Šerloka Holmsa bije glas da ima autizam. Pitanje je: kakav i koliki uticaj može imati jedna takva dijagnoza? Zvanično je nemoguće uspostaviti dijagnozu fiktivnom karakteru, ali neurološka razlika Šerloka Holmsa reflektuje (ne)shvatanje autizma u javnoj svesti. Svima znani junak Konana Dojla popularizovao je stereotip o detektivu (naučniku, geniju) sa autističnim crtama. U liku Šerloka Holmsa ovekovečena su opšta mesta o autizmu, koja nastavljaju da žive kroz novije likove detektiva u popularnim krimi fikcijama.
Iako na prvi pogled izgleda da se Holms i njegovi naslednici (sa autizmom) suprotstavljaju rasprostranjenom stereotipu o kognitivnim invaliditetima kao devijantnim, kriminalnim ili opasnim – moguće je da navedeni stereotipi zapravo jačaju kroz likove svih tih fiktivnih detektiva. Šerlok Holms dobio je direktne dijagnoze u Njujork tajmsu i Psihologiji danas. Davno pre zvučnih časopisa, Holmsa je karakterisao njemu najbliži – ko drugi nego sam doktor Votson; ne tako vrstan poznavalac (detektivske) duše. (Zapravo, Votson bi rekao da Holms nema dušu.) Čak i kada hvali Holmsovu genijalnost, Votson briljantnog detektiva dehumanizuje poredeći ga sa mašinama (koliko nepogrešivim, utoliko i neljudskim). Votson je predstavnik tipičnog čitaoca (prosečnog mentalnog sklopa); dok Holms rešava zločine, Votson pokušava da reši Holmsa i ostaje u toj večnoj enigmi. U svojim pokušajima, Votson kreira oblak misticizma nad Holmsovim umom (i delom). Obitavajući na misteriji i egzotici drugosti, takva uobličenja predstavljaju osobe sa autizmom kao zagonetku koja traži spoljašnje rešenje.
Tvrdnja da slavni, možda i najpoznatiji detektiv svih vremena, ima Aspergerov sindrom zastupljena je na različitim mestima.
[Aspergerov sindrom jedan je od nekoliko poremećaja autističnog spektra koji karakterišu poteškoće u društvenoj interakciji, interesovanjima (intenzivnim preokupacijama) i aktivnostima. Naziv je dobio po austrijskom pedijatru Hansu Aspergeru, koji je 1944. godine opisao decu sa očigledno normalnom inteligencijom, ali im nedostaje veština neverbalne komunikacije, fizički su nespretna i ne pokazuju empatiju. Uzrok je nepoznat, verovatno genetski. (Vikipedija)]
Dijagnozu potvrđuju i obožavaoci i profesionalci, a većina rasprava o Holmsovim autističnim osobinama prožeta je stereotipima, sa krajnje površnim i jednostranim viđenjem autizma. Kriterijumi za uspostavljanje Holmsove dijagnoze mahom su njegova hladnokrvnost, neuljudnost, opsesivna zainteresovanost za zločine i kriminal – hobi koji istiskuje sve drugo iz njegovog života, uključujući i sposobnost za toplim, saosećajnim i uzajamnim odnosima. Holmsovo razmišljanje odstupa od normalno izbalansiranog kognitivnog procesa. Koliko god da je takvo odstupanje korisno u raskrinkavanju kriminalaca, ipak je odstupanje; prosečan način razmišljanja je norma, a svi drugi oblici (pa i Holmsov) inferiorni su naspram nje. Sve te pretpostavke o Holmsu (i populaciji sa autizmom koju on navodno predstavlja) osnažuju stereotipe o kognitivnim razlikama, izjednačujući autizam i (opasnu) abnormalnost. Fiktivni Holmsov karakter formiran je na stereotipima, a potom se upotrebljava kao primer realnih osoba sa autizmom. Reinterpretacijom književnog lika (literarnog konstrukta) moguće je rasvetliti autizam kao društveni konstrukt.
Iskustvo autizma različito je od kriterijuma za uspostavljanje njegove dijagnoze, a čak i najbolji književni likovi teško dosežu trodimenzionalnost realne osobe. Delimično, Holmsova dijagnoza ostaje u funkciji Votsonove prosečnosti. Pošto je gotovo celokupna percepcija Holmsa filtrirana Votsonovim narativnim glasom, bilo bi preciznije konstatovati da Votson doživljava Holmsa kao autističnog, nego što Holms to zapravo jeste. Votson je neurotipičan (prosečan, on je podrazumevana većinska norma). Slušajući Votsona i njegove interpretacije Holmsovih avantura, sam čitalac smešten je u poziciju proseka i omeđen Votsonovim poimanjem stvarnosti (i Holmsa).
Votson opisuje Holmsa kao osobu opsesivnih interesovanja, sa poteškoćama u društvenim interakcijama i neobičnim govorom tela. Zasigurno, Holms svom radu pristupa sa neverovatnom revnošću i posvećenošću (kako u rešavanju zločina, tako i u svojim hemijskim eksperimentima). Holmsovo znanje je ogromno, zapažanja zapanjujuća, ali sve to u ograničenjima koje postavlja njegov ekscentrizam. Holms je čudan. (A nije li svako čudan na svoj način? Dobro, da… ali Holmsov način je još čudniji.) Ipak, ono što na likove oko Holmsa deluje kao nabusitost ili neuljudnost može biti samo nesporazum prouzrokovan fundamentalno različitim načinima razmišljanja. Katkad je Holms preterano otvoren i direktan, ali ako se ima u vidu da čini sve kako bi prozreo zločinca (i predupredio da on ponovo deluje), razumljivo je da Holms u takvoj misiji nema vremena za odlaganje u ime lepih manira. Holms često oscilira između ćutanja i dugačkih monologa, ali izbegava ćaskanja. Neprobojna priroda njegove ćutnje podržava uvreženi stereotip o osobama sa autizmom kao zarobljenicima sopstvene unutrašnjosti koju jaz tišine odseca od ostatka sveta. Za prosečne neurotipične likove, Holms je nekomunikativan i ostrvljen. Holmsov specifični govor tela obično se uzima za signal autizma, a njegovo ponašanje neretko opterećuje druge (makar brigom). Recimo, Holmsova navika da hoda tamo-vamo dok razmišlja unosi nemir i dosađuje (zvuk koraka u noći uznemirujući je za Holmsovu okolinu). Iako je ta navika Votsonu dobro poznata, doktor ipak brine za Holmsovo zdravlje. Očigledno, Votsonu je teško da dekodira Holmsov emotivni izraz, pa ga etiketira kao hladnog i neemotivnog. Ako je Votsonu za verovati (a nemamo koga drugog da pitamo), Holms je retko usredsređen na osobu sa kojom razgovara, pažnja mu je obično negde drugde. Votsonu okreće leđa dok razgovaraju ili zatvorenih očiju priča sa klijentom. Na samom početku Avantura Šerloka Holmsa, iako je dugo razdvojen od svog najdražeg prijatelja, hladan je i rezervisan pri ponovnom susretu. – Ipak, bilo mu je drago – teši se Votson, koji nikako da pročita Holmsa. Ponovo je Holmsovo ponašanje predstavljeno kao znak ekscentrizma ili bolesti (ako ekscentrizam sam po sebi već nije bolest).
Holms je slika i prilika stereotipa o autističnom naučniku, koji je ovladao savršenim pamćenjem i čiji je um nepogrešivo usmeren ka detaljima. Ubistvena kombinacija. Ova slika je široko prisutna u savremenoj kulturi i popularizovana u medijima do te mere da bi se gotovo moglo pomisliti kako su (baš) svi ljudi sa autizmom – naučnici. Figura naučnika stvara tzv. kompenzatorni lek na osnovu čega društvo kreira sliku da se tim specijalnim naučnim veštinama zapravo nadomešta invaliditet. Naučnici su opisani kao neko ko prevazilazi autizam kroz mentalna postignuća; u osnovnoj postavci, autizam čuva negativnu konotaciju. Zaista, mit o detektivu sa autizmom umnogome je zasnovan na pretpostavci da poremećaj senzorne integracije jeste naučna veština, faktor neobične pronicljivosti, i da upravo naglasak na takvoj sposobnosti posmatranja omogućuje detektivu da rešava misterije.
[Senzorna integracija je način na koji naš nervni sistem obrađuje čulne nadražaje pristigle iz spoljašnje sredine i iz samog tela. Disfunkcija senzorne integracije pojavljuje se kada su mozak i nervni sistem u onemogućeni da adekvatno integrišu čulne informacije (nadražaje).]
Figura autističnog naučnika (detektiva ili genija, svejedno) izaziva čuđenje i divljenje, a istovremeno i strahopoštovanje i svojevrsni zazor.
U originalnim pričama Konana Dojla (i u mnogim prilagođenim i prepričavanim varijacijama na temu Šerloka Holmsa), autistični detektiv često se poredi sa samim kriminalcima – čime se kognitivna različitost suptilno povezuje sa kriminalnim radnjama. Iako su istraživanja u različitim oblastima više puta raskrinkala mit u kome se kognitivna različitost preklapa sa nasilnim ponašanjem, stereotip i dalje opstaje. Moćna psihijatrijska tradicija markira kognitivnu različitost kao predmet patologije. Koliko je psihijatrijski kontekst bio plodan za stvaranje zbrke u značenjima lud i opasan (problematičan, nepredvidiv, malouman), utoliko je ovaj mehanizam potpomognut i medijskom slikom. Kada se obelodani neki počinjeni zločin, nasilnici se proglašavaju mentalno obolelim, što formira javnu svest i shvatanje ludila koje se sve više stavlja u spregu sa nasiljem i opasnošću. Mentalni invaliditet lažno se plasira kao uzrok nasilja ili kao objašnjenje kriminalnog ponašanja. Takva predstava locira ludilo u ubicama, insistirajući na ludim i neuračunljivim aspektima njihove ličnosti. Želimo da verujemo kako te užasne zločine mora da je počinio neko nimalo nalik nama samima. Kriminalac je uvek drugi, odbačen i zaključan u prostoru nepopravljive devijantnosti. U fikciji ili stvarnom životu, ideja da mentalna različitost prouzrokuje nasilje može podstaći nasilje i produbiti diskriminaciju prema mentalno različitim osobama. Upotreba karakteristika autizma kao markacije kriminalnog ponašanja može da ima dalekosežne posledice.
Površno gledano, čini se da je fiktivni lik Holmsa, autističnog borca protiv kriminala, u funkciji raskrinkavanja stereotipa o kognitivnom invaliditetu kao kriminalnoj odlici. Suštinski, Konan Dojl predstavlja Holmsa kao heroja koji trijumfuje nad naslednom mentalnom različitošću – kojom je vezan za kriminalni svet.
Iako je Holms simbol pravde i zakona, podrazumevana veza između autističnih crta i kriminalnog ponašanja neprekidno provejava originalnim pričama o Šerloku Holmsu. U prilagođenim verzijama popularne kulture stereotipi se ponavljaju na iznenađujuće suptilan način. Holms je uvek preterano zainteresovan za ilegalne aktivnosti i učesnike u zločinu, čime uznemirava sve ostale likove. Zapravo, zločin je Holmsova (naučna) oblast interesovanja; ponosan je na besprekorno poznavanje istorije zločina. Bez sumnje, Holms zna više o organizovanom kriminalu nego što sami kriminalci znaju o sebi. Priznanje u toj oblasti odaju mu i Votson i policija… uz bojazan da će ga tako jaka zainteresovanost kad-tad odvući na drugu (ilegalnu) stranu. Ono što Holmsa čini uspešnim detektivom, učinilo bi ga uspešnim kriminalcem.
Sa svojim najvećim protivnicima, Holms je povezan zajedničkim neurološkim karakteristikama. Holms i Morijarti neraskidivo su vezani neobičnim umovima i načinima razmišljanja. Detektiv i kriminalac dive se jedan drugom – jednaki su u poznavanju zločina. Holms Morijartijev rad opisuje kao genijalan i čudesan, priznajući da užasavanje nad Morijartijevim zločinima nestaje u divljenju njegovoj veštini. Na istovetan način se Morijarti divi Holmsu. Dok se nadmudruju u zločinu i pravdi, njih dvojica doživljavaju intelektualno zadovoljstvo (bez obzira na trenutni ishod igre). Stopljeni su na fonu mentalnog sklopa. Ponekad se čini da razmišljaju jednim istim umom. Iako je detektivu u opisu radnog mesta da razmišlja kao kriminalac, Holms je previše dobar u tome. (I to mu se, očigledno, zamera.) Morijarti je nalik Holmsu na mnogo načina. Ako je Holms autističan, i Morijarti je. Holms tvrdi da je Morijarti obdaren matematičkim umom, ali da istovremeno ima krv kriminalca, nasleđenu sklonost ka devijantnom ponašanju. Urođeni matematički dar doveden je u vezu sa urođenim sklonostima ka kriminalu. Morijarti je rođeni kriminalac, osuđen svojim genetskim kodom i sopstvenim opasnim umom. Naravno, Holmsov briljantni um takođe je nasledan – ako samo pogledmo njegovog brata Majkrofta, nema sumnje da je ekscentrična genijalnost porodična stvar. Ako je Morijarti biološki predodređen da postane kriminalac, Holms je predodređen da razmišlja kao jedan od njih. Ukratko, Holms i Morijarti su srodnici po liniji svojih neobičnih umova; obojica pripadaju porodici stereotipnog autističnog naučnika. Na taj način još jednom se potvrđuje lažna jednakost između kognitivne razlike i kriminalnog zastranjivanja.
U Baskervilskom psu višestruki dvojnici razrađeni su po stereotipnom modelu autizma. Knjiga obiluje ekscentričnim naučnicima i lekarima, usamljenicima, čudacima zainteresovanim za ezoteriju, entuzijastima unutar neobično odabranih oblasti… (Holms je okružen srodnim dušama… koje goni.) Oni porede svoje specijalne hobije. Primera radi, doktor Džejms Mortimer, naučnik zainteresovan za frenologiju, ne priča ni o čemu drugom osim o različitim oblicima ljudskih lobanja. Holms ga prekida kako bi objasnio različite oblike zločina. Ubica je ekscentrični entomolog – onaj koji sakuplja i sortira različite oblike insekata. Njegovo neobično interesovanje sumnjiči ga kao kriminalca (jer neobična interesovanja sama po sebi nisu baš najlegalnija). Kako Votson opisuje ubicu – to je stvorenje beskrajnog strpljenja i veštine, nasmejanog lica i ubitačnog srca. Ubijanje insekata je vidljiva oznaka tajnih zločinačkih radnji…
Neretko samog Holmsa (i plejadu njegovih naslednika) brkaju sa kriminalcima i detektiv(i) iznova mora(ju) da potvrđuje svoju nevinost. Nekada i sam Votson teško razlikuje Holmsa od onih koje po zakonu obojica gone. Iz čiste intelektualne dosade, Holms se ponaša destruktivno. Bez problema koji treba rešavati, Holmsov um uništava samog sebe. Koliko njegove intelektualne veštine izazivaju divljenje, utoliko su zastrašujuće – jer je kognitivna različitost predstavljena kao rizična (neuračunljiva), opasna i destruktivna.
Sa Holmsom i njemu sličnima, nikad niste sigurni… Jer tanka je linija između genija i ludaka; detektiva i kriminalca; zubara i sadiste; hirurga, mesara i (plaćenog) teroriste…
Prilagodila i prevela Marijana Čanak
Izvor:
Loftis Freeman, Sonya (2014). Autistic Detective: Sherlock Holmes and his Legacy. Disability Studies Quarterly – the first journal in the field of disability studies. Vol 34, No 4.