Upoznala sam svog bivšeg kada sam imala osamnaest godina. Bio je prilično stariji od mene, ali starosna razlika zapravo uopšte nije važna. Otkrila sam da imam multiplu sklerozu otprilike godinu dana pre nego što smo se sreli, ali sam i dalje hodala bez pomoći kada smo počeli da se viđamo. Naša veza je brzo postala ozbiljna i već posle šest meseci počeli smo da živimo zajedno.
Posle nekog vremena moje stanje je počelo da se pogoršava. Najpre sam morala da koristim štap da bih mogla da se krećem, a nedugo potom sam sve češće morala da koristim invalidska kolica i sasvim sam prestala da radim. Negde u to vreme on je počeo da bude agresivan prema meni – vikao je na mene zbog nečega što se činilo da uopšte nije pravi razlog…
Naposletku sam morala da koristim kolica konstantno i do tog trenutka stvari su stvarno postale loše među nama. Morala sam sve više da se oslanjam na njega i činilo mi se da je njegova agresija posledica opterećenja usled te nove odgovornosti da se brine o meni. To što sam bolesna značilo je da on mora uvek da bude kod kuće pre nego što krenem na spavanje, da uzima u obzir moje fizičke potrebe više nego ranije, i mislim da se zbog toga mnogo nervirao. Da bih mu dala prostora da se odmori, nadajući se da će se malo opustiti, odlučila sam da provedem nedelju dana u sanatorijumu. Kada je došao da me odveze kući, video je kako mi jedan od muških zaposlenika daje prijateljski poljubac u obraz u znak pozdrava. Izašao je potpuno razjaren. Tokom čitavog puta do kuće vikao je i vrištao na mene, stalno me udarajući u nogu i ruku. Posle ovoga bio je prgav u ophođenju sa mnom i često mi je pretio da će me ubiti. Iz nekog razloga postao je vrlo paranoičan, prebacivao mi je da sam iza njegovih leđa pričala sa drugima o njemu, što ga je dovodilo u stanje besa koje je moglo da traje satima.
Često sam plakala kada bih legla da spavam i kada sam bila sigurna da on ne može da me čuje. Zlostavljao me je uglavnom emotivno i psihološki, ali me je nekoliko puta udario po licu, bacio iz kolica i stiskao mi ruke oko vrata. Mislim da je hteo da me uplaši. Posle još jedne takve situacije, odlučila sam da više ne mogu ovako da živim. Bila sam u kuhinji pretvarajući se da perem sudove i – odjednom sam odlučila da moram da izađem. Otišla sam samo u džemperu vodeći svog psa. Izašao je za mnom na ulicu i pitao kuda idem. Rekla sam mu da odlazim. Bio je malo šokiran, promrmljao je nešto sebi u bradu i vratio se u kuću. To je bio poslednji put da sam ga videla. Moj brat je došao da me pokupi kod komšija, a socijalna služba je uspela da mi pronađe mesto u obližnjem smeštaju za osobe sa invaliditetom… U početku mi je bilo teško što nisam kod kuće i što više nisam u vezi, ali kad pogledam unazad, to što sam ga ostavila je najbolja odluka koju sam ikada donela. Sada sam u novoj vezi, viđamo se nekoliko godina. Pohađam sastanke za osobe sa multiplom sklerozom i učim kako da sve bolje živim sa tim stanjem. Viđam se sa porodicom i uživam u vremenu provedenom s njima.
Izvor: http://www.sexualityanddisability.org
