EJMI MALINS

Posted on by Redakcija

Amputirali su mi noge kada sam imala godinu dana  i – od tada trčim kao luda.

KO JE TA DEVOJKA?

Prva i nepobediva u mnogo čemu. Atletičarka sa dvanaest pari nogu, bivša pentagonova službenica među pokretnim vešalicama, inovatorka i nenamerna aktivistkinja u oblasti ljudskih prava, glumica, inspiratorka i motivaciona govornica…


Prva žena sa invaliditetom koja je učestvovala u američkom olimpijskom timu na Olimpijskim igrama u Atlanti (1996). Svetska rekorderka u trčanju na 100 i 200 metara i u skoku u dalj. Prva osoba na svetu koja je isprobala sprinterske gepardove noge od karbonskih vlakana i učinila ih ikonom u istoriji protetike. Jedina žena zaposlena u muškom departmanu Pentagona, među tačno 249 kolega. Napustila je taj posao smatrajući da ne razvija individualnost ni inovativnost; osim toga, Pentagonu je trebalo prijaviti svaki kontakt sa strancima. – Svi moji cimeri bili su iz neke druge države – kaže Ejmi – kao i pola moje porodice, uključujući i mog oca!

Ejmi potiče iz radničke porodice iz Pensilvanije. Nije poznato šta je bio uzrok neuobičajenosti njenog rođenja. Neki nagađaju da je to zbog toga što je njena majka uzimala antibiotike na znajući da je trudna… Ejmi  je rođena bez obe lisne kosti i doktori su predviđali da nikada neće hodati. Jedina nada da se takvo stanje promeni bila je u amputaciji – na protezama bi mogla prohodati istovremeno kada i njeni vršnjaci. Obe noge amputirane su joj ispod kolena kada je imala samo godinu dana. Prohodala je sa dve.

Nakon Ejmi, u porodici Malinsovih rođena su još dva dečaka – braća u kojoj je Ejmi dobijala podstrek da pliva i vozi bicikl, da se penje po drveću, da skija i da pobeđuje. Za nju niko nikada nije tražio neki specijalni tretman. Malinsovi su se bavili važnijim stvarima, pojednostavljenom egzistencijom, obavljanjem posla i plaćanjem računa, a decu su odgajali da budu samostalna.  – Bila sam sposobna zato što sam to morala da budem – seća se Ejmi.

Osvrćući se na tinejdžerske godine, smatra da se nije mnogo izdvajala od svoje generacije: – Bilo da je to visina, težina, boja kože – uvek se nađe nešto zbog čega vam se mogu podsmevati. Moje noge bile su samo očiglednija meta.

Sada volim kad deca zure u mene na plaži. To je način da započnete dijalog. Daleko je bolje nego da vas uopšte ne gledaju. Nema ničeg goreg nego da ostanete nevidljivi – tvrdi jedna od najpoznatijih Amerikanki 20. veka koja je napravila znatan uticaj na modernu kulturu i društvo. Njen doprinos u oblasti sporta je nezaobilazan, a u modnoj industriji uporno inspiriše izokretanje tradicionalnih koncepata lepote i ženstvenosti. Ljudi često ne umeju da iskažu svoje divljenje prema Ejmi i njenim postignućima, pa joj obično govore kako uopšte ne izgleda kao neko ko ima invaliditet. – Interesantno – ona odgovara blagonaklono – ni ne osećam se tako.

 O SPORTU

Testirati sebe do krajnjih granica.
To je nešto sasvim lično što radite u javnosti.

Čim je istrčala svoju prvu trku, oborila je nacionalni rekord za tri stotinke i postala nacionalna rekorderka već u prvom pokušaju. Trčala je na nogama napravljenim od drveta i plastike, pričvršćenim čičak-trakama, sa velikim debelim vunenim čarapama navučenim preko. Nimalo udobno, niti dizajnerski srećno rešenje – Ejmi do tada nije znala za bolje. Niko je nije trenirao, nije imala nikakav stil niti posebnu tehniku, naprosto – prirodno brza i (samo)istrenirana da pobeđuje.

U pripremama za Olimpijadu dobila je nove sprinterske noge… i nemilosrdnog trenera.
Nisam znala koliko ću oznojiti čarape, znoj se ponašao kao lubrikant i – ja bih se klizala niz protetičku nogu. Negde na 85 metara mog sprinta na stazi od 100 metara, u svoj svojoj slavi, ja sam ispala iz svoje noge. Zapravo, skoro da sam ispala iz nje pred oko 5000 ljudi. I tako ponižena – pošto sam bila prijavljena na trku na 200 metara, koja je trebalo da počne za pola sata – otišla sam do svog trenera. “Molim vas ne terajte me da ovo radim! Ne mogu ovo da radim pred svim ovim ljudima. Noge će mi otpasti!”
Ejmi, pa šta i ako ti otpadnu noge? Uzmi te noge, vrati ih na mesto, i završi prokletu trku!

Tako je i uradila… dotrčala je do Paraolimpijade u Atlanti (1996)… i pobedonosno izgubila u konkurenciji sprinterki bez šake. – Gubila sam – seća se – ali je to bio najbolji trening, jer to je bila Atlanta. Dve godine nakon Atlante postavila je tri svetska rekorda i napustila sportsku takmičarsku arenu.

 O MODI

Ovde sam zato što nisam igrala po pravilima.
Modi su potrebne pokretne vešalice, ali njih niko ne pamti.

Modnu karijeru Ejmi je započela (1999) kao inspiracija pokojnog dizajnera Aleksandra MekKvina koji je imao ideju da zameni njene proteze parom zakrivljenih drvenih čizama sa štiklom od 15 centimetara. I dok je koračala mačijim hodom na Londonskoj nedelji mode, posetioci su je prokomentarisali kao intrigantno novo lice. Kada se pročula vest o njenom invaliditetu, nastaje sveopšti zazor – MekKvinova revija preimenovana je iz modnog u frik-šou… a Ejmi je pozdravljena kao novi supermodel sa invaliditetom. Prezirala je tu kvalifikaciju i od tada je uradila mnogo da prebriše invaliditet kao centralnu oznaku. Uspelo joj je: – U Lorealu sam Ejmi Malins, model – bez dodatnih objašnjenja.

Na modnoj sceni angažovana je zbog svoje ličnosti, a za to su umnogome zaslužne ultrarealistične silikonske proteze koje nosi.

Tek u svojim tridesetim ili četrdesetim žene uviđaju da nisu lepe zbog nečega po čemu nalikuju svima drugima, nego su lepe zahvaljujući onome što ih izdvaja. Ja sam to spoznala nešto ranije. Prvo sam morala da prihvatim da nisam “normalna”, a potom i da naučim da sve ono što mi je bilo predočeno kao slabost – zapravo to nije. Do svojih dvadesetih bila sam u stanju da mislim: Hvala bogu što nisam normalna, biću izuzetna umesto toga!

 O AKTIVIZMU

Ono što radim jeste da živim i kreiram svoj život onako kako to želim.
Ostvariti takvu autonomiju je nešto što podiže svest samo po sebi.

Ejmi je zaslužila reputaciju istaknutog mislioca u oblasti protetike i inovacija. Njena sportska postignuća i modni nastupi izokrenuli su konotaciju protetičkih uređaja. Proteza ne mora više da se posmatra sa žaljenjem ili uz evociranje gubita,  moguće je diviti joj se i želeti je.
– Vau, vidi šta sve mogu da uradim sa svojim novim parom nogu! – rekla bi Ejmi.
Ona danas poseduje dvanaest pari nogu, kreiranih sa fokusom na različite aspekte, zavisno od specifične namene: ukrasne noge, lepe noge (sa folikulima za dlake i noktima za lakiranje) – dizajnirane za štikle, sprinterske (gepardove) noge, noge za tenis i softbol… Ejmi je zahvalna timovima ljudi koji su stajali iza nje, podržavali je izgovarajući bezuslovno i neograničavajuće  da: – Da, Ejmi, možemo napraviti nešto što će ti produžiti noge od kolena do zemlje. Da, možeš da budeš visoka onoliko koliko želiš. Da, možemo da se igramo sposobnostima tvog tela.

Proteza je, naprosto, alatka; sredstvo rada. U eri napredne tehnologije, toliko sveprisutna da postaje neprimetna; srasla sa džepovima kao sa samim telom. Ne verujete? Možda ćete poverovati kada vas Ejmi upita gde vam je telefon…: – Za većinu ljudi mobilni telefon je proteza. Ako ga zaboravite kod kuće, pogođeni ste time što ga nemate uz sebe. To je važan deo vašeg dnevnog funkcionisanja koji utiče na ono što (ne) možete da uradite tokom dana.

Ejmi veruje da se niko ne rađa sa, niti je predisponiran za invaliditet (iako smo svi pomalo kiborzi). Društvo onemogćuje pojedince time što ne ulaže dovoljno kreativnosti kako bi svima bilo omogućeno da razvijaju one kvalitete zbog kojih su retki, vredni i sposobni.

Tekst pripremila Marijana Čanak

IZVORI:

Dailymail;

TED;

ABC news;

CNN;

Loreal;

 

About the Author

Redakcija:

Leave A Response