Profesija: personalna asistentkinja

Posted on by Marijana Čanak

OliveraPROFIL SAGOVORNICE:

Ime: Olivera Radovanović

Profesija: učiteljica smeh joge i predsednica Smeh joga Srbije

Hobi, interesovanja: Putovanja – volim da putujem i volim ljude. Volim da se smejem, što je ujedno i profesija i hobi. Šta god dođe, isprobam avanturistički.

Prva jutarnja misao: Obično se prvo pozdravim sa Suncem i zahvalim mu što sija. Jako se dobro družimo: Sunce, Mesec i ja. Zaista sam zahvalna na ta dva nebeska tela.

Osoba s kojom biste voleli da se zaglavite u liftu: To je već teško pitanje! Ne bih znala… Sa nekim avanturističkog duha, ko se zaputio kud i lift! Ako se zaglavio, šta sad – za sve postoji rešenje i prvi put.

Da imate sto osam godina i još minut života na raspolaganju, koju poruku biste ostavili svojoj čukununuki u amanet? Isto što govorim ćerki i sinu: da rade isključivo ono u čemu se osećaju dobro. To je osećaj u grudima i stomaku koji uvek govori istinu. Nepogrešivo! Samo treba slušati telo…

*   *   *

Šta je personalni asistent prema Vašoj ličnoj definiciji?

Personalna asistencija je podrška osobama sa invaliditetom pri čemu personalni asistent radi onako kako mu se kaže, onda kad mu se kaže, na način na koji mu se kaže od strane korisnika, odnosno, poslodavca. Personalni asistent je tu da fizički uradi sve ono što bi osoba sa invaliditetom uradila da može. Nisam sigurna da je ovo definicija, ali u tome je suština personalne asistencije.

Kako je došlo do toga da se nađete u ulozi personalne asistentkinje?

Život ima svoja čuda. Sa personalnom asistencijom ovde srela sam se – uslovno rečeno – slučajno. Godine 2008. razbolela sam se od kancera, išla sam na hemoterapiju, izgubila kosu… i nisam imala posao. Tražila sam poslove, jer nisam osoba koja može tek tako da sedi i ne radi ništa… Pretraživala sam oglase i odlazila od firme do firme u potrazi za odgovarajućim poslom. Svuda bi sve bilo super, sve dok nisam – a imala sam potrebu – obavestila poslodavca da sam u procesu terapije za kancer. Samo bi promenili izraz lica i od posla ne bi bilo ništa. Nisam mogla da ne radim ništa, volontirala bih, radila bih samo da ne sedim kod kuće. Jedna prijateljica me uputila na Centar Živeti uspravno koji vodi Milica Mima Ružičić Novković. Javila sam se i počela da dežuram kao volonterka. Dok sam odlazila na dežurstva, bila sam na zračenju. Kako je zračenje zapravo opekotina, ostala sam bez kože na delu koji je bio ozračen, tako da sam sa šeširom na glavi, bez kose i umotanim peškirima ispod majice, odlazila na dežurstva… Prosto sam morala nešto da radim! Desilo se da budem u kancelariji baš kada je Mima telefonom razgovarala o pokretanju servisa za personalnu asistenciju u Novom  Sadu. Bile smo u istoj kancelariji i nisam mogla da ne čujem o čemu govori – između ostalog, pričala je o tome kako treba da pronađe desetak personalnih asistenata koje će zaposliti u servisu.  Kada je spustila slušalicu, pitala sam je: – Da li postoji mogućnost da ja budem personalni asistent?Vi biste to hteli? – pitala je. – Pa, da, naravno!

Olivera i MimaBila sam prvi zaposleni personalni asistent, a Mima je bila prva koja je počela da koristi personalnu asistenciju po tom pilot projektu. Zaposlena sam mesec dana pre svih drugih, jer je Mimi bila potrebna personalna asistencija da bi obavila sve što je neophodno za rad servisa: od odabira korisnika, do svega drugog. Postoji pravilnik o tome ko može da koristi personalnu asistenciju. Iako bi trebalo da personalna asistencija bude pravo svih, zbog načina finansiranja mora da se odredi  kome je najnužnija. Kriterijum nije oblik invaliditeta, nego koliko je osoba društveno aktivna i koliko doprinosi samom društvu. Učestvovala sam u toj tehničko-administrativnoj pripremi sa Mimom zjedno, a onda su usledili obilasci potencijalnih korisnika. Bila sam administrativno-tehnička-personalna podrška, jer sve to spada u personalnu asistenciju. Usledilo je oglašavanje, izbor i prijava personalnih asistenata, preko Zavoda za zapošljavanje koji je upućivao kandidate u Centar Živeti uspravno na razgovor. Kandidati su popunjavali motivacione upitnike, koji su onda prosleđeni korisnicima da bi svako od njih napravio uži izbor personalnih asistenata sa kojima se zatim zakazuje individualni razgovor. Proces zapošljavanja bio je ogroman posao, sa mnogo papirologije i logistike. Bila sam uključena u sve to i, uslovno rečeno, zaposlila sam sve moje prve koleginice kojih je tada bilo dvanaest. Od tada, pa sve do danas sam u ulozi personalnog asistenta. Mimi sam asistirala godinu dana, a posle sam imala priliku da budem personalna asistentkinja Tatjani Stojšić Petković tri godine. Nakon toga usledila je jedna pauza od godinu dana, jer je ponestalo sredstava, pa je i to malo korisnika koje smo imali ostalo bez personalne asistencije. Uprkos tim poteškoćama i prekidima u radu, zapravo nikada nisam izašla iz te priče i kad god je nešto bilo potrebno, odazvala bih se. Septembra 2015. ponovo se pokazala potreba za mojim angažovanjem, kada je Mima ostala bez personalne asistencije i pitala me da li bih želela da radim. Naravno, prihvatila sam. Zacrtala sam sebi da iz tog procesa neću izaći dok god grad ne donese odluku da personalna asistencija ulazi u program socijalne zaštite. Otpočetka mi je to cilj. Finansijski ne mogu da doprinesem, ali prisustvom i radom mogu, jer naprosto mi je to važno. U ovom trenutku ponovo nemam posao kao personalna asistentkinja, opet usled nedostatka sredstava – ali sam i dalje tu.

Kako to da ste se odmah zainteresovali za taj posao, čim ste čuli da se spominje servis za personalnu asistenciju? 

Odrasla sam u Švedskoj, gde su takve stvari norma življenja, za razliku od naše kulture gde se pojam pristupačnosti svodi na stepenice i izgradnje za tamo neke ljude. U Švedskoj i još nekim zapadnim zemljama, sve se gradi kako bi bilo pristupačno za svakoga. Jednog dana ćemo svi ostariti i možda ćemo koristiti štap, možda ćemo vući kolica puna povrća s pijace, ili ćemo gurati bebu. Bilo kada može da nam se dogodi nešto usled čega ćemo imati otežano kretanje ili ćemo koristiti pomagala. Nikad se ne zna šta će život doneti svakom čoveku, a tamo se razmišlja o tome i gradi se po meri svakog građanina. Za mene je to već bila norma, znala sam šta to znači i koliko je važno. U Švedskoj sam imala kuću prilagođenu za osobe sa invaliditetom – od samog prilaza u dvorište, preko ulaznih vrata, do kupatila – jer tamo je to uobičajeno. Svima koji se tamo rode to je sasvim obična pojava.

Opišite nam svoje prvo radno iskustvo.

Nikada ranije nisam radila kao personalni asistent, ali nemam problema s tim da mi bilo ko kaže šta želi i kako, jer drugačije ne mogu da znam. Personalna asisrencija podrazumeva tačno definisanje našeg rada, kao i tačno definisanje vremena i mesta rada. Kada bi tako moglo da bude, volela bih da svi personalni asistenti počnu da rade prvo kod Mime Ružičić Novković. Ona iz sopstvenog života i iskustva zna šta je personalna asistencija, dugo je koristi i zna kako da vas tome nauči. Veoma suptilno to radi. To su jednostavna uputstva: donesite mi ovo ili prenesite ono, obujte mi ovu patiku ovako, hoću ovoliko debelo parče hlebaOna to ume da prenese, a ja nemam problem da pitam, ako treba i po nekoliko puta: Da li je dobro ovako? Da li je sada u reduŠta sad treba? Naprosto morate da pitate! Personalna asistencija je veoma specifična, jer ste upućeni jedno na drugo i ne može svako sa svakim da radi. Događa se da korisnici odaberu personalnog asistenta, a posle petog dana shvate da ne mogu zajedno da rade, jer to je veoma lično. Provodite mnogo vremena zajedno, povremeno na veoma intimnom nivou. To je kao da ste maltene sa nekim u braku! Ako nema dobre komunikacije, razumevanja i tolerancije – tu nema dobrog posla. Kada već steknete rutinu i postanete spontani u svakodnevici, unapred znate šta korisnik želi ili ne, kada mu nešto treba ili ne treba. Naravno, i dalje ne radite ništa bez pitanja, ili dok vam se ne kaže.

Tatjana i OliveraS Tatjanom je takođe bilo sjajno raditi, ali ja sam nju morala da učim kako se koristi personalna asistencija, jer nije imala to iskustvo do tada. Šta je uopšte personalna asistencija i kako funkcioniše, šta sve ima pravo da traži da personalni asistent uradi, pod kojim uslovima i kako? Sve su to  specifična pitanja i bilo ih je interesantno istražiti kroz radno iskustvo s Tanjom. Obe žene kojima sam asistirala su fantastične! I Mima i Tanja su bogate znanjima i svaka je na svoj način kreativna i posebna… Smatram se najsrećnijom od svih personalnih asistenata, upravo zato što sam imala prilike da radim baš sa njima dvema. Neizmerno mnogo sam naučila od obe, a bilo mi je važno da naučim sve što mogu iz oblasti invalidnosti. Uz to sam stekla i dragocena iskustva prateći ih na putovanjima i stručnim skupovima…

Kako Vaše okruženje, prijatelji i porodica, reaguju na to čime se bavite?

Ne razumeju oni to, kao ni većina ljudi. Rekla bih da čovek slabo šta razume sve dok ne stekne lično iskustvo – o bilo čemu da je reč. Morala sam uvek da objašnjavam šta je to personalna asistencija. Teško je prepričati šta je tačno to što ja radim. Kada kažete trgovac, svi znaju šta se podrazumeva pod tom profesijom. Kada kažete personalni asistent…? Teško je objasniti da ja ne pomažem nikome, nego asistiram u tome da neko živi svoj samostalni život. Šta sve to znači – nije ni malo lako za objasniti. Personalna asistencija je mnogo više od tehničkih stvari, oslonca pri ustajanju ili obavljanje lične higijene. Pošto sam sada već dugo u personalnoj asistenciji, ljudi iz mog okruženja naprosto su se navikli da ja to radim, iako ne razumeju suštinu ovog posla.

Gde se stiču kvalifikacije za personalnog asistenta?

 na obuci za PAObuku za personalne asistente u Novom Sadu organizuje Centar Živeti uspravno.  Juna 2009. počela sam da se bavim personalnom asistencijom, ali obuku sam prošla tek prošle godine! U prvo vreme je nije bilo, a posle je trebalo da se steknu neki finansijski uslovi. No, svakako je pravilo da imate dva-tri meseca radnog iskustva, nakon čega se prolazi obuka. Ja sam na svoj sertifikat čekala šest godina! Nije suština u sertifikatu – umela sam da radim taj posao i pre – ali je to ozvaničenje ipak bilo veoma emocionalno. Na samoj obuci nisam posebno mnogo naučila, ali se jesam podsetila mnogih stvari ili sam ih sagledala iz nekog drugog ugla. Rekla bih da sam ovde u Srbiji jedino ja doživela tu obuku i dodelu sertifikata na tako intenzivan način, jer znam koliki je značaj personalne asistencije i znam zašto sam u celoj toj priči. Personalna asistencija obavlja se prema propisanim standardima, sama obuka traje dva i po dana. Uči se šta je uopšte personalna asistencija, koja su prava korisika i asistenta – opšte odredbe o tome. Prolazi se kroz sve ono što personalni asistent treba da zna, počevši od opštih tehničkih detalja kao što su transfer ili sklapanje kolica. Na obukama se možemo baviti samo opštim pitanjima, zato što sam posao zahteva potpuno individualan pristup prilagođen konkretnoj osobi. Svi smo različiti – ne postoje dve osobe koje koriste istu stvar na identičan način. Niti svi korisnici imaju iste potrebe, niti asistenti obavljaju zadatke na isti način.

Najdragocenije (sa)znanje koje ste stekli kasnije primenjivali radeći kao personalna asistentkinja?

Ako nemate sreće da radite sa kvalitetnim ljudima kao što sam ja imala, onda, iskreno, ne znam kako bih izdržala. Od vas se ne traži da mislite, samo radite ono što vam se kaže, kada vam se kaže i kako vam se kaže. Stojite na korak iza i istupate samo onda kada se to od vas zatraži. Nema tu mašte, niti kreativnosti: premesti ovu čašu odavde tamo, idemo tamo ili ovamo, ulazimo i izlazimo iz automobila ili šta god. To je jedna mana ovog posla. Druga je što nemate kolege i koleginice. Imate ih u smislu što postoje personalni asistenti u Novom Sadu, Somboru, Beogradu, Leskovcu i kojekud – ali na poslu ste samo sa korisnikom. Nema razmene na pauzama za kafu. To jesu dve velike mane koje se mogu nadomestiti ako imate sreće da radite sa izuzetnim ljudima. Jer, vi samo pratite tu drugu osobu. Lično, ne bih izdržala da pratim bilo koga, barem ne dug vremenski period. Zbog toga mi je dragoceno što sam radila sa Mimom i Tanjom. Njihovo znanje je veliko. Od Mime sam zaista mnogo naučila o invalidnosti, o pokretu osoba sa unvaliditetom, o jeziku invalidnosti, o seksualnosti o soba s invaliditetom nisam naučila mnogo, jer podrazumevam da je svako seksualno biće. Upoznala sam druge ljude od kojih sam imala šta da čujem, vidim i doznam. Volim da saznajem… Tanja je kreativna i uvek je u akciji, što nam obema prija. Pored toga što sam joj bila persinalna asistentkinja, sarađivale smo na nekim drugim poljima i menjale uloge – ona je bila moja asistentkinja! Kada sam počela da se bavim smeh jogom, bila mi je jedina podrška. Asistirala mi je kada sam pokrenula klub smeha i razumela je šta to znači. Zajedno smo organizovale radionice i treninge, kao spoj smeh joge i psiho-kreativnih radionica. Spojile smo mnogo toga zajedno – naprosto se uklopilo da funkcionišemo toliko dobro.

Sa korisnicama kao što su Mima i Tanja provedem i po 17 sati na dan, jer su aktivne. Stvari se dešavaju, pa ne možete prekinuti posao samo zato što je kraj smene u tri popodne. Kada im treba asistent, na putu ili bilo gde, morate biti tu i nigde drugde. Svojevremeno sam radila i po dve smene, i sa jednom i drugom, jer život tako nametne. U tom slučaju, niti ima mesta pitanjima, niti mi je bilo teško. Radne liste u Centru to mogu da posvedoče. Svaki asistent piše izveštaj: koliko vremena provodi sa korisnikom, gde su bili i šta su radili. Ako se jednog dana neko zapita i pogura personalnu asistenciju u državni socijalni sistem, te evidencije su dokaz kome je šta, gde i kada potrebno.

Šta je sve na spisku aktivnosti koje mogu da se nađu u opisu posla personalnog asistenta?

Olivera PA (1)Podrška pri ustajanju, oblačenje i presvlačenje, lična higijena, priprema hrane i hranjenje… Sve zavisi od potreba konkretnog korisnika. Transfer, kako u smislu guranja kolica, tako i transfer iz kolica u automobil i obrnuto. Tu su i  administrativno-tehničke stvari: upotreba računara u ime korisnika. Zatim osnovni kućni poslovi: higijena prostora, prostiranje veša, postavljanje i sklanjanje stola. Nabavka ili zajednički odlazak u kupovinu. Posete lekaru ili nekim drugim službama, odlasci na proslave. U najširem smislu, to je pružanje podrške u onim aktivnostima koje svako od nas obavlja u svakodnevici. S tim što, generalno čišćenje kuće i okopavanje bašte ne spadaju u personalnu asistenciju, kao ni spremanje ručka za celu familiju. Može ponekad da se dogodi da pripomognete, ali to nije uloga personalnog asistenta, nego čistačice ili kućne pomoćnice.

Možete li da izdvojite neku nesvakidašnju situaciju ili neobičan zahtev pred kojim ste se našli?

Nema neobičnih zahteva, za mene je sve prirodno. Ako korisnik hoće da mu se na glavu stavi crvena šerpa sa belim tufnama i da se po toj šerpi udara oklagijom ili varjačom, naprosto to treba da uradite, jer korisnik to tako hoće. Ne postavlja se pitanje hoćeš li ili nećeš, niti zbog čega – šta se koga tiče!? Svako ima pravo da po svom izboru radi šta i kako hoće. Ne, zaista ne mogu ništa da izdvojim kao neobično… Taj slikoviti primer o crvenoj šerpi svojevremeno je upotrebila Gordana Rajkov na obuci za personalne asistente – slatko sam se smejala. Mima takođe koristi taj primer i, evo, ja sam ga zadržala – toliko je odlična i upečatljiva ta slika.

Da li ovde govorimo o celodnevnom poslu koji podrazumeva potpuno uključivanje u tok nečijeg života ili ipak postoji određeno radno vreme?

Postoji, radno vreme je po osam sati kao i bilo gde drugde, ali ponekad životne situacije i dešavanja nametnu neke druge ritmove. Ali se sve to izbalansira: ako ste danas radili 17 sati, nekog drugog dana radićete manje ili ćete imati duži godišnji odmor.  Zavisno od potreba korisnika, personalni asistent može da bude angažovan i na pola radnog vremena. Ako je nekom korisniku potrebna celodnevna asistencija, onda angažuje više personalnih asistenata koji se smenjuju na osam sati. Nezavisno od smene koju radim, posećivala sam korisnike u razno doba dana – u ponoć ako treba – jer se dešavaju nepredviđene stvari i sve je to život. Ako se desi da neko ispadne iz kolica u sred noći, sigurno ne biste mogli da kažete: – Ej, baš me briga, sačekaj do jutra, sad hoću da spavam! Druga je priča kada neko izmišlja krive Drine ili zloupotrebljava neka prava.  Zašto bilo kome dozvoliti da ikoga maltretira? Čovek jeste ili nije čovek, sa invaliditetom ili bez.

S obzirom na to da vas personalna asistencija u potpunosti uključuje u tok nečijeg života, kako ste čuvali granice između poslovne i privatne sfere?

Nisam se naročito trudila oko toga, prosto sam se postavljala prema korisnicima dokle se može – kao i oni prema meni. Neminovno je da izgrađujete dobar odnos da biste mogli da funkcionišete zajedno.  Ulazite u nečiji život i upoznajete celu porodicu, znate kada je kome rođendan i kako se šta odvija. Vi ste unutar nečije porodice! Ako korisnik ima bračnog partnera ili decu, vi ste deo tih odnosa, u smislu da odlazite s korisnicom kad vodi decu kod lekara, znate kada joj muž slavi rođendan ili je bolestan – veoma je sve to delikatno. Pritom treba da čuvate njihovu intimu i da na zalazite gde vam nije mesto – što je zaista umeće. Isto važi i u obrnutom smeru. Zapravo se izgradi jedna proširena porodica, sa granicama poštovanja. Bliskost je tu neminovna.

Bliskost je neminovna

Znači da odnos između personalnog asistenta i korisnika nije strogo poslovan nego prelazi u nešto dublje?

Ne može da ne pređe! Zamislite se u situaciji da živite sa nekim – teško da će to ostati samo na poslovnom nivou. Bliskost svakako postoji, a dokle se ide i koliko želite s nekim da podelite život – od vas zavisi. Zavisi od korisnika takođe, mada su oni – možda nije prava reč – više izloženi unutar tog odnosa. Pošto im je potrebna podrška, neke stvari su neizbežne, dok asistent ne mora po prirodi same situacije da prikaže niti da podeli mnogo toga. Naravno da može,  ali ne mora. Ponekad je veoma teško biti u tuđim situacijama, bez prava da utičete ili bilo šta uradite, jer ste tu da radite isključivo ono što vam se kaže. Ne možete raditi po svome, procenjivati niti prosuđivati. Nemate pravo da kažete kako biste se vi u nekoj situaciji poneli drukčije, niti imate pravo da reagujete po svome. Personalna asistencija tako ne funkcioniše. Vi ste samo tu i šta god da osoba odluči u datom trenutku svog života – ne mešate se. Život nosi razne situacije – kako lepe, tako i ružne – što treba stoički izdržati kada ste u ulozi personalnog asistenta. Mislim da bi trebalo da imamo beneficirani radni staž, ne zbog fizičke teškoće, nego zbog specifičnosti posla. Tu smo i kada su ljudi bolesni, kada su srećni, veseli ili tužni, u kojekakvim odnosima i situacijama, a ruke su nam, uslovno rečeno – vezane. Uvek su mi teške situacije na koje nemam uticaja i kada ne mogu ništa da promenim…

Koliko ste imali korisnika/-ca?

Posredstvom Centra Živeti uspravno asistirala sam Mimi i Tanji, a van toga sam radila sa još dvoje-troje ljudi. Po standardima, radi se jedan na jedan i ne možete imati više korisnika istovremeno. Osim rada u Centru, dobijala sam poslove preko preporuke:  – Znate li nekoga ko bi mogao to dobro da radi?  – Olivera! To nije povezano sa personalnom asistencijom, ništa ja tu ne radim bolje od drugih, nego je moj odnos prema ljudima i prema životu drugačiji. Imala sam među korisnicima jednog mladog momka sa Zlatibora – to teško mogu da opišem – trčala sam na posao da mu asistiram, jer njegova je energija bila toliko dobra! Skroz je bio cool i bilo je fantastično biti sa njim u društvu. Dan-danas smo u dobrim odnosima. Za promenu, ja sam od nekoga dobijala taj snažan pritok pozitivne energije. Neko vas crpi, neko vam daje. Retkost je davanje.

sa prvom damom državePored tih dužih asistencija, dešavalo se da budem angažovana na nekoliko sati, kada se nečiji personalni asistent razboli, pa ga treba zameniti. To nije obaveza, ali jeste ljudski. Ponekad treba potpuno promeniti raspored i rotirati i po nekoliko asistenata da bi se izašlo u susret, što je sasvim normalno. Svaki dan donosi neku novu sistuaciju i na to treba biti spreman. Ono što ne znate, prosto pitate, jer – kako ćete drukčije znati?Šta sad ili kako ovo da uradim? – nemam problem da pitam, što mi olakšava svaku situaciju. Sve su situacije rešive – pre ili kasnije. Mnogo je korisnika koji su baš mene tražili da angažuju, ali nije bilo realno da odjednom budem na više mesta. Bilo bi mi previše. U ovom poslu, stalno ste u tuđem životuTreba biti u nečijem životu i znati izaći. Nije to isto kao kada sedite u nekoj kancelariji, čistite zgradu ili konobarišete, pa na kraju smene samo izađete i zatvorite vrata.  Treba izaći iz nečijeg života svaki dan. Usput poprimite koješta iz tuđeg života. Živite tuđ život osam sati!

Bez obzira na to što ja personalnu asistenciju smatram životnom normom, nekim korisnicima nikada ne bih bila personalni asistent, jer ne možete ostajati na poslu na kome se ne osećate dobro. Nekim korisnicima nikada ne bih bila personalni asistent, jer oni to shvataju kao zamenu za mamu ili kao slugu. Činjenica je da mnogi korisnici nemaju predstavu o tome šta je personalni asistent. Osoba kao i ti! To nije neko ko služi. Nisu svi korisnici aktivni u pokretu osoba sa invaliditetom, niti imaju znanja o pravima i poslovima u vezi sa invalidnošću.

To znači da je potrebna uzajamna obuka, kako za personalne asistente, tako i za korisnike?

Apslutno – korisnici su obavezni da prođu obuku o tome kako se koristi personalna asistencija. To je prvo što treba da urade kad im se potvrdi da ispunjavaju uslov za korišćenje personalne asistencije. Iako su obavezni da prođu obuku, to ne znači da zaista znaju više o svemu tome. Većina osoba sa invaliditetom kod nas, sa kojima sam imala kontakt, ne zna ni šta je život – u pravom smislu te reči! Kako onda da znaju šta je personalna asistencija i kako je upotrebiti? Prvo treba znati živeti, da bi se bilo šta drugo stavilo u funkciju. U mnogim slučajevima, opsluživali su ih roditelji, nije im data prilika da žive samostalnim životima, nisu imali obaveze niti odgovornosti. Takav odnos prema invaliditetu zapravo je faktor koji otežava invaliditet – ništa drugo. Do skora je bilo opšte mesto da se na osobe sa invaliditetom gleda kao na ljude koji su bespomoćni i bez prilike da rade bilo šta, jer se apsolutno nisu uzimali u obzir drugačiji načini i druge mogućnosti u odnosu na većinu.

Centar za samostalni život osoba sa invaliditetom Srbije drži obuke, kako za korisnike, tako iza personalne asistente. Među edukatorkama su Gordana Rajkov i Mimica Živadinović, Milica Mima Ružičić Novković.  Kako je Centar Živeti uspravno licenciran da pruža usluge personalne asistencije i da drži obuke, bila sam na prvoj obuci za korisnike čim je pokrenut taj projekat. Prvo o čemu se korisnici informišu je sam pojam personalne asistencije: šta sve jeste i šta nije personalna asistencija? Koja su prava i obaveze korisnika? Kako najbolje iskoristiti sopstveno vrema sa personalnim asistentom? Obuka daje neke osnovne smernice, a praksa, opet, pokaže svoje – naročito kada su svi novi u nekoj oblasti, a tada je personalna asistencija bila novina za sve. Vremenom smo se obučavali kroz samo iskustvo.

Svaki korisnik ima pravo da radi ono što hoće, gde i kada hoće, na način na koji hoće i s kim god hoće. Ima pravo na izbor, bez čega nema smisla ni govoriti o samostalnom životu. Pri tom je u obavezi da vodi računa da njegovo vreme i obaveze budu u skladu sa radnim vremenom personalnog asistenta, kao i da asistent može da uradi te poslove – u smislu fizičke spremnosti ili posedovanja odgovarajućih znanja, zavisno od toga čime se korisnik bavi. Primera radi, ako je korisnik kompjuterski stručnjak, ne može da očekuje taj nivo znanja od svog personalnog asistenta, niti podršku u tom smislu. Pošto sam bila prva asistentkinja kada je pokrenut projekat personalne asistencije, svi su se asistenti žalili meni. Nije bilo dana da mi ne zvoni telefon, razgovori su trajali i po dva sata. Niko izvan ne može da reši te situacije! Svaki asistent stvara svoje odnose ili izlazi iz njih ako mu ne odgovaraju. Ili prevaziđi, ili izađi – jednostavno je. Za svakog korisnika koji ovde koristi personalnu asistenciju ja znam kako funkcioniše i znam koliko je nešto lako ili nije lako. Nije lako, pogotovo ljudima koji rade u strahu da ne izgube i to malo posla što su dobili – pa ostaju u situacijama koje su potpuno nezdrave. To je slučaj sa raznim poslovima kod nas, ne samo sa personalnom asistencijom.

Čega se najradije sećate?

Komisija UN Brisel, za samostalni samostalni životSećam se kada smo Mima i ja išle u Brisel, pre dve godine na  Freedom drive. Baš za vreme našeg boravka uređivao se metro, radovi su bili u toku. Liftovi još uvek nisu bili osposobljeni, a na nekoliko punktova stajali su ljudi koji su pripomagali donoseći rampe, kako bi osobe sa invaliditetom ipak mogle da uđu i da koriste metro. Jednom smo promašile taj ekstra ulaz i morale smo da krenemo peške. Hotel u kome smo bile smeštene bio je na jednom kraju grada, a kongresna sala na šest ili sedam kilometara odatle. Nisam to znala, niti me je zanimalo, jedino je bilo važno da idemo u dobrom pravcu i da stignemo. Gde god da odem, prvo prostudiram kartu grada – što sam i tada uradila. Dok smo išle na odredište, Mima me pita: – Jeste sigurni da niste bili u Briselu pre? Stigle smo najbržim putem, tačno na vreme – peške, iako smo iz hotela tempirale metro, a ne pešačenje. To su situacije u kojima morate da se snađete i da se potrudite, da bi sve ispalo dobro. Mogle smo da se vratimo u hotel ili da skupo platimo vožnju taksijem – ali nije bilo potrebe, kad karta sve govori. Ljudi vole da putuju sa mnom, jer ja sam svuda na svome i lako se snalazim. Inače je specifično da se mnoge osobe sa invaliditetom, posebno ako je reč o cerebralnoj paralizi, teže snalaze u prostoru. To su situacije koje se rešavaju usput, onako kako biste uradili za sebe.

Sigurno ću putovanja najviše pamtiti, jer ona izmeštaju iz svakodnevnih situacija u drugi prostor, vreme i okruženje, tako da svakodnevne radnje više nisu iste, jer su uslovi promenjeni. Ne možete na isti način ući u kupatilo, jer je drugačije; ne možete na isti način leći na krevet, jer je drugačije – izmešten je levo ili desno, niži je ili viši. Drugačija su ulazna vrata, lift radi ili ne radi, postoji jedan stepenik ili uopšte nema stepenika… O tome većina ljudi ne razmišlja, ali to su sitnice koje život znače. Automatske radnje u novom okruženju više ne možete automatski obavljati – situacije su nove. Najviše mi smeta kada se osoba s kojom korisnik razgovara obraća meni, dok stojim iza korisnika, na korak ili polu-desno. To zaista strašno smeta i osećam se veoma neprijatno. Ne uradim ništa, samo gledam negde u prazno, čekajući da sagovornik skrene pogled. Tek kada ih izignorišem, počnu da se obraćaju osobi sa kojom treba da razgovaraju. To su veoma neprijatne situacije. Očigledno da još uvek nemamo uvid o tome da smo svi ravnopravni bez obzira na invaliditete, niti razumemo da invalidnost može da se dogodi svakome od nas, u svakom trenutku. Dok god se ne prevaziđe taj stav da su osobe sa invaliditetom tamo nekih deset jadnih ljudi, nećemo ništa prevazići.  Takav odnos prema ljudima sa invaliditetom nije od juče. Generalno smo kao društvo prema osobama sa invaliditetom imali stav da ne treba da izlaze iz kuće, niti da idu u školu – najbolje je ako ostanu nevidljivi. Unutar sopstvenih porodica deca sa invaliditetom smatrana su jadnim i nesposobnim. Ti stavovi imaju duboke korene, ali ipak se polako menjaju. To je proces koji traje.

Freedom drive BriselDa li ste na bilo koji način kroz iskustvo personalne asistentkinje unapredili kvalitet sopstvenog života?

Kako da ne! Bogatija sam saznanjima, susretima sa ljudima koje sam upoznavala, mestima na koja sam išla, situacijama koje sam prošla. Sve su to bile značajne prilike. Da li me taj posao izmenio – ne znam! U svakom slučaju, iz ovog posla ne možete izaći gori nego što ste bili, možete biti samo bolji. Uvid u sam život postane jasniji i drugačiji. Iskristališe se koliku su neke stvari važne ili nisu – to je osnovno.

Ko ne bi trebalo (ni da pokušava) da se bavi ovim poslom?

Ne bih rekla da postoji neko ko ne bi trebalo ni da pokuša. Dok god ne pokuša, ne može da zna. Dok god ne pokuša, neće imati sopstveni uvid, niti može produbiti percepciju o životu. A to su značajna iskustva, čak i kada se pokaže da neko nije za ovaj posao. Kao i u svakom drugom poslu, nije sve za svakoga. Predispozicije za ovaj posao određuju se u odnosu na to ko je korisnik. Ako je korisnik visok, krupan i težak, sitan asistent teško će mu pomoći da ustane, niti će moći da ga pogura u kolicima. Ponekad je potrebno imati mišiće! Naravno, ako imate zdravstvenih poteškoća, problema sa kičmom, neke stvari ne možete raditi. Zbog toga su važni oni uvodni razgovori o personalnoj asistenciji, gde se definiše kome šta treba. Pritom uvek postoji proba. Ako nešto naprosto ne može, ne treba insistirati niti raditi na silu. Dešavalo se da pored dobre volje, razumevanja i uklapanja neke stvari nisu fizički izvodljive. Zbog toga postoje probni periodi. Koliko ćete kao ličnost nekome odgovarati ili ne, tu nema opštevažećih pravila, niti se može govoriti o predispozicijama. Zvanična profesija ili obrazovanje asistenta takođe nisu bitni – u nekim slučajevima mogu biti i smetnja, ako asistent umisli da sve zna ili da razume potrebe korisnika više od njega samog. Takva intelektualna arogancija inače zna da bude smetnja, ne samo u ovom poslu.

Osoba iz porodice ne može da bude pravi personalni asistent. Zašto je pravilo da se za personalnog asistenta bira osoba koja vam nije niko i ništa? Kada vam asistira neko iz porodice, onda će vam reći: – Ma, ne treba ti to sada… Ili: – Ne mogu sad, sačekaj da skuvam ručak. Hajde da uradimo to sutra… Tim familijarnim odnosom korisnik je zapravo uskraćen za pravo izbora. A upravo je to jedno od osnovnih pravila personalne asistencije: korisnik odlučuje šta, kako, kada, gde i s kim nešto radi. Ima pravo na izbor, kao i svi mi. Članovi porodice to često ne poštuju, ne samo kada su u pitanju osobe sa invaliditetom, nego uopšte.

Kada bi trebalo da sami sebi nađete zamenu za poziciju personalne asistentkinje, šta biste pitali kandidate?

Olivera PA (5)Ima li strpljenja. Strpljenje je neprocenjivo! Svi imamo sopstvenu dinamiku, navike i način na koji smo naučili da obavljamo stvari. Odjednom, treba da se ubacimo u dinamiku druge osobe. Većina osoba sa invaliditetom je sporija nego što smo navikli – ne zato što tako hoće, nego ne mogu drugačije. Mnogima je teško da isprate taj usporeniji tempo. Morate da smanjite sopstvenu brzinu, tako da bude ista ili sporija, kako biste u tandemu funkcionisali dobro. Možete li odjedanput da zamislite sebe u slow motion-u? Moja priroda je brza, nekima bi to možda bilo ekstremno brzo. Morala sam da se prilagođavam i da se psihički pripremam na usporavanje. Iz brzine broj 6 ubacivala sam se u brzinu 0.5 – što nije bilo nimalo lako. Kroz ovaj posao sam se naučila strpljenju. Zaista. Naučila sam da razmišljam pre nego što govorim – što ranije uopšte nisam radila. Kako ću šta reći takođe mi nije bilo svojstveno, a sada o tome vodim računa. To je koristan alat: dok razmišljate kako ćete nešto reći, smirite strasti i prenesete poruku na nekom sasvim drugom nivou, drugim glasom, drugačijim tonom.

Kakav je Vaš stav o profesiji seksualnog asistenta?

S moje tačke gledišta, to je čista glupost. U seksualnom životu svi tražimo partnere, a ne asistente. Valjda partner treba da učini sve da oboma bude dobro – drugačije ne bih znala! Obično ljudi ne stavljaju sebe u situaciju o kojoj pričaju. Zamislite sebe da vam treba seksualni asistent!? Kada ste već u odnosu sa nekim, onda jedno drugom – ako može da se iskoristi ta reč – asistirate da vam bude lepo. Šta će vam treća osoba u tome? Skroz mi je to šašavo! Ako već treba da se asistira, kako bi bilo da se asistira u pronalaženju partnera? Pre neki dan sam gledala televizijsku emisiju o jednoj engleskoj agenciji za pronalaženje partnera. Cela emisija bila je posvećena pronalaženju partnera za osobe sa invaliditetom. Bila sam oduševljena – konačno nešto normalno! Prikazali su jednog momka sa visokofunkcionalnim autizmom koji se uznemiri od same pomisli na susret sa ženom i tražio je podršku u tom smislu. Sam dolazak žena iz agencije već je bio uznemiravajući za njega! Prikazali su devojku sa Daunovim sindromom koja želi da se uda već na prvom sastanku i bila je verena nekoliko puta. Koliko god nam sve to izgledalo šašavo i ludo, to treba da se radi! Treba pomoći ljudima da nađu ono što im treba: ljubav! S tim dolazi sve drugo. Imamo sasvim iskrivljen pogled na život i odnose. Još uvek smo u medicinskom modelu i smeštamo jedni druge u geto…

KAKO ZAPOSLITI PERSONALNOG ASISTENTA: Razgovor iz filma Intouchables:

The-Intouchables1Koja je vaša osnovna motivacija?

  • Novac.
  • Humanost.
  • Okrenut sam ljudima.
  • To je lepo.
  • Da pomažem drugima. To je dobro. Zar ne?
  • Sviđa mi se kraj grada.
  • Volim invalide. Još od detinjstva.
  • Da podstičem samostalnost kod ljudi sa invaliditetom.
  • Povratak u društvenu zajednicu. Kao i sport. Aktivnost je veoma važna. Mislim, u društvenom životu.
  • Ti ljudi ne mogu da rade i…
  • Video sam… imao sam jedno iskustvo… Bila je to gđa Dipon Marati. Jedna stvarno stara gospođa…baš stara… Pomagao sam joj… do samog kraja. I na gerijatriji je bilo lepih trenutaka… poput kolača za…
  • Ja sam takođe ekspert i u upravnim postupcima…
  • Finansijska pomoć, smeštaj…
  • Treba mi potpis. Da pokažem da sam bio na razgovoru. Da, na žalost, ne zadovoljavam vaše kriterijume, i sve te gluposti… Trebaju mi tri takva da ostanem na socijalnoj pomoći.

About the Author

Leave A Response