Dizajnerka za unutrašnji dizajn po principima Feng Šuija.

Odbornica Skupštine grada Novog Sada, u Savetu za osobe sa invaliditetom Demokratske stranke [nestranačko lice, treći mandat]

Tri najvažnije stvari o meni…: Mama sam sedamnaestogodišnje Dunje. Volim život. Verujem da svako radi najbolje što može u datom trenutku.

Kao devojčica, želela sam da budem… spikerka na televiziji. Pamtim jednu igru u kojoj sam se pretvarala da sam spikera koja čita najvažnije vesti iz zaštite životne sredine, ekologije i prirode – što mi je uvek bilo interesantno. Kako je vreme prolazilo, sve više sam razmišljala o medicini i genetici, ali se i to promenilo. Životne okolnosti otvarale su mi nove i nove prilike, interesovanja su mi se širila u raznim pravcima. Nakon saobraćajne nezgode, počela sam više pažnje da posvećujem okruženju i pitanju kako se gde osećam. Prvenstveno sam počela da razmišljam o tome kako da  organizujem i uredim svoj životni prostor, tako da bude maksimalno funkcionalan, a da istovremeno zadovoljava moje estetske kriterijume. Upisala sam Njujorški institut za umetnost i dizajn i ozbiljno se posvetila dizajnu.

Oduvek me inspirišu… dobri ljudi i osmeh ničim izazvan.

Aktivizam za mene znači… da svoja iskustva i znanja iz određene oblasti promovišem kroz razne oblike kontakata sa drugim ljudima i da kroz takvo delovanje omogućim drugima da na jednostavan način poboljšaju kvalitet svog života. Iskustvo samo po sebi nekada nije dovoljno, ali ono je neophodno da bi se određeno znanje sprovelo u funkciju. Jedna lepa izreka kaže da je znanje bez iskustva puka glasina. Aktivizam je zapravo jedna vrsta društveno aktivnog rada koji doprinosi podizanju svesti, poboljšanju životnih uslova i unapređenju kvaliteta života.

Kako je počeo moj angažman u Skupštini…: Godine 2007. krenula sam u Kulturni centar Novog Sada, na jedan od filmova koji se prikazivao u okviru Festivala Uhvati sa mnom ovaj dan. Kada sam stigla, pokazalo se da ne mogu da uđem u salu za projekcije. Neki dobri momci ponudili su se da pomognu: – Ima stepenik unutra, ali mi ćemo vas nositi! Stavićemo neke daske i… Nas dvojica ćemo vas preneti. Pomislila sam: – Ne dolazi u obzir da me bilo ko nosi, jer to nije način…! Zanimao me je taj film, ali ako je prostor nepristupačan, ja tamo nisam dobrodošla. Ne osećam se dobro da me neko zajedno sa kolicima podiže i nosi – jedan, dva, pet ili koliko god stepenika. Naravno, zahvalila sam se na ljubaznosti i spremnosti da učine sve što je bilo do njih i – otišla sam. Kasnije sam u jednom neobaveznom razgovoru uz kafu sa prijateljima, koji su tada bili na funkcijama u Demokratskoj stranci, ispričala taj događaj. Jedan od prijatelja me je upitao da li bih htela da se angažujem u okviru Saveta za osobe sa invaliditetom u Demokratskoj stranci. Tada je to bila jedina stranka u Srbiji koja se bavila pitanjem invalidnosti i koja je zastupala važnost te teme u svojoj programskoj politici. Tražila sam da prvo pročitam više o tome: – Šta uopšte mislite i želite da radite u oblasti invalidnosti? Ako se to uklapa u moju sliku, prihvatiću predlog, pod uslovom da ne moram da budem članica stranke, niti da na bilo koji način promovišem ideje s kojima nisam saglasna. Kada sam pročitala program Demokratske stranke, bila sam potpuno oduševljena svesnošću o tome da invalidnost nije samo pitanje osoba sa invaliditetom, nego pitanje ljudskih prava i pitanje svih nas. Bilo mi je jasno koliko je važno da svako ko može svojim doprinosom nešto da promeni – zaista to i uradi. Odatle je sve počelo… Sazvali smo konferenciju za novinare, gde sam govorila o institucionalnoj nepristupačnosti koja je tada bila sveprisutna. U gradu je trebalo veoma mnogo da se radi i mene je zapravo inspirisao taj ogroman prostor za rad. U prvom mandatu (2008 – 2012) bila sam na funkciji zamenice predsednika Skupštine grada, a u naredna dva odbornica na listi Demokratske stranke, kao nestranačko lice. Vrlo je teško kroz politički angažman menjati svest, jer političari rade ono što im se kaže, a aktivisti i udruženja ono što je najvažnije za kvalitet života građana. Uvek je pitanje koliko političari uz sebe imaju stručnih kadrova za određene oblasti. Tu važi ona čuvena: – Ništa o nama bez nas! Naravno da je najbolje da osobe s invaliditetom same ukazuju na to šta im je važno za unapređenje životnih uslova. To je daleko praktičnije nego da neko ko to apsolutno ne razume, niti ima to iskustvo, zamišlja šta bi mu dobro došlo, ako bi imao neki oblik invaliditeta.

Najviše sam ponosna na... to što dobro pamtim sliku grada Novog Sada iz 2007. godine i kad se vratim na nju, vidim ogromnu razliku. Sve što je rađeno u periodu od 2008. do 2012, pa i kasnije, nekako je počelo da se ustrojava – počeli smo da mislimo na drugačiji način. Ogromne stvari su urađene: donet je Zakon o socijalnoj zaštiti, zatim Zakon o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom, urađena je Strategija pristupačnosti Grada 2012 – 2018. Postavljen je kostur koji se nadalje može  nadograđivati i unapređivati. Zadovoljna sam što sam imala udela u svemu tome.

Od svih mojih osobina, za uspeh je ipak presudna…  postojanost i utemeljenost u tome da radim za dobrobit svih. Postojanost u svesti da će ono što postignem za druge, sigurno biti dobro za mene. I obrnuto.

Za razliku od muškaraca, žene su… daleko manje politički aktivne, kako na gradskom, tako i na pokrajinskom i republičkom nivou, iako je Zakon obavezujući i trebalo bi da na svim listama bude barem trećina žena. Kada se prave izborne liste, stranke su u obavezi da poštuju Zakon, i u Demokratskoj stranci jeste prisutna ta trećina – ne samo ove godine, nego i pre četiri i pre osam godina – na svim nivoima. Lično mi je veoma važna činjenica da to nije samo deklarativno zalaganje, nego je zaista tako u praksi. U Srbiji je sve body language, vrednuje se kako izgledate i koliko ste sređeni, a onda vam kažu: – Vama je lako, samo kad se doterate, sve ide! To je seksizam. Definitivno da prava žena i muškaraca nisu ista, iako je Ustavom i Zakonom određeno da smo ravnopravni. Teško mi je da napravim analizu da li sam negde bolje ili gore prolazila zato što sam žena ili korisnica kolica. Ta višestruka manjinska pojava – biti žena sa invaliditetom koja je politički angažovana – mahom izaziva čuđenje, nekad divljenje ili visoko uvažavanje. Ljudi često budu na distanci iz osećaja sopstvene neadekvatnosti da razgovaraju sa nekim ko ima vidljivi invaliditet. Ali, ako napravite prvi korak i potom dopustite da se susret spontano odvija, ako se ne uvredite zato što neko nije siguran da li treba nešto da vam pripomogne, ako ste otvoreni – ljudi će se opustiti. Nemam iskustvo diskriminacije – ni pozitivne diskriminacije – otkako sam korisnica kolica, ali realno sagledavajući situaciju, Srbija je daleko od rodne ravnopravnosti.

Najuspešniju saradnju ostvarivala sam sa… Centrom Živeti uspravno i Organizacijom … IZ KRUGA – VOJVODINA. To su udruženja sa fantastično razvijenom svešću i mehanizmima kako da se važne  teme implementiraju u društvene tokove. Definitivno su to udruženja koja su radila projekte od društvenog značaja, projekte koji imaju širu primenu od nekog kratkog lokalnog informisanja stanovništva ili kratkoročne edukacije koja posle nikome ne koristi.

U narednoj godini rešena sam da…  se više posvetim svom dizajnerskom poslu, koji je u ovom trenutku kreativniji od političkog angažmana. Što se tiče posla u Skupštini i aktivizma unutar Demokratske stranke, sačuvaću tu postojanost i veru da to što radim nije samo za mene, moju zgradu ili lokalitet, nego za opštu dobrobit. Ideja mi je da se vrednosti koje su zaboravljene ili izgubljene u prevodu nekako vrate, da doprinesem da se vera vrati onima koji su je izgubili. Neke stvari su se možda usporile, tako da ću da potpomognem da se ponovo pokrenu i ubrzaju. Gde god mogu, želim da budem korisno angažovana i da ostanem aktivna. Konkretan cilj na planu političkog angažmana mi je teško da definišem, jer nisam stranačko lice i nemama tu vrstu ingerencija u okviru stranke, ali delovanjem kroz Savet za osobe sa invaliditetom u DS-u i u Skupštini grada verujem da ću moći da utičem na podizanje svesti o potrebama pristupačnosti u svim aspektima života, za sve ljude podjednako.

Volela bih da ostanem zapamćena po… međusobnom uvažavanju, bilo da je to u skupštinskim klupama, susretima na ulici ili na nekim događajima. Volela bih da ostane taj utisak da smo se dobro osećali jedni sa drugima. Taj osećaj da smo uviđavni jedni prema drugima, da se uzajamno podržavamo i poštujemo, zapravo je zaboravljena vrednost.

Fotografije: lična arhiva Marije Vrebalov

Marijana Čanak