Koža ne laže. Podlivi, modrice, ožiljci, strije, pege, navala crvenila na lice, mapa mladeža na leđima, beleg na pogrešnom mestu, fleka ili mrlja u višku ili nedostatku pigmenta – sve su to nedvosmisleni izrazi kože. Kao govor; kao lična istorija tela utisnuta na pergament koji se obnavlja. I istorija sveta, takođe – u bojama kože ispisana je istorija ropstva, velikih migracija, osvajanja, potrage za čovekom… U starim pričama o nastanku svega, kaže se da je čovek tamne kože predugo boravio u kosmičkoj pećnici (bogovi su ga zaboravili, pa je iz modle ispao čovek sa greškom). Boja kože usvojena je za merilo vrednosti, validnosti, vrste i ljudskosti. U kojoj meri i na koje načine boja kože određuje odnos prema telu, poricanje i samoprihvatanje, osećaj pripadnosti ili izopštenosti, pitanje identiteta (u množini)…?
Još jedan isečak iz enciklopedije ljudskog izgleda
Boja kože je važan, ali slabo izučavan segment u studijama ljudskog izgleda. Često se smatra obeležjem rase, te je izučavana u kontekstu objektivnih pokazatelja (ne)jednakih mogućnosti, dok je daleko manje istraživanja urađeno kada su u pitanju nevolje s izgledom.
Istorijske osnove
Kroz istoriju je svetlija koža pokazatelj boljih životnih šansi, kao što su bolje mogućnosti zaposlenja i viši socijalno-ekonomski status. Razlozi za ove bele privilegije variraju zavisno od rasne i kulturne istorije konkretne zajednice. Na primer, u SAD je istorija ropstva prouzrokovala račvanje sistema što je uticalo na socio-ekonomsko raslojavanje. Društvena naklonost ka beloj koži, ili tzv. kolorizam, nastaje tamo gde je posedovanje svetle kože oblik ekonomskog, društvenog i simboličkog kapitala. Poznato je da su robovlasnici obično birali najtamnije među robovima verujući da su oni podesniji za teške poljske poslove, dok su oni svetlije kože dobijali manje naporne dužnosti. Dakle, precizna procena radnih sposobnosti vršena je na osnovu izgleda (kože). U tom sistemu, crni muškarci svetlije kože lakše su dobijali poslove koji zahtevaju neku zanatsku veštinu (bili su stolari ili kazandžije). Među drugim manjinskim grupama, kao što je Latino, preferiranje svetlije kože bilo je špansko kolonijalno pravilo, koje stavlja ogroman naglasak na čistu krv. Unutar tog sistema, pojedinci su od krune mogli dobiti svedočanstvo o čistoti krvi, što je bio preduslov za sve druge društvene privilegije. U američkim i španskim kolonijama, favorizovanje svetle kože proisteklo je iz istorije ropstva, ekspanzije kolonijalizma i hegemonističkog rasizma.
Ispoljavanje boje na nivoima psihe: depresija, osećaj pripadnosti, identitet
Uzevši u obzir istorijsko nasleđe, često se pretpostavlja da tamnija koža nepovoljno utiče na psihu, posebno na prihvatanje, prilagođavanje i razvijanje osećaja pripadnosti. Malo je empirijskih istraživanja na tu temu, a u nekima se navodi da osobe tamnije kože imaju manje samopuzdanja, slabije izraženu etničku pripadnost, veće probleme sa slikom o telu i više sklonosti ka depresivnim stanjima. Primećeno je i da faktor roda dodatno opterećuje ovu problematiku: žene se teže nose sa tamnom kožom nego muškarci. Novija istraživanja ipak pokazuju varijabilne rezultate, kada se posmatra odnos boje kože i etničkog identiteta. Nije isključeno da kod osoba tamnije kože etnička pripadnost bude izraženija. Na primer, Meksikanci tamnije kože radije govore španski, koriste više etnički obojenih epiteta i pokazuju veće interesovanje za Latino zajednicu. Prema novijim istraživanjima, tamna koža nije direktno niti nužno povezana sa lošim psihičkim stanjima i mora se posmatrati u kontekstu drugih faktora, kako bi se dobila preciznija slika o mentalnim stanjima koja mogu biti uslovljena bojom kože.
U jednoj studiji sprovedenoj među muškarcima rođenim u SAD tamnija koža procenjena je kao element koji povećava učestalost depresije, dok je među ženama rođenim u Meksiku tamna koža povezana sa manje učestalim depresivnim stanjima. Istraživanje sprovedeno među tamnoputim ženama iz Portorika pokazuje da one koje su razvile veću pripadnost i privrženost svojoj kulturi imaju više samopouzdanja od žena kod kojih etnički identitet nije toliko naglašen. Ispitivanje američkih Filipinaca pokazuje da su tamnija koža i etnička svojstva povezana sa manjim stepenom psihičke nelagodnosti.
Boja kože i privlačnost
Unutar studija o boji kože i njenim psihičkim ishodima, istraživači su pokušali da dobiju preciznije uvide o odnosu između boje kože i izgleda. Većina studija pretpostavlja da postoji obrnut odnos između boje kože i nivoa samopouzdanja i da je to ujedno i pokazatelj povećane anksioznosti. U studijama koje su se direktno bavile ovim vezama, devojke tamne kože bile su više kritički nastrojene prema svom fizičkom izgledu. Jedna od studija koje su sprovedene među azijskim ženama u Kanadi prijavljuje da one priželjkuju svetliju kožu i da su manje zadovoljne sopstvenim telom nego bele Kanađanke. Istraživanja sprovedena u okviru advertajzinga i kozmetičkih ispitivanja potvrđuju generalnu naklonost ka modelima svetlije puti.
Neke studije daju i drugačiju sliku. Ispitujući šta je lepo, a šta prosečno, jedno istraživanje pokazuje da se stremi izgledu koji nije ni previše taman, ali ni previše svetao. U takvim tokovima, izvestan broj teorijskih i ličnih zapisa svedoči o iskustvima i anksioznostima ispitanika svetlije kože koji istovremeno osećaju i radost i krivicu što mogu da prođu kao američki belci. Među mešovitim Latino zajednicama, kao što je portorikanska, iskustvo poricanja etničke pripadnosti pojavljuje se ne samo kao želja za distanciranjem od afričkog nasleđa, nego i zato što je sada i španska prošlost nosilac nižeg statusa u SAD. Istraživači su takođe primetili da je nezadovoljstvo izgledom obično izraženije tokom detinjstva i adolescencije nego u odraslom dobu. Nažalost, nijedno istraživanje nije se pozabavilo pitanjem koliko su osećanja o boji kože pod uticajem rasno zasnovanog zadirkivanja u školama, niti kako se ta osećanja mogu modifikovati. Potraga za faktorima koji pogoršavaju ili ublažavaju iskustvo diskriminacije mogla bi da objasni ovako raznovrsne istraživačke rezultate.
Praksa izbeljivanja
Neudobnost unutar sopstvene (tamne) kože evidentna je iz naširoko zastupljene prakse izbeljivanja. Izbeljivanje kože postiže se industrijskim preparatima ili proizvodima iz kućne radinosti: specijalne kreme, sapuni, losioni, serumi, pilule, kapsule, gelovi… Manje uobičajeni postupci su upotreba maski od ovčije posteljice, laserske operacije ili injekcije. Vitamin C, peroksidi, hemikalije za bojenje kose, loptice kamfora, tečnost iz baterija pojačavaju efekte izbeljivanja. Recepti za ove preparate danas su na dohvat ruke (odnosno, na dvoklik miša)…
Ovo je fenomen svetskih razmera…: obuhvata Severnu Ameriku, zapadnu i istočnu Evropu, veći deo Azije i Afrike. Praksa takođe kreira i nove reči i izraze, pa se tako u Zambiji koristi akronim FBI (formerly black individuals – doslovno: bivši crnci), a u Indiji je izbeljivanje kože poznato kao Snežanin sindrom. Na uzorku od 450 trgovaca iz Nigerije, 73% žena i 27% muškaraca prijavilo je da se podvrgava izbeljivanju kože. Izbeljivanje uglavnom započinje kupanjem celog tela, uz dodatne tretmane jednom ili dvaput dnevno. Praksa znatno varira, npr. u Saudijskoj Arabiji celo telo izbeljuje se u 7% slučajeva, a u Nigeriji i Senegalu u 83%, odnosno 92% slučajeva. Nekad se izbeljuju samo pojedini delovi tela: lice i vrat, ruke; intimni delovi retko se izbeljuju.
Izbeljivanje nije uvek pokrenuto potrebom da se postane beo/la, nego da se bude manje crn/a, odnosno, da se 
spreči potamnjivanje ili da se održi željena boja tena. Dok se bela koža idealizuje u Aziji, neki autori tvrde da želja za belom kožom odražava kulturološki određen ideal lepote, ne nužno i želju da žena bude belkinja (sa velikim B). Kažu da ovaj ideal, čiji je najbolji primer lice japanske gejše, prethodi zapadnjačkom imperijalizmu, pa u pozadini izbeljivanja nije namera da se izbriše azijsko obeležje, nego naprotiv – želja da se ono pojača. Zaista, u Aziji se bela koža belih zapadnjaka smatra suviše grubom i pegavom. U nekim delovima Azije postoji hijerarhija na osnovu boje kože, gde su Japanci oni koji su najviše beli, pa su samim tim najlepši i najcivilizovaniji; stanovnici jugoistočnih krajeva Azije imaju tamniju kožu i niži socio-ekonomski status. Takva pigmentokratija primetna je i unutar drugih grupacija (Latino).
Rod
Izbeljivanje je najzastupljenije među ženama. Iako nalazi variraju zavisno od ispitivane teritorije, generalno se može reći da žene čine približno tri četvrtine izbeljivačkog tržišta, mada ni broj muškaraca nije zanemarljiv. Godine 2010. Fejsbuk je napravio aplikaciju za izbeljivanje kože na profilnoj fotografiji, što je bio način da se promovišu preparati za izbeljivanje kože među muškarcima. Za sada je nepoznato da li su razlozi izbeljivanja isti kod oba pola, ali uzevši u obzir marketinške kampanje – izbeljivanje je odabrano kao način povećanja muških seksualnih moći i muževnosti.
Poimanje privlačnosti
Kao najdosledniji razlog za izbeljivanje kože među ispitanicima se ističe uverenje da je svetlija koža privlačnija. Na primer, u Saudijskoj Arabiji žene prijavljuju da se osećaju lepšim i samopouzdanijim ako im je koža belja. Slični rezultati dobijeni su i u istraživanju sprovedenom u različitim zemljama Azije, gde su i muškarci i žene potvrdili da je svetlija koža lepša. Naročito su u Maleziji poželjne žene svetle kože (74% muškaraca želi partnerku svetlog tena). U Indoneziji su muškarci privlačniji ako im je koža svetlija (što je potvrđeno u 65% ispitanih). Svetla koža se vrednuje kao odlika privlačnosti. Zaista, dok se u Indiji brakovi ugovaraju na osnovu sličnosti u bojama kože među supružnicima, uvek je prisutan stav da svetlija koža donosi bolje bračne prilike.
Nizak stepen samopouzdanja i samo-mržnja
Dok oni koji izbeljuju kožu izjavljuju da to rade kako bi privukli druge, oni koji se ne podvrgavaju izbeljivanju tvrde da je to praksa pokrenuta mržnjom prema sebi i sopstvenoj rasi. Mržnja prema sebi često je maskirana i ispoljava se kao nedostatak samopouzdanja ili etičkog ponosa. A različite manjinske grupe koje izbeljuju kožu ipak pokazuju visoke rezultate na obe navedene skale. Nedostatak samopouzdanja obično se pokazuje u drugim oblicima i ne može se izjednačiti sa mržnjom prema sebi. Problematika društvene poželjnosti i privlačnosti otežava pitanja samo-mržnje, naročito u kontekstu menjanja boje kože, gde mnogi poriču da se podvrgavaju ovoj praksi, jer – koliko je zastupljena, toliko je i stigmatizovana. Drugi, pak, otvoreno i ponosno govore o tome, kao reperka Lisa Hype sa Jamajke: Mi Proud A Mi Bleaching. Razlozi za izbeljivanje su mnogostruki.
Potamnjivanje kože
Drugi tip modifikovanja kože. Postiže se boravkom na suncu ili u solarijumu, toniranim kremama i drugim kozmetičkim preparatima, pilulama. Iako se ovo retko razmatra, kod nekih etničkih manjina želja za tamnijom kožom može biti povezana sa potrebom za jačom pripadnošću grupi ili za autentičnijim izgledom. Na ovaj način takođe se demonstrira socio-ekonomski status. Želja da se dobije zdrav ten bez napora je način ostvarivanja atletskog i privlačnog izgleda. Taman ten je vidljiv dokaz da neko ima vremena da se izležava i, u ovom kontekstu, to više nije posledica teškog rada u polju niti se s tim povezuje.
Neki razlozi za potamnjivanje srodni su razlozima za izbeljivanje kože. Očigledno, obe vrste modifikacije odražavaju bogatstvo i lepotu. Oba iskustva imaju štetne posledice po zdravlje kože (najvećeg ljudskog organa). Pored ovih sličnosti, značenja u pozadini obe aktivnosti prilično se razlikuju. Izjednačavanje potamnjivanja i izbeljivanja ignoriše kontekstualne i istorijske faktore koji su belu kožu učinili poželjnom u gotovo svim delovima sveta. Na zapadu je želja za tamnom kožom sezonski momenat, ne vrednuje se crna ili još crnja koža kao takva. Sve je više azijskih zemalja (Kina, Japan i Koreja) u kojima se otvaraju solarijumi, mada ih još uvek nema mnogo. Pojačana globalizacija i moćan zapadni uticaj objašnjavaju ovu (nadolazeću) pojavu.
Zaključak
Boja kože često se podcenjuje u istraživanjima izgleda, iako je to jedno od najšire zastupljenih obeležja pripadnosti određenoj grupi. Iako je modifikacija boje kože sveprisutna, isto tako i povezana sa poražavajućim efektima po zdravlje, ova problematika nedovoljno je istražena. Možda je u manjinskim zajednicama boja kože još uvek tabu tema. Buduća istraživanja trebalo bi da razumeju kontekstualna značenja pripisana bojama kože i načine na koje makro sile deluju sa međuljudskim faktorima; time bi se objasnila osećanja u vezi sa bojama kože. Potrebni su sofisticiraniji analitički modeli da bi se inkorporirali svi ovi faktori zajedno.
Prevela i prilagodila Marijana Čanak
IZVOR: I. López, AN Gonzalez, and A Ho (2012), Skin Color in: ENCYCLOPEDIA OF BODY IMAGE AND HUMAN APPEARANCE, Department of Psychology, Old Dominion University, Norfolk, Virginia, USA.
