CIKLUS O MASTURBACIJI: prvi deo

Posted on by Redakcija

IntimateEncountersLlittleDevilZABRANJENI DODIR U NEKOLIKO REČI

Da li sam normalna? Da li se povređujem? Ako sam sklona da to radim… možda ja u stvari ne želim partnera? Da li je to znak da očajavam? Da li to radim previše često? Mogu li da postanem zavisna od ovoga? Možda bi trebalo da naučim kako da odolevam toj potrebi? Da li se vidi kad to radim? Dobar je osećaj… ali kako da prestanem da osećam krivicu? Ne osećam ništa naročito… sigurno nešto ne radim kako treba. Sa mnom nešto nije u redu…?

Sve te i nebrojene druge neizgovorive nedoumice o (nedo)ličnoj pojavi koju obično (ne) imenujemo…: Njena (ne)dostojnost – masturbacija.

Globalno žensko iskustvo na tu temu sastavljeno je iz ćutanja, unutrašnjih dijaloga i samoprekora, poricanja, izvesne doze krivice, stida i dilema. U kojoj meri iskustvo invaliditeta menja ili dodatno komplikuje (ne)shvatanje ženske masturbacije? Ovo su glasovi žena sa invaliditetom koje su o masturbaciji progovorile kroz publikaciju Seksualnost žena sa motornim invaliditetom iz Vojvodine [Veronika Mitro, Dajana Damjanović i Svjetlana Timotić, 2014, …IZ KRUGA – VOJVODINA, Novi Sad]:

… ja [sam] svoje seksualne frustracije rešavala masturbacijom, a one su imale s kim…

To je ono što se kaže – potrebno zlo, eto, da tako definišem samozadovoljavanje.

Naravno to se nije nikom govorilo. Onda sam u jednom momentu imala osećaj kako je to jako loše, kako je to srašno, kako je greh.

… masturbacija mi je bila potpuno zabranjena, nešto što ja u svojoj glavi nisam znala ni da li smem da radim, ni da li je dobro ili nije…

Već sama etimologija reči masturbacija opterećena je negativnom konotacijom: od latinskog manustuprare, što doslovno znači zloupotrebiti rukom.  U savremenoj govorničkoj svesti konotativno polje ove reči ostaje dosledno njenom poreklu, a u navedenim primerima obogaćeno smislovima frustracije, zla, greha i zabrane.  Da je masturbacija nešto što se među ženama ne spominje (jer zlu ne treba davati snagu) jasno nam pokazuje jezički termostat: kojih žargonizama sa značenjem ženske masturbacije možete da se setite? Diranje, maženje, samozadovoljavanje, samoulepšavanje, repovanje [Žargonizmi sakupljeni na radionicama o ženskoj seksualnosti u kojoj su učestvovale žene sa i bez invaliditeta. Radionice su se realizovale u okviru IV ciklusa projekta Osnaživanje kroz umetnost tokom 2013. godine u organizaciji za podršku ženama sa invaliditetom IZ KRUGA – VOJVODINA uz podršku holandske fondacije Mama Cash]. Naspram ovih pet stidljivih žargonizama (poprilično eufemistički obojenih, s obzirom na sirovu prirodu žargona), stoji rastući niz mnogo direktnijih (i vulgarnijih) žargonskih reči kojima se objašnjava muška masturbacija: bacanje majmuna, drkanje, istresanje jajca, kupanje patke (ručno), kupanje šotke, onanisanje, otresanje ku*ca, ručni rad, sapunjanje mačora, sređivanje patke, sastanak sa Desankom Šakić, šajbanje, šamaranje majmuna, šamaranje patke… S jedne strane, manjak reči oslikava shvatanje da žene to ne (treba da) rade – kao što se obično misli(lo) – a s druge strane, ženska masturbacija ostaje prećutna neimenovana pojava, dakle pojava o kojoj se ne informišemo niti (treba da) razmenjujemo iskustva. U muškom iskustvu seksualnog sazrevanja masturbacija je prihvatljivija, izgovoriva pojava. Izvorište takvog stanja može se naći u samoj prirodi genitalija, odnosno, genitalnim razlikama koje utemeljuju dualizam između ženskog (spoljašnjeg) i ženskog (unutrašnjeg). Za muškarca je neminovno da dobro poznaje sopstveni penis, da ga odmerava i tretira kao glavu za sebe. Biologija žene je, pak, pritajena. Žene gotovo nikada ne diskutuju o dubini koliko muškarci o dužini, vagina nikada nije izložena pogledu ponosne vlasnice niti stremi da objavi svoje uzbuđenje celom svetu. Za razliku od dečaka, devojčicama se predočava da (dubokim) dodirivanjem mogu da se povrede (oštete himen), pa je intimno istraživanje avantura koja nosi visoku cenu. Iako sve ovo ne bi trebalo da znači da smo biološki predodređene za otuđenost od sopstvenih (sramnih) delova tela, istraživanja pokazuju da žene imaju daleko nepovoljniji stav prema genitalijama nego muškarci. Zašto je važan naš pogled na telo? Zato što telo samo po sebi ne osporava zadovoljstvo, već to čine misli i osećanja koja gajimo unutar njega. Telo poziva na istraživanje, a naš odziv varira od spontane radosti, preko sumnje i opiranja, do prezira, osude i krivice.

Prema istraživanju organizacije za podršku ženama sa invaliditetom IZ KRUGA – VOJVODINA [Veronika Mitro, Dajana Damjanović i Svjetlana Timotić, 2014], žene sa motornim invaliditetom iz Vojvodine masturbaciju pretežno doživljavaju kao zamenu za partnera, što implicitno upućuje na svojevrsni nedostatak u pozadini (te nužne ali negativne) prakse ženskog samozadovoljavanja. Iako masturbacija nudi veliko olakšanje, kao izlaz iz (prinudne) apstinencije i lek od frustracije, istovremeno u svesti ostaje poistovećena upravo sa samom frustracijom ili se doživljava kao posledica seksualne nedovoljnosti. Paradoksalno, samozadovoljavanje biva izjednačeno sa seksualnim nezadovoljstvom, usled uobičajenog shvatanja da se zdrav seksualni razvoj odigrava isključivo u paru. Zadovoljstvo samostalne seksualne igre svedeno je na kratkotrajno olakšanje, trenutno oslobađanje od seksualnog naboja, koje je često propraćeno negativnim emocijama. Jedna od učesnica istraživanja jasno objašnjava taj tok svesti u kome orgastičko (samo)pražnjenje čak intenzivira prvobitnu frustraciju: […] masturbacija kao da me još više gura u depresiju. Za kratko vreme je uživanje, a posle još više prouzrokuje neku emotivnu prazninu. U trenutku orgazma (izmenjenog stanja svesti) podložne smo svojevrsnoj samohipnozi – svaka misao, sugestija ili ideja koja se tada javi ima jače i dalekosežnije dejstvo, jer orgastičko stanje rastapa svaki eventualni (racionalni) otpor za njeno usvajanje u podsvesti. Drugim rečima, oslobođena seksualna energija prati svaku misao, učvršćuje sugestije u našem mentalnom programu i materijalizuje ideje u našoj realnosti. Stoga ne začuđuje da masturbacija obojena idejom nedostatka (u svesti) prolongira i produbljuje nedostatak kao stanje stvarnosti. Važno je osvestiti unutrašnji dijalog koji se odvija tokom masturbacije, jer njime u velikoj meri (re)kreiramo svoju seksualnu realnost. Kakve mentalno-emotivne poruke upućujemo sebi u trenucima samointime? Da li samo požurujemo vrhunac, ili umemo da ostanemo prisutne sa svakim dodirom? Dajemo li sebi dovoljno vremena ili reagujemo kao kradljivice (samo)zadovoljstva? Da li prevladava potreba da se sakrijemo (čak i same od sebe)? Ili imamo hrabrosti da posmatramo, ostajući sa svojim telom? Da li osećamo stid? Čujemo li glasove prekorevanja i (samo)osude negde u pozadini? Možemo li da detektujemo to destruktivno jezgro srama unutar sebe i da ga zamenimo produktivnim stavovima o telu i imanentnoj seksualnosti? Koliko god su naša poimanja masturbacije uslovljena umreženim dejstvom najrazličitijih faktora – seksualnim vaspitanjem ili njegovim nedostatkom, (potisnutim) sećanjem na zabranu dodirivanja genitalija u detinjstvu, religijskim osudama i duhovnim zahtevima, vrednosnim stavovima o telu – koji variraju u svakom individualnom iskustvu, neosporno je da svaka od nas nosi mentalno nasleđe o masturbaciji kao manje-više nepriličnoj i opasnoj praksi.

Marijana Čanak

About the Author

Redakcija:

Leave A Response