Društvo za podršku osobama s autizmom grada Novog Sada (DPOSA) akreditovalo je program stručnog usavršavanja nastavnika, vaspitača i stručnih saradnika za školsku 2016/2017. i 2017/2018. godinu pod nazivom Inkluzija dece iz spektra autizma i vršnjačka podrška. Obuka se realizuje u cilju podizanja nivoa kompetencija osoba koje učestvuju u procesu vaspitanja i obrazovanja dece autističnog spektra, sticanjem teorijskog znanja, praktičnih veština i metodičkih smernica. Autorke i realizatorke programa su dr Otilia Velišek Braško, profesorka strukovnih studija Visoke škole za obrazovanje vaspitača u Novom Sadu, Jelena Mulić Sivulka, diplomirana psihološkinja i psihoterapeutkinja i Marija Svilar, diplomirana defektološkinja. Program je akreditovan kod Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja. Obuka je jednodnevna, sadrži tri tematska bloka: Rana dijagnostika i rana intervencija dece sa autizmom, Rana inkluzija i inkluzivno obrazovanje i Lični pratilac i pedagoški asistent; smernice za rad sa decom iz spektra autizma.

Prva grupa polaznika/ -ca prošla je obuku u subotu, 12. novembra u prostorijama DPOSA, a zbog velikog interesovanja, prijave za decembarski termin već su u toku…

Za Portal o invalidnosti, Mara Bošnjak, predsednica Upravnog odbora DPOSA:

• Kako je nastala ova obuka?

MB: Ideja je potekla od edukativnih tribina koje godinama unazad organizujemo tokom manifestacije Aprilski dani autizma u Novom Sadu. S obzirom na to da je sve više dece s autizmom i da je sve veći broj dece uključen u redovne škole, smatrali smo da je podrška potrebna i nastavnom kadru. Tri člana našeg udruženja uključena su u srednjoškolsko obrazovanje, tako da iz prakse znamo kakve sve izazove nosi inkluzija dece iz spektra. Akreditacijom ovog programa istovremeno pružamo podršku našoj deci, kao i nastavnicima u stručnom usavršavanju i licenciranju zaposlenja.

• Šta očekujete od prve grupe polaznika?

MB: Verujem da će odavde otići zadovoljni i da će obuka ispuniti njihova očekivanja. Većina njih već ima dete iz spektra u svojim školama i odeljenjima. Očekujem da će od sada lakše odlaziti na nastavu, jer bolje razumeju našu decu  i, ne samo da onda znaju kako da ih uključe u obrazovne procese, nego neurotipičnoj deci mogu da objasne značaj vršnjačke podrške. To će umnogome olakšati i poboljšati odvijanje nastave, ne samo za decu s autizmom, nego i za njihove vršnjake, kao i za same nastavnike – jer inkluzija nikada nije jednosmeran proces.

• Možemo li već sada da najavimo sledeću obuku?

MB: Do sada nismo imali akreditovane programe, tako da je ova prva obuka  i svojevrstan test.  Moram priznati da nismo očekivali toliku zainteresovanost, tako da su neke prijave prolongirane za naredne termine, jer je broj mesta ograničen na najviše 30 polaznika/-ca. Sledeća obuka zakazana je za 17. decembar – za sada znamo samo datum, a mesto ćemo utvrditi naknadno. Zavisno od formirane grupe, obuka može biti organizovana u opštinama ili mesnim zajednicama u okolini Novog Sada. Za decembarsku obuku zainteresovani mogu već sada da se prijave putem mejla našeg udruženja [email protected], dok ne napravimo elektronske pristupnice.

Rana dijagnostika i rana intervencija dece sa autizmom – Jelena Mulić Sivulka

Prvi tematski blok obuke koncipira i vodi Jelena Mulić Sivulka, diplomirana psihološkinja i psihoterapeutkinja, stručna savetnica Osnovne škole Svitac u Sremskoj Kamenici i GP Medical u Novom Sadu.  Polaznici stiču osnovna znanja o autizmu: definicija i dijagnostika, rani znaci, postavljanje dijagnoze, testovi, praktični instrumenti u procesu dijagnostikovanja autizma. Pored teorijskih osnova, polaznici se upoznaju sa načinima pružanja podrške porodicama dece s autizmom, praktičnim savetima i korisnim aplikacijama za decu s autizmom.

• Pored formalnog obrazovanja za rad u nastavi, koje su poželjne predispozicije (na planu karaktera, veština i sklonosti) da bi neko imao koristi od ove obuke?

JMS: Prevashodno bih rekla: volja. Ako je neko voljan i otvoren, ima kapacitet za učenje i usavršavanje. Samim tim što su došli na obuku, ljudi su već pokazali volju, a drugo što je potrebno jeste kapacitet da nauče druge. S decom iz spektra nastavnik treba više da se pomuči – da tako kažem; da iznađe načine kako da im zagolica maštu. Da bi se to ostvarilo, treba dublje i bolje da poznaje svoje gradivo, da osluškuje dete i da je otvoren za izlazak iz konvencionalnih metoda prenošenja znanja. Za sve to, osnova je opet volja.

• Kojim konkretnim veštinama i znanjima će polaznici ovladati?

JMS: Na neke stvari ćemo ih samo podsetiti. Složićemo sve informacije na jedno mesto: kako da vide, prepoznaju, dijagnostikuju; kako uopšte da gledaju, priđu, uključe se… To su veoma praktična saznanja. Pored toga što podelimo tehnike i dijagnostička sredstva, kako se koriste i na šta je važno obratiti pažnju, mislim da će svi da odu korak dalje i da iz svoje prakse kažu šta je ono najkorisnije što pomaže u radu sa decom iz spektra.

• Koje su osobenosti porodice deteta s autizmom i kakvi mehanizmi podrške postoje?

JMS: Otkako imam dete s autizmom, često kažem da je to kao da sam postala državljanin zemlje za koju sam znala da postoji, a nisam nešto bila ni motivisana ni voljna da je turistički obiđem, a kamoli da učim njen jezik i tražim državljanstvo. Odjednom sam se našla u toj zemlji kao državljanin, nemajući drugog izbora osim da učim njen jezik! Mesto ume da bude usamljeno, jer mnogi ljudi ne razumeju taj jezik, niti zemlju kojoj pripadamo. Osećaj usamljenosti je prisutan i razvodi brakova su česti – ali ne samo u porodicama dece s autizmom, nego i kada su u pitanju drugi oblici invaliditeta. Porodica je pod stresom. Dešava se da jedan od roditalja sve svoje snage usmeri na dete, pa je brak zanemaren. Roditelji neurotipične dece sagorevaju i umore se, a ovde je sve to – ne mogu da kažem na kvadrat – ali jeste intenzivnije, teže i kompleksnije. Autizam je nevidljivi oblik invaliditeta, pa smo kao roditelji često optuženi od strane društva da ne znamo kako da vaspitamo svoju decu i da ih zanemarujemo. Vremenom svi mi postajemo žrtve kućnog pritvora, jer ne odlazimo na mnoga mesta znajući da naše dete može da uznemiri druge ljude. Neretko ljudi ponašanje deteta s autizmom dožive veoma lično, kao napad, jer raspolažu predrasudama umesto znanjem i razumevanjem. Svaki roditelj deteta s autizmom može vam ispričati pregršt anegdota na tu temu! Kada smo jednom putovali sa našom ćerkom Hanom, u avionu nas je neko od putnika pitao da li smo Francuzi. – Ne, nismo Francuzi. – Ma, mora da ste Evropljani. Očigledno vi ne verujete u vaspitanje! Moj muž je rekao: – Gospodine, mi verujemo u autizam. Posle smo se šalili da ćemo da nabavimo majice s natpisom: Nismo Francuzi! Ne znam odakle uopšte ta ideja o Francuskoj, ali takvih priča je milion. Važno je da se otvore vrata za decu iz spektra, da se ona osećaju dobrodošlim u svim životnim sferama. Kada se Hana rodila, bukvalno sam preko noći dobila državljanstvo neke potpuno druge zemlje. Jedan od razloga zašto organizujemo ovu obuku jeste upravo to: da upoznamo ljude sa lepotama jedne neistražene zemlje.

Rana inkluzija i inkluzivno obrazovanje – dr Otilia Velišek Braško

Drugi tematski blok, koji koncipira i vodi dr Otilia Velišek Braško, posvećen je inkluzivnom obrazovanju: filozofske, sociološke, pedagoške i psihološke osnove inkluzije; značaj i koristi inkluzivnog obrazovanja, rana inkluzija; inkluzivno obrazovanje iz ugla dece iz spektra autizma i vršnjačka podrška; roditelji u inkluziji; izrada pedagoškog profila i odabir prioritetnih oblasti za individualizaciju.

• Sa kojim se sve izazovima deca iz spektra autizma suočavaju u obrazovnim procesima?

OVB: Deca iz spektra često imaju problem da prihvate ritam dešavanja u vrtiću ili školi, odnosno, da razumeju socijalna pravila za funkcionisanje u tako velikoj grupi. Što se samog učenja tiče – gradivo im nije dovoljno jasno ili privlačno, ili ne razumeju zašto neke stvari uopšte treba da uče. Dakle, izazove možemo razvrstati na dve velike oblasti: jedna je napredovanje na planu samog gradiva, a druga funkcionisanje u grupi sa mnoštvom socijalnih pravila.

• Koji su otežavajući faktori inkluzije?

OVB: Nastavni kadar kod nas uopšteno je nedovoljno motivisan, jer nam je država u tranziciji i živimo u teškoj ekonomskoj situaciji. Nastavnici su već dovoljno opterećeni brojem učenika, administracijom i dokumentacijom, pa je očekivano da se uz sve to osećaju nesigurnima i nedovoljno kompetentnim za rad sa netipičnom decom. Unatoč celokupnoj slici, verujem da  uspeh u radu sa decom iz spektra donosi mnogo veću dobit i sreću nastavniku koji se zalaže. Na šta zapravo hoću da ukažem? Na nedostatak unutrašnje motivacije za rad, jer kako kažu: – Samo oduševljen može da oduševi! Ako nastavnik nije dovoljno oduševljen svojim pozivom, okruženjem i onim što radi, ako iz izazova ne proističu kreativna rešenja i dobri rezultati – onda ne možemo očekivati da će učenici biti oduševljeni i motivisani za nastavu, bilo da je reč o tipičnoj deci ili deci s autizmom. To je globalni problem. Činjenica je da mnogi nastavnici na svojim matičnim fakultetima nisu stekli znanja o inkluzivnom obrazovanju, ali sada već postoji niz seminara na tu temu. U doba interneta mnoštvo je kvalitetne, stručne i strane literature koja je široko dostupna, mediji se takođe sve više bave ovom problematikom – što je dragoceno, jer bez inkuzivne kulture ne možemo pričati o inkluzivnoj praksi. Ključno pitanje je: da li su ljudi spremni da uče i da se menjaju?

• Šta svaki nastavnik može da uradi da doprinese inkluzivnim procesima?

OVB: Kada nastavnik stekne diplomu, to je samo ulaznica za radno mesto. Čime god da se bavimo, profesionalni razvoj i stručno usavršavanje ne prestaju na kraju formalnog obrazovanja – to je esencija 21. veka. Ako to ne prihvatimo, ostaćemo u prošlosti, umesto da pratimo ritam života i napredak sveta oko sebe. Nastavnici moraju da nastave da uče – pohađanjem organizovanih obuka, neformalno ili informalno, putem samostalnog istraživanja – na sve načine. Potrebna je spremnost nastavnika da, kad god se suoči sa nekim izazovom, rešenje traži u novim znanjima. Bez krize nema napretka. Kada imamo problem u radu sa decom, ne možemo očekivati da će deca preduzeti nešto da bi se to poboljšalo! Odgovornost je na odraslima – nastavnom kadru i roditeljima – koji treba da razvijaju pedagošku praksu.

Lični pratilac i pedagoški asistent, smernice za rad sa decom iz spektra – Marija Svilar

Treći tematski blok koncipira i vodi Marija Svilar, diplomirana defektološkinja sa radnim iskustvom ličnog pratioca deteta s autizmom u osnovnoj školi, i terapeutkinja u Logopedskom centru Buzganović. Teme su: uloga ličnih pratilaca i pedagoških asistenata u školi i vrtiću; raskorak između zakona i prakse; procedura dobijanja pratioca za dete; način realizacije vaspitno-obrazovnog procesa uz asistenciju, prednosti i nedeostaci. Pored teorijskih znanja, polaznici učestvuju u kreiranju praktične inkluzivne radionice.

• Kako bi objasnila pojam vršnjačke podrške nekome ko je potpuno neupućen u problematiku?

MS: Škola nije samo obrazovna, nego i vaspitna ustanova u kojoj se svakako bavimo i pitanjem odnosa, jer svi smo deo neke zajendice i učimo kako da funkcionišemo unutar nje. Vršnjačka podrška značila bi pomoć vršnjaka detetu koje se suočava sa nekim problemom. U širem smislu, uopšte ne mora biti reči o detetu iz spektra. Recimo da je neko dete nespretnije u košarci, pa mu ostatak tima pokazuje kako da savlada neke korake, ohrabruje ga i vežba sa njim – to je primer vršnjačke podrške. Vršnjačka podrška deci iz spektra najviše se odnosi na podršku u socijalizaciju i komunikaciju, u smislu: – Hajde da se igraš s nama! Pridruži nam se! Vidi, ovo je baš zabavno!  Vršnjaci su uvek zanimljiviji od odraslih, lakše će ih pridobiti i zainteresovati za neke zajedničke aktivnosti.

• Pored akreditovane obuke koja je svakako preporučljiva za sve lične pratioce, koja dodatna znanja i veštine treba da poseduje lični pratilac deteta s autizmom?

MS: Mora da veruje u inkluziju i u dete sa kojim radi, mora da poseduje entuzijazam, volju i želju. Znanje je svakako potrebno, ali ono se stiče tokom celog života. Koliko god da učite, uvek ćete dolaziti u situacije koje su nove i koje traže još učenja. U tom smislu treba ostati otvoren i spreman za rad, jer jedno dete s autizmom je samo jedno dete s autizmom – svi smo različiti.

• Kako napraviti most između neurotipične dece i dece s autizmom? (Praktičan primer iz prakse.)

MS: Grupni rad i deljenje zaduženja uvek su dobrodošli. Pokazalo se korisnim da se na samom početku održi radionica za neurotipičnu decu, gde će im se objasniti kako smo svi različiti, pa je tako i dete iz spektra, naprosto, različito. Dok još nisam osmislila tu uvodnu radionicu, deca su mi često sama prilazila da pitaju: – A zašto on to radi ovako, a ne onako? Onda sam u knjizi Autism Every Day: Over 150 Strategies Lived and Learned by an Autism Consultant and Mom, Alyson Beytien našla praktične smernice o tome kako neurotipičnoj deci približiti autizam. Kada bi se tipična deca susretala sa decom iz spektra od samog početka obrazovnog procesa pa nadalje, u tome više ne bi bilo ničeg čudnog. Ako dete odjednom stavimo u srednju školu – da, to je nešto novo i izaziva pitanja. Zato je važno da se inkluzija odvija od najranijeg uzrasta.

Očekivanja od prve realizovane obuke: priča koja teče

Jelena Mulić Sivulka: Grupa koja je došla danas već je netipična – izdvojili su subotu i novac za ovu obuku. Očekujem da se lepe vesti brzo šire. Toliko malo za sreću treba, a često i to malo nedostaje. Očekujem da će naši polaznici biti ohrabreni da u svojoj struci neguju to malo. Pre svega, da otvore vrata svog srca i uma, a onda i vrata svojih učionica i škola.

Otilia Velišek Braško: Očekujem da učesnici dobiju ideje kako da prevaziđu probleme sa kojima su se suočavali i da dobiju novu dozu energije i entuzijazma za rad sa decom iz spektra. Takođe je važno da stečena iskustva prenesu dalje, kako bi se ova priča širila.

Marija Svilar: Raduje me što su ljudi voljni da se edukuju. Očekujem da će se polaznici ove obuke osećati kompetentnim za rad sa detetom iz spektra i da će svaki eventualni strah zameniti pozitivnim stavom: – Imam znanje i mogu to da radim! Volela bih da se priča o tome proširi još dalje.

Marijana Čanak