Akademski radnik Tom Šekspir misli da je važno da slavimo uspehe osoba sa invaliditetom, prošle i sadašnje. Ovde objašnjava zašto: Slobodoumni pesnik sa oštećenjem vida, slikar sa teškoćama u učenju, vajar sa šizofrenijom, slikar sa cerebralnom paralizom, to je ono o čemu bih govorio u eseju na Radiju 3 ove nedelje.
Tragajući izvan očiglednih primera kao što su Anri de Tuluz-Lotrek i Vinsent Van Gog, istraživao sam neke od nepoznatih ličnosti iz prošlosti i sadašnjosti. Za mene su ove priče fascinantne. Ali možda one takođe nude i uzore za današnje osobe sa invaliditetom, neovisno da li imaju umetničke sklonosti ili ne. Svet je pun slika i narativa invalidnosti i malodušnosti – od tragičnih bolesti i katastrofa, do problema siromaštva i socijalne isključenosti. Mislim da je važno da slavimo dostignuća osoba sa invaliditetom tokom vekova, i mnogih onih koji nastavljaju da doprinose i danas.
Priče koje sam našao pokazuju da invaliditet nije prepreka za uspeh ako pojedinac ima talenat i motivaciju, a verovatno i izvestan udeo sreće. One takođe pokazuju konteks koji je potreban da ljudi u njemu žive da bi nešto postigli, i što je još važnije, podstiču nas da razmišljamo kako možemo da uklonimo barijere.
Brajan Pirs je bio umetnik sa intelektualnim smetnjama iz Kornvola. Njegova priča pokazuje da ako ste u pravom miljeu, to pomaže. Tokom skoro čitavog dvadesetog veka, postojala je slikarska kolonija u gradiću St Ives. Pirs se upisao u lokalnu umetničku školu , a podržavala ga je i veoma lojalna majka, koja je odustala od sopstvene slikarske karijere da bi njemu pomogla. Okružen drugim slikarima, on se jednostavno uklopio. U blisko povezanoj zajednici, ljudi su se zauzeli za njegove interese i obezbedili da on nastavi da živi samostalno, čak i nakon majčine smrti.
Osobe sa invaliditetom nisu samo njihovi očigledni nedostaci. Lusi Džons, savremena slikarka sa cerebralnom paralizom, rekla mi je da je za nju disleksija veća prepreka od problema mobilnosti. Tek kada joj je dijagnostikovana i kada je dobila dodatnu pomoć koja joj je bila potrebna, imala je šansu da položi svoje ispite. Lusi Džons me je takođe podsetila i na nešto drugo: mnogi ljudi sa invaliditetom zapravo ne žele da budu klasifikovani kao osobe sa invaliditetom. Ona se uvek borila da bude ozbiljno shvaćena kao umetnica i tačka. Teme invalidnosti su sve više ulazile u njen rad, posebno u njenim upečatljivim i koloritnim autoportretima. Ali ona izlaže svoje radove u vodećim galerijama i postavkama i odbija etiketu umetnost invalidnosti.
U svom govoru za TED prošle godine (dostupan na sprskom!), Stela Jang – koja je nažalost umrla u decembru 2014. – kritikovala je način na koji se osobe sa invaliditetom često hvale i za najmanja dostignuća, kao na primer samo zato što idu u školu ili rade nešto umesto da ne rade ništa. To je zato što su očekivanja od nas tako niska. Ali se mi možemo osećati ispunjenim samo ako postignemo neki ishod – dobijemo posao ili nešto izložimo ili objavimo onlajn. Sigurno da bi trebalo da se podstičemo da radimo bolje i postignemo više.
Naravno, proslavljeni umetnici koji su nastavili da rade i u starosti – Goja, Matis, Kle – podsećaju nas na nešto drugo. Invalidnost nas sve dostiže na kraju, sviđalo nam se to ili ne. Ali to ne mora da znači i kraj. Možda ćemo morati da se prilagodimo.
Matis je prešao sa slikarstva na tehniku isečaka nakon što je izgubio mobilnost kao posledicu operacije uklanjanja raka 1941. godine. Bilo je nemoguće da slobodno slika kako je to činio ranije, te se okrenuo dekupaž tehnici i uz asistenciju ponovo i ponovo kačio oslikane oblike na svoj zid dok nije bio zadovoljan efektom, stvarajući tako podvodna bića, zvezde i apstraktne kompozicije. Još uvek je moguće proizvesti nešto lepo i nezaboravno, i mi bi trebalo da imamo veća očekivanja od starijih osoba sa invaliditetom. Preko pola miliona ljudi posetilo je izložbu Matisovih isečaka u 2014. godini u Tejt Modern galeriji.
Suviše je jednostavno misliti da su oštećenja vezana za starenje normalna, da je penzionisanje iz javnog života neminovno, i da je vreme da se odustane.
Priče koje pričam na BBC Radiju 3 su sa mog vebsajta na kom postoje biografije više od 50 nepoznatih i nezaboravnih osoba sa invaliditetom iz različitih kultura i različitih oblasti života. Moj san je da će mlada osoba sa invaliditetom – ili njihovi roditelji ili nastavnici – pročitati sajt i biti inspirisani da razmišljaju na veliko, a ne da se zadovoljavaju malim. Baš kao i za gej ili obojene ljude ili osobe iz manjinskih etničkih zajednica ili žene, važno je za današnje nove generacije da uče o borbama onih koji su živeli ranije.
Druga važna lekcija je o tome šta je potrebno da ostvarimo. Skoro svi ljudi o kojima pišem na svom blogu su uspeli jer su bili istrajni; oni su prevazišli prepreke i pretrpeli teška vremena.
Postoji opasnost u pretraživanju prošlosti i autiranju osoba iz istorije koje su postigle mnogo. Ne želim da dodam pridev „onemogućen“ Vinstonu Čerčilu, Virdžiniji Vulf i Edvardu Liru, više nego što se slažem sa trenutnom fascinacijom sa invaliditetom Stivena Hokinga. Ovi ljudi su jednostavno dali izuzetan doprinos politici, kulturi i nauci, bez obzira na njihovo zdravstveno stanje.
Niko ne želi da bude glineni golub zbog toga što je sa invaliditetom, i naravno, neke osobe o kojima sam govorio doživljavale su takođe i druge oblike isključenosti – klasa, pol, etnička pripadnost, seksualnost. I niko ne bi smeo da se oseća loše što oni nikada neće osvojiti Nobelovu nagradu ili biti sahranjeni u Vestminsterskoj opatiji kao oni sa najvećim postignućem.
Svako od nas je jednako vredan i svi mi nešto negde doprinosimo. To je veličanstvena raznolikost ljudskog postojanja, talenat i individualnost koju bi trebalo proslavljati. Zato se nadam da moje priče pomažu da se dostigne balans.
Tekst prevela Veronika Mitro
Izvor: Why disabled achievers should be remembered, Tom Shakespeare University of East Anglia, BBC NEWS OUCH, 9/1/2015.
