Doglegs: Rvači koji ruše stereotipe o invalidnosti u Japanu

Posted on by Redakcija

Atlete sa invaliditetom bore se sa osobama bez invaliditeta u filmu koji daje oduška petorici posvećenih rvača omogućujući im da izbegnu predrasude sa kojima se svakodnevno suočavaju.

Zvuči kao neuravnoteženi spojevi u amaterskom rvanju: žena od osamdeset kilograma opkoračila je duplo manjeg muškarca čiji je kontranapad potpuno zaludan. Ali njena težina nije njena jedina prednost – njen protivnik, koji je ujedno i njen muž, ima cerebralnu paralizu.

U drugom meču nadmeću se dva muškarca sa paraplegijom, koji su potpuno krvavi nakon što je zvono oglasilo kraj razmene udaraca.

Ovo su brutalne krajnosti dokumentarnog filma Doglegs, u kom japanski rvači svakim zahvatom pokušavaju da uzdrmaju stereotipe o naširoko zanemarenim osobama sa invaliditetom.


Rvaci1Njihovi životi u ringu i izvan njega predmet su ovog filma, šokantnog i intimnog – na momente i humorističnog – prikazivanog u Tokiju prošlog vikenda.

Dokumentarac je režirao četrdesetdvogodišnji Novozelanđanin Heath Cozens. Doglegs prati živote petorice rvača, a ujedno i čvrste prijateljske veze između Shintaro Sambo Yano, četrdesetšestogodišnjeg čuvara sa cerebralnom paralizom i njegovg rivala bez invaliditeta, Yukinori The Antithesis Kitajima, što stvara narativni luk filma.

Sniman duže od tri godine, film prati dvojicu muškaraca dok se pripremaju za sve ili ništa. Yano se zarekao da će pobediti u borbi pre nego što se konačno povuče i posveti svom poslu i traženju ljubavi. – Više neću biti patetični bogalj – upozorava on. – Pobediću Kitajimu.

Doglegs je prve kritike dobio prošle godine, na najvećem festivalu dokumentarnog filma Hot Docs u Severnoj Americi. Američka premijera bila je na Fantastic Fest-u, gde je Cozens, dobio nagradu za najbolju režiju u kategoriji dokumentaraca.

Film treba da bude prikazan u bioskopima u nekoliko japanskih gradova narednih nedelja, pa se Cozens pita da li će publika reagovati kao što je i on sam reagovao gledajući Doglegs prvi put: smeh, propraćen stidom zbog takve reakcije i, najzad, divljenje.

Ovo je veliko pitanje: da li je reč o eksploataciji ili osnaživanju? – izjavio je Cozens u skorašnjem intervjuu za Gardian. – Sledeće pitanje je: ko će o tome da odluči? Rvači su tu po svojoj volji i niko od toga ne zarađuje novac. Oni imaju sopstvene razloge što su tu i treba im dati i benefit da sumnjaju. Ako je u pitanju eksploatacija, to znači da ljudi u filmu nisu nezavisni činioci. Tvrditi da su eksploatisani znači biti snishodljiv.

Film je rezultat trogodišnjeg snimanja, koje je otpočelo nakon što je Conzens proveo dve godine pokušavajući da ubedi Kitajimu da je u pitanju ozbiljan projekat.

Izvan ringa posmatramo rvače u bitkama sa bolešću i ličnim demonima. Yuki Nakajima bori se protiv depresije, a kancer je okidač nekoliko crnohumornih momenata: – Kada sam  vam rekao da sam prvo imao rak – kaže on – Shintaro me pogledao i odgovorio: Dodaj pivo. Bilo je sjajno. To je totalno u duhu filma Doglegs.

Za rvače sa invaliditetom ring je mesto jednakosti i otklona od predrasuda koje jesu deo njihovog svakodnevnog iskustva.  Kao što Kitajima, rvač bez invaliditeta, kaže  pre serije napada: – Samo danas, ti nisi patetični bogalj. Samo danas… Za sutra ne znam.

Osnovana 1991, grupa volontera za osobe sa invaliditetom, Doglegs prihvatila je rvanje nakon što su Shintaro i drugi muškarac sa invaliditetom primili udarce od žene i shvatili koliko su uživali u tom doživljaju katarze.

Grupa sada ima oko četrdeset rvača, većina njih je sa invaliditetom. Nisu svi mečevi oslobođeni pravila. U nekima se sastaju rvači sa i bez invaliditeta; u drugima se rvačiu bez invaliditeta vezuju ruke kada se bori sa protivnikom koji ima invaliditet.

Ne radi se o nasumičnim mečevima u kojima rvači bez invaliditeta prebijaju one sa invaliditetom – kaže Ceozens koji je osamnaest godina živeo u Japanu pre nego što se preselio u Njujork 2013. – Kao prvo, ne pobeđuju uvek. Radi se o tome ko može fizički da dominira nad drugom osobom… to je oblik emotivne terapije kroz telesnost.
Ako ovaj film ima poruku – dodao je – to je da ljudima treba dopustiti da žive po sopstvenim pravilima. Da je invalidnost u oku posmatrača.

Tekst prevela Marijana Čanak

Izvor:

http://www.theguardian.com/society/2016/jan/16/doglegs-the-wrestlers-breaking-stereotypes-of-disability-in-japan

 

About the Author

Redakcija:

Leave A Response