o ljudskim pravima.

U Indoneziji još uvek veruju da su osobe sa psihičkim invaliditetima zaposeli zli duhovi. Komitet za prava osoba sa invaliditetom u izveštaju za april 2016. izrazio je ozbiljnu zabrinutost zbog kršenja ljudskih prava u Tajlandu, Ugandi (koja je nedavno razmatrala da kriminalizuje homoseksualnost), Čileu i Slovačkoj. Čak i prividno liberalne i demokratske zemlje kao što je Australija, krše ljudska prava unutar zajednice gluvih. Ništa nije bolje ni među članicama Evropske unije: odbor je izrazio zabrinutost da Portugalija zanemaruje prava žena sa invaliditetom da glasaju, stupaju u brakove, zasnivaju porodice i rukovode imovinom. 

Problem sa zakonom je što uvek kaska za društvenim promenama. Zakon je kao ovca: radije prati nego što izaziva promene. Nasilne, preuranjene zakonske izmene ne funksionišu. Tek kada se socijalni milje promeni, zakon dolazi kao odgovor na to. Konvencija prava osoba sa invaliditetom (Convention on the Rights of Persons with Disabilities) upravo je jedan slučaj preuranjenosti, sporazum koji je daleko ispred svog vremena, jer se društveni stavovi o vezama između seksualnosti i invalidnosti nisu promenili. Nažalost, 50 članova međunarodnog sporazuma, iz koga se čak i advokati muče da izvuku neki smisao, neće dovesti do promene u umovima i srcima.

Shvatanje invalidnosti i seksualnosti treba promeniti izvan sudnica. Ukidanjem zabrane sa romana Ljubavnik ledi Četerli i prvog albuma Bitlsa označili su početak seksualne revolucije, ali ne i za osobe sa invaliditetom. To je bilo tokom ranih šezdesetih. Danas, u 2016, osobama sa invaliditetom tek predstoji seksualno oslobođenje. Dok duga šetnja do slobode tek treba da počne, mi – neseksualni ili fetišizovani – znamo da seksualnu revoluciju kakva nam treba nećemo dobiti od osedelih sudija, niti od Ujedninjenih nacija. U našim je rukama.

IZVOR:

https://www.theguardian.com/global-development-professionals-network/2016/jun/26/the-disabled-community-still-wait-for-our-1960s-sexual-revolution

About the Author

Redakcija: