Teatar invalidnosti: Intervju sa Ivanom Inđin, multimedijalnom umetnicom i aktivistkinjom

Posted on by Marijana Čanak

Teatar kao gled(al)ište invalidnosti. Kako to funkcioniše? Kao teatar koji se odvija upravo zbog invalidnosti, a nikako uprkos njoj. Svaka etapa umetničkog projekta uobličena je iskustvom invaliditeta. Osobe sa invaliditetima su u središtu kreativnog dramskog procesa, a direktan upliv invalidnosti usmerava sam stvaralački proces. To je teatar koji istražuje estetiku invaliditeta i teatar u kome se ogledaju realni životi osoba sa invaliditetima. Ovakvo pozorišno iskustvo ne nastaje nimalo slučajno, niti isključivo zarad inovativnosti. Iz pozorišnog ambijenta izranja jedno realno gledište, rasterećeno tragičnog tonaliteta, gde je invalidnost sredstvo umetničkog izraza i neočekivano moćna alatka. Sazrevanjem teatra invalidnosti, glumci sa invaliditetom dobijaju mesto u raznorodnim pričama, a ne samo u onim koje su u direktnoj sprezi sa invalidnostima. Sa te male scene (gradskog) teatra, promena može da se preliva na veliku scenu i sve njene strane sveta…

BiljanaBrankovic teatar invalidnosti F

Teatar invalidnosti je primenjeni teatar. U osnovnoj definiciji, primenjeno pozorište odnosi se na upotrebu konvencionalnog pozorišta za ostvarivanje dijaloga između određene manjinske grupe (koja izvodi predstavu) i šire zajednice (koja je u ulozi publike). Primenjeno pozorište uglavnom se odvijaju u formi dramskih radionica. Od klasičnog teatra razlikuje se po izbrisanoj granici između izvođača i publike, kao i po fleksibilnijem odnosu prema ishodu rada. Zašto primenjeno pozorište? Zato što je to iskustvo činjenja i delovanja, a ono ostavlja dublji trag u odnosu na razgovor čije reči lako iščezavaju u zaboravu. Ne pamtimo diskusije koje lebde u praznom prostoru, nego dijaloge i reči koji su čvrsto ukorenjeni u ličnom iskustvu.

PRIMENJENO POZORISTE

Na našim prostorima teatar invalidnosti nastajao je unutar putujućeg, prenosivog i raseljivog, alternativnog, primenjenog pozorišta OGLEDALO. Izniklo iz entuzijazma i saradnje nekoliko umetnica i umetnika različitih branši, Ogledalo je (bilo) Centar za inicijative u kulturi i Kamerno pozorište muzike. Ogledalo se bavi produkcijom savremene izvođačke umetnosti, umetničkom pedagogijom i edukacijom mladih, kao i istraživačkim radom unutar umetnosti. Od osnivanja (1989) do danas, ispred Ogledala stoji Ivana Inđin, multimedijalna umetnica, aktivistkinja i edukatorka. Ivanin rad sa osobama sa invaliditetom počinje u saradnji sa Pokretom Gorana Novog Sada (1994), u okviru programa susreta svih škola. Program se zasnivao na ideji da pozorišna igra bude prostor inkluzije. Ivanin prvi zadatak bio je da, koristeći pozorišnu igru, animira i integriše decu iz uobičajenih i specijalnih škola. U tim najranijim angažovanjima takođe je vodila likovno-scenografske radionice za decu oštećenog vida. Počevši od tih pionirskih aktivnosti, susreta i art-terapijskih radionica, preko performansa i predstava, do festivala i međunarodnih projekata, nastajao je teatar invalidnosti, jedinstven i nezaobilazan unutar istorije pokreta osoba sa invaliditetom.

teatar invalidnosti (01)


U
razgovoru sa Ivanom Inđin pokušavamo da dekodiramo istorijat tog teatra, preturajući po sećanjima i raseljenoj arhivi Ogledala. Raseljenoj, jer Ogledalo nikada nije imalo stalan prostor – selilo se čak 34 puta za svojih 25 godina postojanja. Mnoge predstave borave u amneziji… Ipak, prateći hronologiju celokupnog Ivaninog rada, ulazimo u trag teatra invalidnosti, kao i u same procese nastanka pojedinih predstava. Razgovaramo o estetskim razmerama različitih tela, autentičnom pojedinačnom iskustvu kao dramskom elementu, načinimapozorišne primene, umetničkom angažmanu i njime izazvanim promenama – ličnim i društvenim.

ivana-indjin-portret-n2KO JE, DAKLE, IVANA INĐIN ?

Žena koja kombinuje umetnost i ljudska prava. Menadžerka u kulturi i medijima. Master rodnih studija. Ekofeministkinja i producentkinja, autorka umetničkih projekata. Svestrana u fluidnom identitetu. Žena sa mnogobrojnim zvanjima, opredeljenjima i raznorodnim veštinama koje uspešno žonglira. 

Iz ličnog ugla, pet pitanja za zagrevanje…:

  1. Navedite nam dve istine i jednu laž o sebi.

Istinu doživljavam kao nešto apsolutno i trajno, a onda nastupa problem, jer smo kao ljudska bića promenljivi i kratkotrajni. Dakle, ako kažem da je istina da sam znatiželjna, već u sledećem trenutku mogu da kažem da je to i laž, jer nisam znatiželjna uvek i u svemu… Morala bih jako da specifikujem kako bi to što kažem zaista bila istina o meni. I obrnuto.

2. Kada bi na svetu mogao da opstane samo jedan začin, odabrali biste da to bude…?

Kurkuma. [Prah protiv zaborava.]

3. Da ste na jedan dan osoba suprotnog pola, šta biste prvo uradili?

Isto što i sada radim. [I to sa osmehom.]

4.      Pozorišna predstava odigrana po scenariju sopstvenog života zvala bi se…?

Verujem da ću još da poživim i da će mi se izdogađati razne važne stvari – da ću ih kreirati – zato što za njima tragam. Ili će se kontekst toliko promeniti, da će ceo moj život dobiti neki novi skupni naziv – što će zameniti nešto prethodno – koliko već sutra! Naziv mora da obuhvati i kraj, pa bi samim tim postao upitan, ako bih ga dala sada.

5.       Multimedijalna umetnica – šta je to? (U najviše tri rečenice i u maniru multimedia for dummies.)

 To je ona koja se umetnički izražava koristeći različite medije, kombinujući ih, utkivajući ih jedne u druge.

OGLEDALO

 Od svog osnivanja naovamo, Ogledalo neguje sve što nije mejn-strim kultura. Rad Ogledala usmeren je na korekciju kulturnih politika i rastapanje kanona. Jedan od ciljeva Ogledala je da upotrebom umetničkih sadržaja i tehnike osnažuje marginalizovane društvene grupe. U težnji da decentralizuje kulturu i da otvori prostor za interkulturalni dijalog, Ogledalo je organizovalo i (su)osnovalo više međunarodnih festivala savremenih izvođačkih umetnosti. Za četvrt veka svog postojanja, Ogledalo je iniciralo nesaglediv broj umetničkih projekata i ostvarilo bogatu produkciju u vidu pozorišnih predstava, performansa, koncerata, hepeninga, izložbi…

OGLEDALO-FESTIVALI_FinalF

 

Ako sada napravimo jedan dramski skok unazad i sagledamo stvari iz osnivačke tačke na potpuno praznoj sceni, recite nam – zašto Ogledalo?  Kako ste došli do naziva udruženja? (Ako postoji anegdota o brejnstormingu, molim Vas, ispričajte nam.)

 Kao neformalno udruženi zvali smo se Kamerno pozorište muzike. Kamerno jer smo mali, sobni; pozorište jer ono obuhvata sve mogućnosti izražavanja i objedinjuje naše vizije; a muzike, jer smo želeli da ukažemo na ono što nam je važno u pozorištu i umetnostima kojima smo se bavili, a to jesu muzike. Ubrzo smo morali da se registrujemo i tada smo dodali Ogledalo. Ime je dao jedan veoma neobičan lik, Branimir Marković, tadašnji organizator i producent u pozorištu, inače diplomirani marksista. On je prvi izneo svoj predlog i – to je baš bilo to! Svima nam je bilo jasno: Ogledalo, kao odraz, mogućnost boljeg viđenja sebe i drugih; kao naziv filma Tarkovskovog koji smo svi voleli, filma koji je imao uticaja na sve nas i čijim temama smo se bavili, svako na svoj način, u vlastitim umetnostima; vežba ogledalo kao mogućnost da učimo jedni od drugih… Kasnije smo kroz projekte učitavali i druga značenja: O gle dalo!, Ogledalizacija, Ogled ’alo! O gledalo! Pred Ogledalom

 Ogledalo je osnivač, organizator ili suorganizator nekoliko festivala. Ispričajte nam istorijat Ulaznih vrata. Kako je nastajao taj Festival? Kakav je njegov značaj u kontekstu pokreta osoba sa invaliditetom? A u kontekstu umetničkih dometa? Zašto je posle 2009. godine Festival prekinut?

             Festival je nastao kao prirodan sled naših tadašnjih aktivnosti i ljudi koji su tada činili Ogledalo i inicirali Ulazna vrata uz moju podršku. Među njima su bili mladi umetnici ili mladi u procesu postajanja umetnicima, osobe sa/bez invaliditeta: Bojan Krivokapić, Siniša Tucić i Zoltan Varga. To je bio izuzetno značajan festival koji je na novosadskoj sceni uspostavio multikulturni dijalog, interakciju osoba sa inavliditetom i osoba bez invaliditeta, srpskih i inostranih stvaralaca/stvarateljki, društveno etabliranih i onih za koje se manje znalo, različitih savremenih estetika. Festival je pokazao mogućnosti visokih dometa umetničkog stvaralaštva osoba sa invaliditetom, njihove specifične mogućnosti koje nas obogaćuju, kako na ličnom, tako i na profesionalno-umetničkom planu.

 ULAZNA AKCIJA

             To je festival koji je svojim umetničko-aktivističkim akcijama uticao na to da zgrada Pozorišta mladih dobije arhitektonski pristupačan prilaz za osobe sa invaliditetom. Festival je počeo akcijom. Godine 2006. zaputili smo se na predstavu u Pozorištu mladih koje, naravno, nije imalo rampu i bilo je nepristupačno za osobe sa invaliditetom. Tadašnji direktor pozorišta preznojavao se kada nas je video kako dolazimo u koloni. Poslao je sve zaposlene muškarce iz pozorišta da izađu ispred i da prenesu korisnike/-ce kolica u zgradu. Posle ovog događaja Pozorište mladih napravilo je adekvatan ulaz.

  Ulaznih vrata više nema, jer su se 2010. godine mnoga vrata gradskih, a i ostalih institucija, onih koje su ga finansijski, prostorno i na druge načine podržavale – zatvorila. Tako je još jedan od mnogobrojnih sjajnih projekata u kulturi u Novom Sadu ostao bez kontinuiteta.

 ulazna vrata_knjizica

PRVE POZORIŠNE IGRE

 Da li su pozorišne igre i likovno-scenografske radionice koje ste vodili zapravo oblici art-terapije? Možete li nam približiti te postupke? Po kom konceptu se odvija jedna pozorišna igra? Šta su bili očekivani rezultati navedenih radionica? Koliko vas je rad sa decom iscrpljivao, a koliko obogatilo?

Od samog početka, moj pristup u edukativnom/ umetničkom procesu je holistički. Zasniva se na svim saznanjima koja sam sticala u životu kroz studiranje na različitim fakultetima, pohađanjem kurseva, seminara, radionica i drugih oblika neformalne edukacije, kroz istraživanja i opservacije kao prirodni deo tog procesa i svakodnevnih životnih iskustava. Taj metod interdisciplinarne obuhvatnosti, čiji je centar biće, menjao se… Menjao se, jer se menjao kontekst; ja sam se menjala; ljudi sa kojima sam radila su se menjali, ili su dolazili dru(gačij)i, grupe su bile različite; društvena situacija se menjala… Umetnost jeste terapija: kako tokom samog stvaranja, tako i tokom recepcije, ali i kao instrument-medij koji se na specifičan način koristi u psihoterapiji. Postupci su različiti… Za svaku radionicu pripremim sadržaje: izaberem ili kreiram vežbe pomoću kojih se iskustveno (teorijski i praktično) može dobiti uvid o temi-problemu-situaciji kojom se bavimo, a onda me sami/e učesnici/e radionica svojim reagovanjima na to što sam im ponudila – vode. Svaka naredna pojedinačna radionica zasniva se na rezultatima prethodne i produbljuje /proširuje iskustvo onoga čime se bavimo. Uobičajeni očekivani rezultati jednog procesa, dakle, ciklusa radionica su: da se svako od nas koji/e smo učestvovali/e osnažio malim ličnim pozitivnim transformacijama; da je doživeo čudesne trenutke; da smo iznedrili predstavu kojom bogatimo pozorišnu i kulturnu scenu; menjamo u mikro prostoru lokalnu i širu društvenu zajednicu. Tokom tridesetogodišnjeg rada sa ljudima različitih uzrasta i različitih mogućnosti, jedino što me je iscrpljivalo, a to se dešavalo veoma retko (mogu čak i da izbrojim koliko je to bilo puta: tačno četiri) jeste neuobičajeno duga lenjost pojedinaca/ki koji/e, ono što objektivno mogu danas da urade, ne ostave čak ni za sutra, nego za neki drugi dan. Onda se stvari nagomilavaju, odugovlače, razvodnjavaju. Izostaje njihova odgovornost za malu zajednicu – pozorišnu grupu.

 ART TERAPIJA (0)

INOVIRANJE POZORIŠNIH ELEMENATA

 Kako je izgledao put od pozorišne igre do prve predstave u kojoj učestvuju osobe sa invaliditetom? Koja je to bila predstava i po čemu je pamtite?

 Bila je to predstava Hlebne priče, rezultat jednog veoma dugog stvaralačkog procesa. Uopšte, ti prvi pozorisni procesi su bili sporiji, uz mnogo više opservacija, čitanja naučnih radova koji se tiču određenih grupa osoba sa invaliditetom, upoređivanja teorije i naše prakse, uočavanja kako su mnoge činjenice o osobama sa invaliditetom zastarele i koliko su daleko od stvarne situacije, koliko se zasnivaju na tome šta osobe sa invaliditetom ne mogu, a ne na tome šta mogu. U tim procesima kreirane su originalne vežbe za rad sa osobama sa invaliditetom. Ali ja već imam problem ovde, jer taj termin osobe sa invaliditetom ne osećam kao sopstvene reči. U toku rada sa raznim grupama ljudi, shvatila sam da svi imamo neki invaliditet, neki su samo na prvi pogled vidljiviji, neki su dublji, kompleksniji, ali svi ih imamo…

Hlebne priče pamtim, kao i ostale predstave i procese, po različitim situacijama i anegdotama, pamtim učesnike i učesnice i njihove specifične reakcije i rezultate. Krenula sam sa nečim što je svima poznato, što je prisutno u svakodnevnom životu: hleb. Taj proces je krenuo od jednog egipatskog neolitskog prikaza pravljenja hleba. Analizirali smo, kreirali igrokaze, crtali i produbljivali temu hleba kroz sve njegove metafore. I onda je na jednoj radionici učesnica (sa Daunovim sindromom) uzela veknu hleba na način na koji majke drže svoje bebe, podigla je i upitala: – Zašto ja ne mogu da imam bebu? To je i danas za mene pitanje: zašto osobe sa mentalnim invaliditetom ne mogu da ostvare svoje pravo roditeljstva, kada znamo da su neke od njih sposobne da se o deci brinu i da budu odgovorne….? Čak i da ne znamo da su odgovorne, zašto im je zabranjeno da imaju decu? Koliko roditelja iz većinske populacije ostavi svoju decu – neki ih potpuno zapostave ili čak ubiju – pa im opet niko ne oduzima pravo da rađaju?

 MATERINSTVO

Kako nastaju Vaše predstave? Koliko god svaka bila jedinstvena, da li se kroz dugogodišnji rad ipak može otkriti neka matrica stvaranja? Neki specifičan metod,  karakteristika unutar (izbora) tematike ili u izvorima i inspiracije?

Postoji nekakva matrica procesa, nudim temu koja je široka, a društveno aktuelna i koja se specijalizuje unutar svake grupe, s obzirom na interesovanja i mogućnosti učesnika/ca te grupe. Kreiram ciklus radionica po principima 9i modela (vežbe za razvoj i implementaciju): introspekcije, individualnosti, interakcija, improvizacije, inovativnosti, imaginacije, interdisciplinarnosti, igre, intermedijalnosti. Na radionicama ostvarujemo izuzetne napore (što znači: malo više nego što je za nas uobičajeno). Svaka predstava odgovara na pitanja: Šta ona donosi pojedincu/ki koji/a učestvuje u radu? Šta okruženju, društvenoj zajednici? Šta donosi umetnosti? Svaki proces ima paralelne prožimajuće tokove: istraživanje same teme kojom se bavimo i istraživanje, pronalaženje i ovladavanje estetikama i tehnikama izvođačkih umetnosti potrebnim za izvedbu predstave. Za mene je važno da svaka predstava obuhvati horizontalnu i vertikalnu ravan, u čijem preseku stoji čovek/žena, da je izgradimo propuštajući je kroz Zemaljsko i Nebesko, sociologiju i filozofiju, psihologiju i ezoteriju, jezik i muziku, spoljno i unutrašnje… PROCES NASTAJANJA - matrica

TEORIJE TEATRA INVALIDNOSTI

  Na koje načine iskustvo invalidnosti uobličava etape jednog umetničkog projekta? Konkretno, nastanka pozorišne predstave?

 Iskustvo invalidnosti donosi pre svega nove teme, nove perspektive sagledavanja stvarnosti, one stvarnosti koja je dugo bila zaključana u mraku predrasuda, društvene zapostavljenosti i odbačenosti. Ono donosi mogućnosti bogaćenja vokabulara izvođačkih umetnosti, drugačija ovladavanja prostorom, nove scenske pokrete, kreiranje novih pozorišnih jezika, novine u produkciji i organizaciji performansa…

 Da li je unutar Vašeg teatra invalidnost sredstvo umetničkog izraza?

 U svakoj predstavi, performansu, hepeningu koji sam radila sa osobama sa invaliditetom postoje scene u kojima invalidnost postaje sredstvo umetničkog izraza. Za mene je uvek izazov sinhronizovanje svih elemenata koji čine izvođačko delo sa potencijalima učesnika/ca koji te elemente donose. Specifičnosti koje daje svaki pojedinačni invaliditet svakog/ke pojedinca/ke postaju elementi za kreiranje novog jezika – što je fantastično! Dakle, ja se ne trudim da sakrijem invaliditet, ja ga otkrivam, stavljam u kontekst u kojem se on ne čita kao nedostatak, nego kao nova, drugačija mogućnost.

 UTISANI GLASOVI

 Do kakvih otkrića ste došli istražujući estetiku invalidnosti?

Estetika invalidnosti je subverzivna (smeh) i to je ono što ja jako volim! Subverzivna , jer preispituje tradicionalne patrijarhalne vrednosti same umetnosti…: Šta je lepota? Ljudsko telo je u isto vreme subjekat i objekat stvaranja estetike. Evropska estetika koju učimo u umetničkim školama, koja dominira, kreirana je davno i zasnovana na poimanju antičke lepote i funkcionalnosti mladih tela, idealnih proporcija, koja su simetrična, atletska, snažna, božanska… sve do Leonardovog (koji je i sam imao invaliditet) zlatnog preseka i njegovih varijacija od veka do veka, od kulture do kulture. Tela osoba sa invaliditetom, posebno osoba sa motornim invaliditetom, posebno ženska tela, ruše ta pravila, donoseći lepotu sa svim svojim specifičnostima. Poteškoće u govoru donose novu melodiju, iziskuju više pažnje , pa reč odzvoni neuobičajeno snažno, upravo zbog uloženog napora da je čujemo i razumemo. One donose neke nove zvuke i, kada ih oponašamo, dovodimo sebe u neke nove položaje i osećanja. Drugačija percepcija i putanje kretanja, drugačije vreme korišćenja prostora donose drugačije ovladavanje scenskim prostorom. Upotreba objekata ostvaruje se na drugačiji način – nekada drugim delovima tela, a ne rukama – recimo: ustima, nogama, glavom i vratom, što donosi nove mogućnosti rada sa objektima i učitava nova značenja.

 telo, estetika invaliditeta

 Ponekad upravo zbog njihovog fizičkog/telesnog postojanja na sceni umetnost postaje realna u dimenziji u kojoj nije bila ranije, ali je isto tako i futuristička. Prezentacija osoba sa invaliditetom, odnosno, njihovih tela (a pod telom podrazumevam biološko-geografsko-istorijsko-kulturno-društveno telo) u različitim kontekstima u tradicionalnim umetnostima označila je novu epohu umetnosti: modernu umetnost, pre svega u vizuelnim umetnostima. Otkrivam i stvaram prezentaciju tih tela u izvođačkim umetnostima, otkrivam osobe sa invaliditetom u predstavama kao subjekte, kao individue, kao umetnike, upirem scensko svetlo u njih da bi se videla sva njihova lepota i snaga.

 Da li glumci sa invaliditetom pronalaze svoje mesto na drugim scenama, a ne samo u onim koje se direktno odnose na invalidnost?

Kako mislite glumci sa invaliditetom? Ako ste mislili glumci, osobe sa invaliditetom, prvo – one mogu da budu sjajni glumci, mnogo zanimljiviji, svežiji u kreiranju uloga nego pojedini koje imamo prilike da gledamo u nekim institucionalnim pozorištima. Nadalje, one se pronalaze u svemu ili se ni u čemu ne pronalaze, kao i osobe bez invaliditeta. Pri tome moram da kažem da ja uvek radim sa izuzetnim osobama sa invaliditetom, a to su one koje umetnosti, a posebno izvođačke, zanimaju i kao životno iskustvo, ali i u profesionalnom smislu. Dakle, ne znam kako je sa ostalima…

 POZORIŠNI ANGAŽMAN

Kada radite na jednoj predstavi, da li unapred predviđate reakcije koji će ona izazvati kod publike? Uopšte, da li efekat koji hoćete da postignete u gledalištu biva polazna osnova za predstavu, element koji strukturira i usmerava dešavanja na sceni? Ovde govorimo o angažmanu: umetnost u funkciji političke poruke. 

Ne predviđam reakcije, jer su nekada i nepredvidive, ali imam nekakvu povratnu informaciju od prijatelja koji prvi gledaju predstavu na generalnim probama. Pri tom treba naglasiti da su moje predstave promenljive, one nisu završene prvim izvođenjem, nego se menjaju u zavisnosti od publike, prostora, aktuelnih dešavanja, a nekada su tako postavljene da sama publika učestvuje u njima. Veoma često za svaku predstavu imamo fanove koji iznova i iznova dolaze na izvođenja i svaki put su iznenađeni novim momentima unutar iste predstave. Kada primetimo da predstava počinje iz raznih razloga da se razgrađuje, mi promišljeno počnemo da je razgrađujemo, da igramo delove ili da je svodimo na fotografiju ili zvuk. Ili se par puta predstava odvija tako što na scenu izađu ljudi iz publike koji su predstavu već gledali, pa izaberu delove koje će sami igrati onako kako ih se sećaju. To su mogućnosti takozvanog rada u nestajanju. Sve predstave koje sam radila imale su jasne poruke, ukazivale su na različite društvene devijacije i njihove trenutne i nadolazeće posledice.

 NEIZGOVORENE u procesu

Koliko je pozorišni izraz pogodan kao aktivistička alatka?

Svaka umetnost, svaki medij, pogodni su kao aktivističke alatke.

Kako merite uspeh jedne predstave?

Uspeh je ako svakog desetog u publici pomerimo, ako ga podstaknemo da razmišlja, ako u njemu probudimo pitanje, inspirišemo ga, učinimo ga svesnijim i boljim čovekom. A kako znamo da smo to uradili? Tako što nam posle predstave postavljaju pitanja, komentarišu, neki se otvaraju i dele sa nama probleme slične onima koje smo predstavom obuhvatili. Neki se pokrenu i naprave performanse ili nam se pridruže na drugim projektima. Neki dovedu prijatelje na naredno izvođenje. Bilo je i roditelja koji su doveli ceo razred u koji je njihovo dete išlo. Još uvek ima onih koji se sećaju predstava od pre dvadeset godina i sećaju se njenih detalja koje više ni ja ne pamtim. Međutim, danas je uspeh uopšte napraviti predstavu izvan državnih institucija i izvesti je bar deset puta. PROMENA

PROMENE: OKRUŽENJA, SEBE, SVEGA

U rasponu Od 1994. kada ste počeli da sarađujete sa osobama sa invaliditetom do danas… Šta se promenilo?  Možete li da locirate neke važne tačke preokreta kada govorimo o položaju i stvaralaštvu umetnika/-ca sa invaliditetima?

Dogodilo se da se u našoj zemlji pokret proširio i da su sporadični pojedinačni projekti postali, naročito u Beogradu, relativno održivi. Postoji više kulturnih organizacija civilnog sektora koje edukuju i pomažu osobe sa invaliditetom da kreiraju svoja umetnička dela, a umetničke obrazovne institucije, kao i kulturne institucije, postale su nešto otvorenije i pristupačnije za osobe sa invaliditetom. A koje su to organizacije i institucije u kojima se stvara umetnost osoba sa invaliditetom? U Novom Sadu, danas su to svakako Ogledalo, IZ KRUGA – VOJVODINA, Per Art (pelcovan u Ogledalu), Škola Milan Petrović, Pokrajinski savez slepih, OŠ Petefi Šandor; u Beogradu: Hajde da…; u Užicu Udruženje invalida cerebralne i dečje paralize; u Zrenjaninu Škola 9. maj…Moram da kažem da je Akademija umetnosti u Novom Sadu poslednjih godina otvorila ulazna vrata za osobe sa invaliditetom. I – da se razumemo – promenilo se toliko toga u Novom Sadu, pre svega zahvaljujući Ogledalu koje je obrazovalo i senzibilisalo mlade umetnike/ce da rade sa osobama sa invaliditetom. Rezultati su vidljivi i organizacije osoba sa invaliditetom prihvataju umetnost kao nezamenljivi instrument na polju delovanja i osnaživanja osoba sa invaliditetom. Jer umetnost jeprva uspostavila i implementirala njihovu jednakost sa ostalima.

proba

 Šta biste izdvojili kao najvažniju lekciju (sasvim ličnu ili profesionalnu) koju ste savladali u bliskoj saradnji sa osobama sa invaliditetom?

Uhhh, pa imala sam razne lekcije! Ja bih rekla čudesne trenutke. Uglavnom se tiču osvešćivanja najrazličitih stvari. Recimo, sećam se u jednom procesu, bila je zima, poledica, i bilo mi je jako teško da se stvarno motivišem za put do mesta gde se realizovala radionica. Naprosto mi je sama ideja da po takvom vremenu nosim sve potrebne stvari za radionicu bila odbojna. Pozvala sam prijateljicu koja ima auto da me odveze i, čim smo stigle, u daljini sam videla učesnika radionice koji ima cerebralnu paralizu. Inače se kretao samostalno, ali uz teškoće, i dolazio je iz mesta koje je četrdesetak kilometara udaljeno od Novog Sada. Gledala sam kako puzeći dolazi, jer to je sada bio jedini bezbedan način kretanja, da se ne bi povredio na ledu. Shvatila sam sopstvenu razmaženost i nemogućnost činjenja izuzetnog napora da izađem iz opisane situacije. Pri tom je on (ne računajući mene) tada jedini došao na vreme, presvukao se i pripremio za rad. Ostali su kasnili. Od tada, kada god zbog lošeg vremena počnem da se predomišljam, ja se setim njega…

Ako treba da izdvojim još jednu, to je trenutak kada osoba sa invaliditetom, sa kojom sam sarađivala na manjim projektima u Ogledalu, sama postaje inicijatorka i autorka projekata i poziva me da u njima učestvujem. Taj obrt situacije, obrt uloga, gde je ona sada producentkinja i upraviteljka – i to odlična! – e, taj trenutak je trenutak udisaja čistog zraka, praksa jednakosti.

 IVANA uvdi i lekcije

Bilo je situacija u kojima je da osobu sa invaliditetom potrebno dodatno motivisati da zaokruži svoj pozorišni proces, a ja osećam da više nemam strpljenja, jer ona kasni po sat dva, ne dolazi na probu, ne obavešta nas o izostancima ili dođe samo da bi saopštila kako ne može da radi. Nije motivisana, a proces je već neuobičajeno produžen. Ja ne razumem da se ona umorila, da je za nju ceo proces novina i da joj treba dodatna motivacija. Znam, ali ne prihvatam, da ona pripada tipu ljudi kojima je pri kraju potrebna gurka. (To su ljudi koji do treće godine studiraju bez problema, ispite polažu redovno, često i sa visokim ocenama, a kada upišu na četvrtu godinu, onda tu poslednju godinu završavaju narednih deset godina.) Tada nisam razumela da je upravo to ono što treba da savladam – još strpljenja! Strpljenje i dodatna motivacija neophodni su u radu sa ljudima koji često imaju problem da stvari završe u nekom datom roku. Na kraju smo napravile fantastičnu predstavu, a ja sam produžila prag tolerancije i naučila nove elemente za motivisanje drugih.

ŽENSKOST, ŽENSTVENOST, INVALIDNOST

Poslednjih desetak godina radite sa ženama sa motornim invaliditetom, tvrdeći da Vas neverovatno inspirišu, da u njima pronalazite lepotu i specifičnost za kojom dugo tragate… Imajući u vidu to iskustvo, koliko su pojmovi invalidnosti i ženstvenosti uzajamno isprepleteni? Invalidnost kao imanentno žensko (iako oblik invaliditeta ne mora biti vidljiv)?

Ženstvenost je skup stavova, ponašanja i uloga, koji je u vezi sa prikazivanjem ili asociranjem na žene i žensko. Skup svega toga često je povezan sa spoljnim stvarima koje se tiču izgleda: oblika tela, kose, noktiju, pokreta… U tom smislu, zbog uticaja raznih društvenih i medijskih faktora, žene koje imaju vidljiv fizički ili motorni inavliditet većinska populacija teže doživljava kao ženstvene. Žene koje ne mogu da obavljaju tradicionalne ženske poslove takođe se smatraju manje ženama u odnosu na one koje to mogu. Tu su i one koje nemaju prijatan zvonki glas, mekan hod i malo stopalo, čvrste grudi određenog oblika, one koje polemišu i oponiraju, dakle – sve one koje odstupaju od nekih uvreženih slika o tome kako žene treba da izgledaju, kako da se ponašaju, šta da misle (a još bolje ako ne misle), šta da rade i ne rade. Sve te žene etiketiraju se kao žene bez ženstvenosti i samim tim kao manje vredne. Žene sa invaliditetom, kao i mnoge druge, uglavnom iskaču iz svih tih skupova i podskupova, čime se njihov nedostatak usložnjava, udvostručuje, utrostručuje… Veći vidljivi invaliditet + odstupanje od uobičajenog i očekivanog ponašanja/razmišljanja < ženstvenost. Još uvek živimo u društu u kojem se većina žena tretira kao ljudsko biće sa nedostacima, ali kako je novac postao ikona, rekla bih da se invalidnost imanentno danas vezuje za ekonomski siromašne.

Najposebniji trenutak koji sam doživela radeći sa ženama sa invaliditetom bio je kada se jedna od njih po sopstvenoj ideji skinula pred kamerom, kako bi pokazala i zabeležila svoju specifičnu lepotu, ali i kako bi svoje telo upotrebila za svoju umetničku ideju. Ona je to učinila bez ikakvog oklevanja, stidljivosti, straha od komentarisanja, bez straha od osuđivanja, bez ikakvih kalkulacija. To je trenutak kada doživljavate lepotu oslobođenog tela, prihvaćenog tela, i kada shvatate koliko je vaše sopstveno telo zarobljeno u vlastitim predrasudama.

neizgovorene info

Fotografije: arhiva Ogledala, Ivane Inđin i Organizacije …IZ KRUGA – VOJVODINA

About the Author

Leave A Response