Gabriela Brimer bila je pesnikinja i aktivistkinja za prava osoba s invaliditetom. Rođena je sa cerebralnom paralizom 1947. godine u Meksiko Sitiju u jevrejskoj porodici koja je preživela Holokaust. Kao neverbalna korisnica kolica od najranijeg detinjstva učila je kako da nađe svoje mesto u svetu koji teško prihvata različitost. U to vreme o cerebralnoj paralizi nije se mnogo znalo. Njenim roditeljima je rečeno da Gabriela verovatno neće doživeti desetu godinu.
Uz neizmernu podršku svoje dadilje, Florencie Morales, Gabriela je naučila da komunicira pokazujući slova na tabli sa alfabetom. Osnovnu školu upisala je u okviru rehabilitacionog centra i već tada je prepoznat njen književni talenat. Iako je u školi za decu s invaliditetom imala podršku da postane pisac, Gabriela je tražila pravo na redovno obrazovanje.
– Sve dok ne budemo zahtevali nešto bolje, ništa se neće promenitil. Šta misliš o redovnoj školi? U intelektualnom smislu nemaju ništa što mi nemamo. Ne treba im dozvoliti da i naše umove stave u kolica.
Kada je prešla u redovu školu, među njenim učiteljima bio je jedan pesnik pod čijim uticajem Gabriela počinje da stvara poeziju. Mogla je da piše koristeći pisaću mašinu na kojoj je kucala nožnim palcem levog stopala, jer to je bio jedini deo njenog tela kojim je mogla da upravlja.
– Kako da vrištim kada ne mogu da govorim? Kako da prestanem da volim iz ženskog semena unutar sebe? Bože, ako je život toliko toga što ja nisam, niti ću ikada biti, daj mi snage da budem ono što jesam.
Od stidljive devojčice koja se suočavala sa izazovima u komunikaciji, Gabriela Brimer postala je uticajna na nivou međunarodne zajednice. Među prvima je počela da zastupa prava osoba s invaliditetom u Meksiku, baveći se pitanjima ostvarivanja prava na samostalni život, prava na obrazovanje, odnosima roditelja prema detetu s invaliditetom, kao i prirodom ljubavi i intimnosti. Osnivačica je Asocijacije za prava osoba s motornim invaliditetom i aktivno je učestvovala u radu mnogobrojnih organizacija, paralelno pišući poeziju. Autorka je tri najprodavanije knjige, među kojima je i njena autobiografija.
Njen život predstavljen je u filmu Gabi: Istinita priča. Film je uticao na zajednicu osoba s invaliditetom širom sveta. U jednoj od najupečatljivijih scena film prikazuje razgovor Gabrielinih roditelja, gde njen otac kaže: – Mi nemamo ćerku, već imamo problem. Ako želimo ćerku, za ime sveta, počnimo da se ophodimo prema njoj kao prema ćerki.
Vodeća poruka Gabriele Brimer drugim osobama s invaliditetom bila je:
– Ponovo razmislite o načinu svog života, tako što ćete zaboraviti ograničenja koja vam nameću drugi.
Umrla je od infarkta u pedeset drugoj godini života. Škole i ulice u Meksiko Sitiju danas nose njeno ime.
IZVORI:
