Keris Najton, dvadeset trogodišnja umetnica iz Južnog Velsa, živi sa bipolarnim poremećajem od svoje jedanaeste godine. Početkom ove godine imala je svoju prvu samostalnu izložbu poentilističkih crteža Drawing Bipolarity. Nada se da će njena umetnost doprineti boljem razumevanju različitih mentalnih stanja. Inspiraciju nalazi u divljem svetu, prirodi, književnosti i interdisciplinarnom istraživanju medicinsko-humanističkih nauka, psihijatrije i neuronauke, dekodirajući društvene konstrukte mentalne bolesti. Sopstvena manično-depresivna iskustva pretače u crteže, kako bi komunicirala sa sobom i sa svetom. Sada, kad sve bolje razume sebe i svoje mentalno stanje, može vizuelno da predstavi simptome bipolarnog poremećaja i da ih učini prepoznatljivim za druge.
Tri najvažnije stvari o sebi?
Najvažnije je dati sve od sebe, biti ljubazan i empatičan, razumeti poziciju drugih. Uvek se trudim da to radim.
Najdraža uspomena iz detinjstva?
Kada sam dobila svog prvog psa, vajmarskog pričara koga sam nazvala Perdi. Rekla bih da mi je to bio najbolji prijatelj tokom odrastanja i još uvek mi nedostaje!
Koja vrsta podrške ti je bila na raspolaganju kao jedanaestogodišnjakinji sa bipolarnim poremećajem?
Nažalost, bilo je veoma malo dostupne podrške. Nedostatak svesti o bipolarnom poremećaju značio je da oni koji su mi najbliži nisu shvatali da moji simptomi upućuju na mentalnu bolest i, nažalost, nisam uvek nailazila na najbolje reakcije na mestima na kojima sam tražila pomoć, kao na primer, u školi. Trebalo je da prođem kroz pokušaj samoubistva da bih dobila medicinsku pomoć, ali služba za mentalno zdravlje dece i adolescenata me je izneverila, jer su mi propisali antidepresiv zvani prozak, iako su znali da je to rizično, da može izazvati hipomanične epizode, a nisu bili dostupni za zakazivanje naredniog pregleda, kada mi se stanje pogoršalo.
Neki opisuju bipolarni poremećaj kao srećnu ličnost i tužnu dušu unutar istog tela. Slažeš li se? Kako bi objasnila bipolarni poremećaj u jednoj rečenici?
Rekla bih da je to zaglavljenost unutar točka koji se neprestano okreće, ne možeš da ga zaustaviš, ali možeš da upravljaš njime, što je nalik Sizifovom poslu: neprekidno je gurao kamen uz brdo, samo da bi gledao kako se opet kotrlja nazad.
Kako vidiš vezu između bipolarnog poremećaja i kreativnosti, u sopstvenom iskustvu?
Mislim da je to dvosmerna veza: podstiče kreativnost, a kreativnost pomaže da se izneseš s tim stanjem. Iskustvo tako ekstremnih emotivnih stanja može poboljšati kreativnost i imaginaciju, a ujedno kreativni izraz olakšava upravljanje bipolarnim poremećajem.
Da li je umetnost za tebe ujedno i oblik terapije?
Umetnost mi je od najveće pomoći u svakodnevnom funkcionisanju sa bipolarnim poremećajem. Za izradu crteža potrebni su mi sati i sati, jer je svaki sačinjen od tačkica, tako da, čak i kada sam u lošem stanju i ne mogu potpuno da se oslonim na svoj doživljaj stvarnosti, tad sam potpuno uronjena u crtanje i imam osećaj postignuća, zbog svog tog rada koji se sliva u crtež. Pored svega toga, umetnost je postala način komunikacije. Prošle godine u ovo vreme toliko sam se borila da otvoreno progovorim o tome kroz šta prolazim i na koje načine s tim izlazim na kraj, a da čak ni moji najbliskiji prijatelji nisu znali da mi nije dobro. Dok sam se borila da vokalizujem sve to, našla sam načina da se izrazim kroz umetnost, kroz koju mogu sama sa sobom da iskomuniciram ta emotivna stanja. Sada to mogu i da podelim sa drugima, nadajući se da će ljudi koji vide moje radove moći da razumeju aspekte manične depresije.
Zašto poentilizam?
Jedan od razloga zašto volim pointilizam je to što kreira svojevrstan dualitet u perspektivi; iz daleka se možda ni ne vidi da je slika sačinjena od hiljada sitnih tačaka, ali kako prilazite bliže, tačkasta tekstura je ono što privlači. Nadam se da na taj način može da uvuče ljude u poruku o mentalnom stanju unutar umetnosti.
Na koji način je Alisa u Zemlji čuda u interakciji sa tvojim crtežima?
Pošto sam prve halucinacije iskusila u ranom dobu, već sa jedanaest godina, otkrila sam da mi Alisa u zemlji čuda može pomoći da razumem šta se dešava u mom umu, tako da sam se u mnogome povezala sa Alisom. Iskustvo Zemlje čuda i uticaj koji ona ima na razumevanje Alisinog identiteta, ponekad veoma nasilne fizičke manipulacije kroz koje prolazi, haos, jezička dezorijentacija i odsustvo smisla – čak i u njenim senzornim aktivnostima – sve to sam i sama doživljavala. Uz Alisu sam počela da uobličujem razumevanje onoga što mi se dešava i još uvek joj se vraćam s vremena na vreme.
Umetnici koji su najviše uticali na tvoje stvaranje?
Moram da kažem da je to moja mama – na njenu umetnost sam se oduvek najviše ugledala i nadam se da ću biti u stanju da se približim njenim dometima.
Kakve komentare, mišljenja, zapažanja i utiske najčešće dobijaš od publike?
Iznenadio me je broj ljudi koji su plakali na mojoj izložbi – zaista ne želim da ikoga učinim nesrećnim, ali je neverovatno koliko su ljudi dotaknuti emocijom umetničkog dela i porukom iza njega. Nadam se da to znači da postižem svoj cilj, da podstičem ljude da razmišljaju i pričaju o mentalnim stanjima i da umetnost podiže svest o bipolarnom poremećaju.
Cilj tvog stvaralaštva je da podrivaš zablude o bipolarnom poremećaju. S kojim zabludama se najčešće suočavaš?
Mislim da je jedna od najvećih zabluda da se bipolarni poremećaj brzo menja. Rapidni ciklusi jesu svojstvo ovog poremećaja, ali čak i tada je reč o ekstremnim i teškim emotivnim stanjima, promena raspoloženja nije tako brza kako se misli. Moja iskustva depresivnih epizoda traju između šest i osamnaest meseci, a hipomanija oko tri ili četiri meseca. Problematično je što ljudi misle da bipolarni poremećaj odlikuju brze promene, jer se onda ovo stanje izjednačava sa zanemarljivim promenama raspoloženja, čime se potcenjuje ozbiljnost stanja, a to ujedno otežava da se ustanove simptomi i da se potraži pomoć. Još jedna stvar je širok spektar simptoma, na primer, mnogi ljudi su iznenađeni kada čuju koliki je raspon toga: od kognitivne disfunkcionalnosti, preko senzornog preopterećenja, do gubitka memorije.
Imaš li neke lične savete i trikove za upravljanje bipolarnim poremećajem u svakodnevnom životu?
Vođenje dnevnika raspoloženja je zaista važno. Trudim se da zabeležim što više informacija, jer čak i kada ne možete da identifikujete probleme u vreme pisanja, jer ste u lošoj fazi, kada pogledate unazad, dnevnik vam može pomoći da uočite nadolazeće probleme. Ovo olakšava prelaske između epizoda. Mislim da je važno da uvek pokušamo da budemo pripremljeni, koliko god je moguće, jer stanje može brzo da se pogorša – ovo sam naučila na teži način i sada sam stvarno oprezna po tom pitanju. Rekla bih i da je jedna od najvažnijih stvari pronaći nešto u čemu možete da se izgubite, da biste stupili na svoje sigurno mesto – za mene je to umetnost.
Navedi nam neka iznenađujuća otkrića do kojih si došla u medicinsko-humanističkim istraživanjima.
Istraživanje koje radim nije do sada rađeno na ovakav način, tako da nisam znala do čega ću doći. Najviše me je iznenadilio što sam našla mnoštvo medicinskih slučajeva koji razmatraju smenu ekstremnih raspoloženja, a datiraju iz devetnaestog veka.
Šta bi poručila budućoj sebi?
Rekla bih da, bez obzira na to na kojoj sam poziciji u umetnosti ili u poslu, dok god dajem najbolje od sebe, treba da se osećam dobro povodom toga.
Radove Keris Najton pogledajte na njenom sajtu: https://www.cerysknightonart.com/ i pratite je putem fejsbuk stranice Cerys Knighton Art
